Evropa nevešto komunicira kako s izbegličkom krizom, tako i s razornim ISSIS ekstremizmom. Kako se dogodilo da ostane zagledana u sebe!?Ovo je trajno pitanje na koje korzoportal nudi jedan od mogućih odgovora – Izađite iz kreveta!
Sećate li se Ilje Oblomova, mladog ruskog plemića i književnog junaka iz pera Ivana Gončarova, koji većinu svog života provodi lenstvujući u sopstvenom krevetu? I ako mu društveni položaj i lično bogatstvo omogućavaju mnogo više, jedino što Ilja aktivno čini u svom životu je odbijanje da prolazi kroz pakao bilo kakvih promena, donošenja odluka i često drugih ljudi.
Oblomov uspeva da ostvari odnos samo sa svojim slugom Zaharom, a i to čini se ne zato što želi, već zato što je Zahar poslom primoran da sa njim provodi vreme. Svima ostalima, uključujući i nesuđenu mu ženu Olgu, Oblomov svojom neodlučnošću i lenjstvom nehotice pravi pakao od života i ako mu to, iskreno, nije ni poslednja namera. Heroj smaller than life (slabiji od života?) rekli bi.
Često evropski odnos prema problemima podseća na Oblomova i njegovu suludu ideju da ih neće biti ako se od njih skloni u krevet ili ako odbije da ih aktivno promišlja. I tako sve dok problem, poput Iljine Olge, ne pobegne u Pariz i tamo se uda za drugog. To jest sve dok problem zakuca u svoj svojoj sili na vrata.
Odnosno, dok teroristi Islamske države ne izvedu najnoviji masakr u Parizu, od kojeg će onaj u dvorani Bataklan ostati dugo urezan u naše kolektivno pamćenje kao naročito brutalan.
Na užas smo reagovali različito i bilo je svega – empatije, kiča, bilo je mržnje i bilo je indiferentnosti. Svako je zapravo dobio priliku da se predstavi onakvim kakav jeste.
Postavilo se pitanje da li svoje žrtve smatramo vrednijim od žrtava u Keniji ili Libanu? Da li je ISIS trebalo bombardovati nakon kenijskog masakra ili se morao čekati Bataklan ili dizanje u vazduh ruskog aviona. Da li je trebalo bombardovati uopšte ili prvo poraditi na zaustavljanju rata u Siriji? Imamo li koga ko će nam na ova pitanja dati informativno i balansirano mišljenje, a ne huškati i promovisati mržnju?
Postavilo se i pitanje ko je neprijatelj čijim će uklanjanjem nestati pretnja po Bataklane širom Evrope. Da li je to samo ISIS ili ideologija koja ga pokreće? Hoće li ISIS nestati ako bude fizički poražen ili će se primiriti poput avganistanskih talibana koji ovih dana imaju renesansu? Ili je potrebno učiniti i korak dalje od vojne akcije? Treba li uticati na ekonomske i društvene korene radikalizma ekonomskim jačanjem društava u kojima on buja? Na kraju krajeva, nije li upravo jedna takva aktivnost nazvana Maršalov plan pomogla da se Evropa da se digne iz pepela Drugog svetskog rata koji je izazvao ISIS onog vremena? Hoće li sve stati na bombama ili se planira i obnova?
Reakcija jednog broja Evropljana na pariski masakr bilo je postavljanje fotografija sa francuskom trikolorom na društvenim mrežama. Onda se neko setio pa objasnio da se ta trikolora danas u Francuskoj mahom vidi kao simbol radikalne desnice i da je njeno postavljanje zapravo terciranje političkom ekstremizmu. Onda je neko pitao treba li pevati Marseljezu kao znak otpora imajući u vidu da francuska himna vrlo neuvijeno poziva na klanje neprijatelja i natapanje polja njegovom krvlju? Onda su se javili peti koji su tvrdili da to nije evropski, pa šesti koji su zahtevali kraj prihvata izbeglica, pa sedmi koji su zahtevali povratak evropskih granica, osmi sa idejom da bi trebalo nastaviti bombardovanje…
Ukratko Evropa je vrlo brzo odlučila da se i ovog puta bavi – pa, isključivo samom sobom. Da može otišla bi u šoping i terapeutski uzela sebi ajfon i nove čizme. Možda francusko bombardovanje koje je usledilo kao odogovor upravo tome i služi?
Pitanja poput šta sami muslimani misle koji su metodi najefikasniji u borbi protiv ekstremizma koji promoviše ISIS nepostavljaju se. Muslimansko mišljenje i viđenje problema ostaje uglavnom na margini i uglavnom ga se ne traži. Osim kada od muslimana tražimo da nam se pravdaju.
Nedavno je prikazan prilog o mladom imamu iz Francuske koji drži školu i pokušava da osnaži učenike tinejdžere da sami prepoznaju i izbegnu zlo ekstremizma koje im se nudi pod firmom islama. U školi dečaci su sedeli u centru sobe, a devojčice oko njih. Bez tona, slika je evropskom oku govorila da se radi o nečem čudnom. S tonom bi bilo jasno da su čudne samo predrasude.
Možda je Evropljanima potrebno upravo to, da uključimo ton kako bi se oslobodili svojih predrasuda o tome kako stvari moraju izgledati? Da ne učitavamo i slušamo šta se priča, a ne kako se priča. Jer šta ako se u takvom prihvatanju dijaloga jednakih u različitosti nađe način da se stvari pokrenu sa mrtve tačke? Šta ako kroz dijalog sa drugima usvojimo pravilo da poštujući život kao vrednost ispred svih drugih vrednosti zahtevamo akciju svaki put kada se pravo na život ugrozi, bez obzira da li ga ugrožavaju u Keniji, Nigeriji ili Francuskoj?
Šta ako izađemo iz svog kreveta i napolju pronađemo život? Šta ako postanemo bigger than life?
PROČITAJTE I: izbeglice-u-srbiji