Tekst u fokusu je deo istraživanja Dušana Ristića u okviru Marija Sklodovska Kiri (MSCA) stipendije i projekta Digitalizacija kulturnog nasleđa kao diskurzivna praksa: Mapiranje muzeja i građanskih inicijativa u Gracu i Novom Sadu – DISCULTHER, finansiranog od strane Evropske unije (br. 101109626). Stavovi i mišljenja izraženi u radu pripadaju isključivo autoru i ne odražavaju nužno stavove Evropske izvršne agencije za istraživanje (REA). Ni Evropska unija niti nadležno telo za dodelu stipendije ne snose odgovornost za njih. Foto: lična arhiva D.R.
Predstavljanje rezultata projekta DISCULTHER na #digiRoundtable održanom u Muzeju primenjenih umetnosti u Beču, 20. novembra 2024.
Digitalizacija kulturnog nasleđa obuhvata kompleksan proces i prakse transformacije kulturnih dobara – u digitalne podatke. Istraživanje ove oblasti je nužno interdisciplinarno i potrebno je uzeti u obzir kako tehnološke, tako i društvene dimenzije digitalizacije. Ono što nas zanima u ovom istraživanju je kako digitalizacija utiče ili menja pristup kulturnom nasleđu, njegovom dokumentovanju, čuvanju i upotrebi. Istovremeno, istraživanje ima za cilj da otvori pitanja o važnosti digitalizovanog kulturnog nasleđa za identitet, kulturno sećanje i odnos prema prošlosti. Pored toga, tema kulturnog nasleđa i digitalizacije, kako pokazuje naše istraživanje, duboko je povezana sa drugim društvenim procesima i na neki način reflektuje važna društvena pitanja o kulturnim promenama i demokratizaciji kulture, pristupu kulturnim dobrima i o društvenim nejednakostima, odnosno klasnim, rodnim i generacijskim razlikama i dimenzijama ovih pojava, između ostalog.
Digitalizacija kulturnog nasleđa ima (najmanje) dvostruki karakter: tehnološki, koji podrazumeva pretvaranje fizičkih (analognih) predmeta u digitalne podatke, i društveni, jer je u pitanju mogućnost uključivanja različitih aktera u proces dokumentovanja, čuvanja i interpretacije kulture i nasleđa. Ovde je važno istaći razliku između „digitizacije“ – tehničkog procesa pretvaranja analognih podataka u digitalne i šireg termina „digitalizacije“ – koja obuhvata i proces vrednovanja, upravljanja i upotrebe tehnologije, saznanja i druge vidove društvene dinamike koja utiče na transformaciju značenja i značaja nasleđa. Na primer, u praksama digitizacije, česta je upotreba fotografije, virtuelne i proširene realnosti, mobilnih aplikacija i GIS tehnologija, što sve, bar u načelu, čini da kulturno nasleđe bude bolje sačuvano i postane dostupnije. Međutim, upotreba pomenutih tehnologija otvara pitanja i probleme koji se odnose na odabir i uspostavljanje prioriteta i selektivnosti u dokumentovanju, mogućnosti da nasleđe postane dostupnije širem krugu ljudi – kao i potrebe za njim, problem finansiranja digitalizacije, zakonskih okvira i propisa, kao i deskripcije i različitih interpretacija nasleđa.
Kulturno nasleđe možemo odrediti kao sve ono što je deo zajedničkog identiteta i vrednosti neke zajednice, uključujući materijalne predmete, poput spomenika ili arhitekture i nematerijalne sadržaje, poput tradicije i običaja. Za prepoznavanje i legitimizaciju nečega kao kulturnog nasleđa nužna je institucionalna validacija koja uključuje procese vrednovanja, kao i određene zakonske i stručne protokole i procedure. Time se, između ostalog, bave različite državne ustanove, kao i ustanove kulture.
Kulturno nasleđe se zahvaljujući digitalizaciji reinterpretira i prilagođava različitim društvenim kulturnim normama, čime se otvaraju pitanja o vrednovanju i značenju, odnosno pitanja o tome ko, kako i zašto „digitizuje“, ko ima legitimitet da nešto prepozna i označi kao nasleđe i da li u tom procesu mogu – i na koji način – da učestvuju različite društvene grupe (uključujući stručnjake, istraživače i naučnike, kao i građanke i građane).
Stjuart Hol i drugi teoretičari i istraživači kulture i nasleđa pisali su o nasleđu kao diskurzivnoj praksi. To je, drugim rečima, prepoznavanje nasleđa kao važnog činioca konstrukcije društvenog sećanja, koje se stvara kroz odabir i predstavljanje određenih istorijskih i kulturnih elemenata. Kulturno sećanje, kao i individualna sećanja, uvek je selektivno, jer društvene institucije kao „čuvari nasleđa“ vrše odabir i odlučuju šta će biti zabeleženo ili sačuvano, a šta izostavljeno i zaboravljeno. Na taj način, institucije aktivno utiču na proces interpretacije prošlosti, što u praksi znači da je svako digitalizovano nasleđe selektivno i da sadrži vrednosne sudove o tome šta je važno za kulturu jedne grupe, zajednice ili nacije. To samo po sebi nije ni dobro ni loše, nego je činjenica na koju sociolozi i drugi istraživači nasleđa posebno obraćaju pažnju.
Digitalizacija kulturnog nasleđa takođe otvara pitanje moći – jer to je imanentno procesu „postajanja“ kulturnog nasleđa, odnosno njegove (digitalizovane) dokumentacije i (re)interpretacije. U tom smislu, kao deo šireg društvenog procesa, digitalizacija predstavlja artikulaciju i praksu moći sa jedne strane, dok sa druge, nju možemo da posmatramo i kao kritičku praksu – jer preispituje uloge institucija i društvenih grupa u stvaranju društvenog sećanja i kolektivnih identiteta.
Ovakav pristup digitalizaciji, koji uzima u obzir i diskurzivne dimenzije kulturnog nasleđa, a time i kritičku perspektivu, ima za cilj da prepozna digitalno kulturno nasleđe kao složeni društveni sklop — koji obuhvata fizičke objekte, artefakte, nematerijalne entitete, tehnologije, digitalne (meta)podatke i sve to skupa posmatra kroz prizmu diskurzivnosti – stvaranja značenja i vrednovanja prošlosti kako bi društvo pamtilo.
Važno je spomenuti i pitanje participacije u praksama digitalizacije kulturnog nasleđa. To pitanje se odnosi na već pomenutu mogućnost da u procesima digitalizacije kulturnog nasleđa budu uključene različite društvene grupe. Proširivanje spektra participacije ne znači nužno i prihvatanje toga da su svi društveni akteri u tom procesu jednako kompetentni. To znači da kultura i nasleđe jesu pravo svakog građanina/ke i da u tom smislu institucije kulture mogu da predstavljaju kontakt zone što one često i jesu. Posebno muzeji.
Učešće formalnih ili neformalnih grupa građana u procesu dokumentovanja, čuvanja, digitalizacije i interpretacije nasleđa omogućava da se čuju različiti glasovi i perspektive, što svakako obogaćuje polje kulture.
Iako institucije poput muzeja (ali i arhivi, biblioteke i galerije) jesu ključne u ovom procesu, doprinos različitih pojedinaca, kolektiva i organizacija doprinosi transformaciji i prilagođavanju intenzivnim tehnološkim promenama, podstičući istovremeno i kritički odnos prema tome.
Kritički pristup digitalizaciji ne treba da se zadrži na tehničkom nivou, odnosno na kritici samog procesa digitizacije, već uvek i nužno problematizuje ove prakse kao prakse vrednovanja. Jer, ma koje nasleđe da se čuva i/ili digitalizuje, ono „seća“, prenosi i reprodukuje određene vrednosti, uverenja, identitete, ideje ili ideologije. Zato digitalizacija u širem društvenom i kulturnom kontekstu može biti shvaćena i kao sredstvo otpora ili alternativnog pristupa čuvanju i prezentaciji kulture, formiranju identiteta zajednice i društvenih grupa koje su marginalizovane ili čiji uticaj nije u dovoljnoj meri prepoznat ili zastupljen u institucionalnim strukturama društva.
Ovo istraživanje je u tom smislu pokušaj promišljanjai problematizacije složenih praksi digitalizacije kulturnog nasleđa, što nadamo se doprinosi praksama vidljivosti i pristupačnosti kulturnog nasleđa široj javnosti. Jer, pored mnoštva problematičnih aspekata digitalizacije o kojima ovde nije bilo reči – a to su na primer izostanak određenih zakonskih normi i pravilnika, procedura, nedostatak finansija i druge stručne ili profesionalne dileme, etičke dimenzije, pitanja intelektualnog vlasništva, autorskih prava, itd. – prakse digitalizacije kulturnog nasleđa zahtevaju otvoren i neprekidan društveni dijalog i prilagođavanje.
Konačno, digitalizacija kulturnog nasleđa ne samo da treba da obogati načine na koje se kultura čuva, deli i „koristi“, već ima potencijal da preispituje društvene, kulturne norme i vrednosti. Digitalizacija nije nešto što se dešava „tamo negde“ – u digitalnom okruženju ili svetu digitalnih podataka, već proces u kojem svi manje ili više posredno učestvujemo, stvarajući ili konzumirajući digitalne podatke. Zato ne treba imati dileme da je digitalizacija ambivalentna i kontroverzna. Ali ona nije samo posao ili profesija, već svakodnevni sklop oruđa za kulturne i društvene promene. Zadatak ne samo profesionalnog, stručnog, istraživačkog, nego i laičkog pristupa ovoj temi i procesu važan je jer ima potencijal da uključi sve, a ne samo one koji misle o nasleđu. Jer nasleđe nije samo stvar prošlosti, već pitanje kako gledamo budućnost.
Oprema teksta korzoportal