Sanja Radulović (Tešanj, 1975 – živi u Doboju) autorka je priče „Spavaj, Fani, spavaj“ (Fusnote, Udruženje Poetum, Beograd, 2025). Objavila je zbirke poezije („Lepet krila majke ptice“, „Prstohvat maslačka“, „Za(š)to”), zbirke kratkih priča („Nomad na štiklama“, „Fusnote”), roman „Poezija nije u modi“. Poeziju, kratku prozu, haiku i književne recenzije objavljuje u regionalnim časopisima, portalima za kulturu i umetnost i zajedničkim zbirkama, od 2012. Nagrađivana za poeziju i kratke priče u regionu. Članica je Udruženja književnika Republike Srpske. Foto: Aleksandar Carić Car.
Prevrtala sam se na krevetu. Gledala u nebo kad sam ležala na leđima. Zvijezde su najavljivale još jedan vedar dan. Ljudi ovdje od marta do novembra, uglavnom, žive od izdavanja soba i apartmana. Imam jednu sobu. Zimi krckaju zarađeno i odbrojavaju dane. Radim isto isto.
Ustajem u pet svako jutro. Nemam slobodne dane u sezoni. Kad dođem iz restorana umorna sam, ali ne mogu da spavam. Popijem jednu-dvije rakije. Od treće mi već dođe muka. Tako uspijem da odspavam najviše pet sati. Juče sam se šefu kuhinje požalila na bakšiš.
„Kako je moguće da ona mala ima hiljadu svaki dan, a ja jedva dvjesto?”
„Ona je mlada i uvijek nasmijana”, rekao je.
Sjetila sam se svoje mladosti. Oprostila joj bakšiš. Njemu uvredu. Uzburkalo mi se u glavi od pomisli da i nije uvreda nego činjenica, ipak mi je skoro pedeset.
Turisti se kikoću i galame usred noći kao da je podne. Sinoć su došli novi. Vidio ih je komšija. Vozili su autom sve do vrata. Kaže da je izašao da vidi šta se dešava. Nije im ništa rekao. Iznijeli su stvari i ušli. Petoro ih je. Da je šira kapija, kaže, autom bi ušli u dvorište.
„Možda su ludi”, rekao mi je zloslutno. Strah me je ljudi koji se čudno ponašaju. Ponekad mislim da me Žak uhodi. To mu je umjetničko ime, od Živorad.
„Ovo dijete je talentovano, nemojte dozvoliti da propusti priliku!”, rekla je učiteljica mojoj majci u drugom osnovne.
Upisali su me na gimnastiku. Maštala sam o medaljama i olimpijadi, a završila u cirkusu sa Živoradom.
„Plešem”, tako sam odgovarala na pitanja čime se bavim, deceniju kasnije.
„Tebe kao da je stid”, rekao mi je. „Nije ti ovo kupleraj! Ovdje se pošteno zarađuje hljeb!”
„A šta ću kad ostarim? A šta ako se povrijedim? Liječenje košta, a opravak dugo traje.”
Zaista me to brinulo. Nije pokazao razumijevanje. Na jednoj probi medvjed je nasrnuo na njega. Nije ga ozlijedio, nosio je brnjicu. Pomislila sam da bi bilo dobro da jeste, bar malo da razumije o čemu pričam. Medvjeda su odvezli već sutradan. Žak mi se zaklinjao da ga neće ubiti. I govorio da ga nervira moja preosjetljivost.
„Prodao sam ga konkurenciji”, cerekao se. Molila sam ga da mi kaže šta mu je uradio, ali više od ovoga nisam saznala. Spavao je sa svim ženama s kojima smo putovali i živjeli, a koje mu nisu bile u krvnom srodstvu, ili je bar tvrdio da nisu. Saznala sam to prekasno. Zaljubila sam se. Lijepo je pričao. Obećavao mnogo. Bila sam punoljetna pa sam mogla da krenem s njim.
„Cirkuski prevarant! Šta ti to treba u životu?!”, urlala je majka. Ali nije me mogla zaustaviti.
„Kasni mi”, rekla sam mu pet godina kasnije.
„Šta ti kasni?”, cigareta mu je visila na kraju usana dok se pravio da ne razumije o čemu govorim.
„Pa, znaš?”, šapnula sam.
„Nemam pojma o čemu pričaš.”
„Menstruacija.” Pogledao me i opsovao.
„S kim si se tucala? Jesam li rekao da neću tolerisati bolovanje?!”, unosio mi se u lice.
„Pa, sa-sa to-tobom”, kretala sam se unazad.
„Sa mnom? Ja ne pravim djecu. Ja znam šta radim! S kim si se tucala?”
„Tiše malo.”
„Ne čuje niko. Svi spavaju! Pametni! Znaju da treba da budu naspavani. A ti?! Šta ti radiš?”
Na lijevoj strani lica mi je ostao otisak njegove šake. Otada ne spavam dobro. Pobjegla sam. Kupila kartu u biletarnici koja je smrdila na ustajalost i mačji izmet. Blagajnica je imala tamne podočnjake.
„Povratnu?”, pitala me dok je svlačila naočare na vrh nosa.
„Ne”, stresla sam se.
Električna peć s neizlovanim žicama je grijala prostoriju. Mačka je skočila na pult. I okrenula mi dupe. Mijauknula.
„Šta se žališ, ima i gorih sudbina”, rekla sam joj, uzela kartu i izašla na hladnoću. Dva psa su udruženim snagama zalajala na mene. Žena na blagajni nije znala da mi kaže na koji peron stiže voz. Stala sam tamo gdje je bilo najviše ljudi. Okretala sam se i iščekivala da Žak iskoči iz mraka i vrati me.
Cijelu noć sam držala ruke na ušima. Šine su proizvodile zvuke nalik jauku životinja. Nisam spavala. Stigla sam rano ujutro.
„Dijete moje, sad ću da dođem po tebe!”, rekla je tetka. Plakala sam i drhtala u telefonskoj govornici.
„Ovako ćemo, imam jednu prijateljicu, radi privatno. Sve ćemo srediti.
Ognula sam se njenim džemperom i legla na jedini krevet koji je imala u kući. Držala me za ruku.
„Sve će biti u redu, ostani ovdje”, rekla je.
„Od čega ćemo živjeti?”
„Radićeš.”
„Šta ću raditi? Ja sam akrobatska plesačica. Ko će me zaposliti ovdje?”
„Ko hoće da radi, može da zaradi. Niko te ne pita za školu. Upoznaću te sa svojom šeficom.”
Radim u kuhinji više od dvadeset godina. Na svake tri promijenim restoran. Tetka je umrla prošle godine. Ostavila je novac za ukop i spomenik. I ušteđevinu koju sam sakrila u jastuk. Ne vjerujem bankama. Osjećam se sigurnije kada mi je novac nadohvat ruke. Ako zatreba mogu da ga ponesem i pobjegnem.
„U posljednje vrijeme sve više zemalja zabranjuje gostovanja cirkusa sa životinjama. Negdje ih zamjenjuju hologrami”, rekla mi je jedna gošća koja je dolazila sama, deset dana zaredom, u vrijeme između doručka i ručka, kad obično nema gužve. Nisam znala šta su hologrami. Pokušavala je da mi objasni. Klimala sam glavom i smješkala se kao što to uvijek radim kada se trudim da ne ispadnem glupa. Majka me je prije trideset godina ispratila riječima: „Bolje da se školuješ! Sjetićeš se šta sam ti rekla, Fani!” Tada nije zvučalo kao prokletstvo.
Kad sam posljednji put pogledala na sat bilo je 02:46.