Iz moje arhive, jedan od tekstova koje sam godinu dana objavljivala u nedeljnoj kolumni „Žensko oko“, u novosadskom listu „Dnevnik“, netom posle tzv. Petooktobarske revolucije. Tadašnji aktuelni bračni par bili su Slobodan Milošević i Mira Marković koje smo ne želeći da im pominjemo imena zvali „Bračni par“. Otuda prva rečenica, sve drugo, nema nikakve veze sa njima. U međuvremenu, neke materijalne činjenice navedene na kraju teksta su se promenule. Ali suština je ostala ista. Piše: Bojana Karavidić. Foto: korzoportal
Henri Mur, Kralj i kraljica, Middelheim muzej, Anvterpen
Ne, nije to onaj na koji mislite!!!
Ovaj bračni par živi u Novom Sadu.
Ona ima zlatasto-narandžastu kosu, On je ošišan na „jež“, oboma kosa počinje da sedi, zato Ona farba svoje pramenove. Ako nekada, u masi sveta, ugledate par, ženu i muškarca, koji ljubazno, tihim glasom, komunicira sa okolinom, pri tom vas posmatrajući otvorenog pogleda, umno oštrog ali ne intelektualno urokljivog, koji je obučen u skladu nonšalante modne estetike, to je Bračni par. Uvek se obradujem kad se sretnemo, jer sa njima kao da sam tog časa u velikom svetu, na primer u Njujorku i da smo se uputili na parti nekih novih Endija Vorhola ili Džona Kenedija. Možda smo u času susretanja na Ribljoj pijaci ispred tezge sa sjeničkim sirom u stvari ispred Tretjakovske galerije u Moskvi čekajući da nam se pridruže Cvetajeva, ruska avangardistkinja Ljuba Popova, možda i Prokofjev, a svi zadihani jer stižu sa različitih destinacija, pa da opletemo večno novu diskusiju o političkoj upotrebi stvaralaca i umetnicima u egzilu.
Jednom me je Bračni par iznenadio na sredini pešačkog prelaza. Bio je dan vrućeg vetra koji vuče u mentalnu obamrlost kad mozak obavlja samo mehaničke radnje. Neko iz kolone vozila na semaforu trubne, ne osvrećem se, ali u krajičak oka mi uleti nedefinisana sličica. Vukla je pogled. Kad ono – na crnoj motorčini, neki kao „Harlej“, sa kacigama na glavi, Bračni par – On šofira, na nosu mu glomazne naočare, Ona sedi pozadi, izviruje iza njegovih leđa, krijući se od vetruštine i julske, užegle prašine novosadskog bulevara. Snimim njenu kožnu crnu jaknu i mahnem. Odjezdiše. Uputili mi osmehe i zvuk mog imena iz njihovih usta kao da je ublažio vrućoću vazduha, pa sam naglo uspravila leđa i ubrzala korak, kao podmlađena. Motoru se, inače, smeju mladići u mojoj ulici jer je – lažnjak, kineski, jeftin. Smeje se i On.
U njihovom modernom stanu nema kauča i fotelja za izležavanje. Ima knjiga.
U njihovom stanu govore se nemački, engleski, mađarski, italijanski, francuski, ruski. Latinskim se služe. Broj jezika deli se između roditelja, kćerke i sina. Baš volim što niko ne zna grčki (ja znam). Nečijem srcu prirastao je pijanino, nečijem električna gitara čiji zvuk cepa mrtvačka nedeljna popodneva. Ona poseduje „sabrana muzička dela“ Toma Vejtsa, On je prvi u našem društvu otkrio CD Brajana Ferija „Dok vreme prolazi“ („As Time Goes by“, lepše zvuči original). Posle nekoliko časova argetinskog tanga, smišljaju kako da se domognu Argentine. Ne za uvek, srećom.
Pogled sa poslednjeg sprata gde stanuju je na sve gradske tornjeve crkava i kupolu sinagoge.
U njihovom stanu zapažen prostor pripada kuhinji. Ne prostorno već sadržajno. Biber se isključivo tuca u mesinganom avanu. Začinsko bilje se bere sa terase pogleda ka carici Tvrđavi. Kad nas zovu na večeru kuva On, mesi hleb. Njeno kulinarstvo su tzv. obična jela, jer porodica ipak mora svakodnevno nešto „da ubaci u kljun“, ali i specijalni italijanski kolač od čokolade neponovljivog ukusa koga uvek iščekujemo i potajno se nadamo da će slediti posle svinjskih rebaraca prelivenih medom što je Njegov specijalitet.
U poimanje sveta Bračnog para nema granica, zavisti, oholosti.
Uopšte nisu idealni u smislu da samo crvkuću međusobno. Dapače. Borba za odbranu stava je žestoka, iako na prvi pogled nije tako.
Vuku me prsti da napišem njihova pojedinačna imena, jer su i ona u skladu. I prezime im pasuje. Možda je zato Ona još odavno rekla majci „Samo On, odlazim sa Njim“. I? Kako biste nazvali to osećanje?
Oboje su filozofi. Čista filozofija?! Prečista! Samo jedna postoji. Kao teget boja, ne teget plava.
On je zimus preveo sa nemačkog knjigu austrijskog filosofa Geralda Rauninga „Umetnost i revolucija“ koja je blago na tržištu (neprimećeno, naravno), izdavač je savremenog pristupa, ali ne samo knjiga savremenih tema.
Ona priprema doktorat na Ženskim studijama, usporeno, čini mi se više da bi ućutkala okolinu koja je kritikuje da se suviše posvetila knjižarskom poslu kojim se bavi. Al’ bi njena radnja pristajala Oksfordu, sve u kompletu sa „gazdaricom“ u roza-braon cipelicama koje kao da je ukrala od Virdžinije Vulf…
Možda sam preterala opisujući Bračni par. Možda i nisam. Ovo je subjektivni doživlja objektivne stvarnosti, odnosno mojih sugrađana.