Ovonedeljna Vikend priča je iz Antologije španske priče XX veka “Slagalica” (Agora, 2019) koju je odabrala/veći deo i prevela Dragana Bajić – profesorka španskog jezika u Srbiji i Španiji, paralelno se baveći prevodilaštvom. Poslednjih godina prevodi isključivo književne tekstove sa španskog na srpski jezik i obratno. Prevodi su joj objavljivani u Srbiji, Španiji i Meksiku. Član je Uduženja književnih prevodilaca Srbije. «Nemu priču» napisao je Visente Dijes de Tehada (Madrid, 1872 – Barselona, 1940). Njegovo delo je stotinak novela i skoro hiljadu priča, a kritičari su ga isticali kao velikog pripovedača sočne proze, živog i domišljatog duha. Prevela: Dragana Bajić. Foto: Čeda Drča, Branka Parlić
Foto: Čeda Drča
Izvolite, markiže; ne, evo, samo sedite; ne mrdajte; želim da vas sama poslužim. Izvolite čaj. Pravi celjonski, poklon mojih rođaka Mak Kliod, očaravajućih devojaka. Pogledajte ovu kašičicu; prava umetnost, valjkasta emajlirana drška i zatupasti donji deo, debeljuškasta, kao stvorena za pritiskanje i rastvranje kocki šećera: pripadala je mojoj babi po majci, jednoj Čakotinoj iz Odese, biseru Crnog mora. Obratite pažnju na salvetu: almagroska čipka, ponos i dika španskih paučica koje su ih isplele; grb je izvezla Lulu u školi.
Šolje su zaista vredne divljenja: pravi porcelan iz Sevra, najčistiji ampir; poklonila ih je Žozefina mom pradedi Lemonijeu de Goau…! Ovaj stočić od tako vrsnog laka, doneo ga je moj muž iz Tokija… Bože moj, šta bih ja vama sve pokazala!… Ah!… Ovu kućnu haljinu mi je sašio Vort; ovaj smaragd je poklon od kraljice Izabele II mojoj majci, kao uspomena na atentat… Znate već da je mama, kao prvorođena u plemićkoj porodici, bila zajedno sa Njenim veličanstvom kad se desilo ono sa Merinom…(Martin Merino i Gomes (1789-1852), španski sveštenik i liberalni aktivista, zapamćen po neuspelom pokušaju atentata na kraljicu Izabelu II, zbog čega je nad njim izvršena smrtna kazna, prim. prev.) i ništa više! Ne moram više ni da vam pokazujem, ni da hvalim, ni da skrećem pažnju, markiže; da vidim hoću li uspeti da vas zasenim, da vas hipnotišem, da li ću na kraju uspeti da vam iščupam tajnu te nesrećne rane zbog koje sam živčana, koja će me izludeti!…
— Vi ste strahovito radoznali, grofice,
— Nepopravljivo!
— Vrlo uporna…
— Besno!
— Nateraćete me da zaboravim na obećanje, ono koje sam dao samom sebi, i moraću da propevam jasno i glasno…
— Jao! Bogu hvala! Vidite, markiže, to je čudno, vrlo čudno… Ja nisam radoznala, nikad nisam bila… Vidim vršak pisma kako viri iz džepa muževljevog redengota i vidim da je napisano ženskim rukopisom, a pismo ostaje gde je, nema bojazni da ću ga i pipnuti… Paketić povezan širokom trakom, u njemu poklon za mene, za sutra, ostaće cele noći na toaletnom stočiću, ja ga neću otvoriti niti pogledati šta je unutra… Može mi se ispričati kakva nezgodna priča, a ja neću pitati ko je ona. Pa vi recite da li je to vrlina!… No prijatelju moj, ta vaša rana, taj ožiljak, razlog vašeg postojanog neženstva, kako ste rekli, ta povreda od metka na levoj šaci, podbada me, ne da mi mira… Živa nisam! Učinite milostivo delo, oslobodite me jada, dragi moj markiže… Ćutaću kao grob, kao kripta, kao faraonska piramida bez šifre za odgonetanje hijeroglifa…
— Vi ste, grofice, divni.
— Ne, zaboga! Divna nisam! Nazovite me nepodnošljivom, davežom, kako kaže drznik od mog muža, dosadnom kao muva…
— Ih! Moraću da vas branim od vaših sopstvenih uvreda. Ništa, popuštam, kapituliram, predajem se, pokoravam se.
— Markiže!
— Hajde! Evo priče!…
— Jao, zaboga, samo trenutak!… Kako sam usplahirena!… Sačekajte, sačekajte časak… Gde li sam stavila mirišljave soli!… Kakvo uzbuđenje! Ali zaista, markiže?… Zaista?…
— Zaista, grofice!
— Cela sam se u uvo pretvorila, celcata: sunđer koji sluša očima!… Kakva glupost!…
— Moram da počnem time što ću se preporučiti vašoj bezuslovnoj poverljivosti…
— Kao da sam mrtva!
— Vašoj smotrenosti…
— Kao grob!
— Vašem večnom ćutanju…
— U prah da se pretvorim! Cinis, pulvis, nihil!…( Latinski: pepeo, prah, ništavilo, prim. prev.)
— Vašoj…
— Markiže, zaboga, oživela sam!… Vaskrsavam od usplahirenosti!…
— Reč je o jednom nezgrapnom postupku u mom životu, o neobičnom događaju, sramnom… Da prevrćem po tom pepelu, za mene je isto tako bolno kao da grebem po otvorenoj rani… Moje ime, uvek uvažavano, zamagljeno je mrljom tog beščašća nedostojnog jednog gospodina…
— Markiže, zaboga! Gotovo da me je strah… Možda ću počiniti neoprostivu nepromišljenost… Pravu zloupotrebu… Dođe mi da se povučem…
— Samo ja i vi, grofice — i oprostite na ovakoj obavezi redosleda —, znaćemo za tu tajnu…
— Ne, markiže, ne. Vraćam vam reč… Odustajem!… odustajem! Oprostite mi!…
— Za tu ponižavajuću tajnu koja je omča mom životu…
— Dosta! Ne pričajte mi ništa!… Bila sam luda, neuljudna…— Za tu tajnu…
— Ma nemojte! Ne želim! Evo ustajem, ostavljam vas samog, idem!…
— Nećete, prijateljice moja, nećete. Nije baš toliko strašno. Smirite se, okončaću s melodramom. Hteo sam malčice da vas mučim… Vidim da uistinu niste radozunali, da mogu da se pouzdam u valjanost vašeg prijateljstva, a kao dokaz moje potpune uverenosti u vašu poverljivost, evo priče.
— Prodisala sam! Kako ste me samo prepali!
— Počinjem.
Foto: Branka Parlić
II
I tako, jednog maglovitog zimskog popodneva, od onih koja su prozvana sivim, sa olovnim nebom, blatnjavim ulicama, klizavim pločnicima i zamaglejnim oknima, u prijatnoj i ugodnoj atmosferi jedne divne japanske sobice prepune nameštaja od laka i sedefa, kipova i svile, košmarnih čudovišta i slonovače iz bajke, ispred crvenkastih plamsaja umetnički izrađenog kamina koji guta pucketajuće cepanice, prijateljski su ćaskali, dok su se sladili mirišljavim čajem, tako omiljenim istočnjačkim narodima, očaravajuća grofica od Nestaresa i odvažni general markiz od Isarilje.
Grofica, žena velike obdarenosti i po rečitosti i izražajnosti slavna na dvoru, beše izvanredno druževna, krajnje učtiva i važila je za lepu mada je, kad se bolje pogleda, bila ružna. Jeste, ružna; oprostite mi na reči, ali je prava. Istina je da su belina i mekoća njenog raskošno mesnatog tela isticali kovrdžavi abonos kose; tačno je da su joj zubi bili biseri, da je imala čarobne male uši, dve pahulje snežno-ružičaste…; ali očice su joj bile sitne i skrivene pod debeljušnim kapcima; nos pomalo nepravilan i nešto veći, a usta prosečena, uvučena, s vrlo kratkom gornjom usnom a izraženom, izbačenom vilicom… Podsećala je na nekog od habsburškog roda. Znak srčanosti, izdržljivosti.
Markiz je bio šezdesetogodišnjak koji se vrlo dobro držao, visok suv i krut. S ponosom je pokazivao svoje još uvek crne, usukane brke koketno prošarane jedva vidljivim sedama, što je svedočilo o odsustvu svakog sredstva za farbanje i prevare. Nasuprot tome, glava mu je bila prava propast, srebrni okvir koji oivičava glatku, veličanstvenu ćelu.
Kranje originalan čovek beše taj markiz; uljudan i besprekoran, vrsan i odmeren udvarač, hrabar i častan vojnik, bogat, svetski čovek i okoreli neženja. Niko nikada nije saznao za njegove ljubavi niti je ikad mogla da mu se pripiše kakva raskalašna zabava. Bio je žestoki ženomrzac; od najgorljivijeg ludovanja za ženama — tamo u mlađanim godinama — prešao je na razočarano ženomrstvo, na potpuni izostanak ljubavnog žara. Rekao sam, a nisam dobro rekao, da niko nije znao za markizove ljubavi. Hteo sam da kažem za novije ljubavi jer, u stvari, on je u grudima osetio plamsaje ljubavnog žara kad se već bližio tridesetim. Voleo je, jeste; i to izgleda upijajuće, razarajuće, proždiruće. Dopala ga je jedna božanstvena, bogata, plemenita, neodoljiva devojka, jedna od onih žena koje vladaju, koje podjarmljuju već samo svojom carskom lepotom. Ali avaj, kao prilog uz tako ukusan zalogaj, devojče pokazivalo izvesnu meru prefinjene koketerije, nesigurnu narav, nepostojanost i površnost koji su bili u stanju da zbune i izlude i najuravnoteženijeg i najstaloženijeg čoveka na svetu, a kamoli ne naglog i vatrenog markiza od Isarilje, neke vrste ljubavnog baruta, uvek u očekivanju da ga upaljač dovede do praska i da poleti nebu pod oblake.
Krajnje žestoki prizori izazvani markizovom besnom ljubomorom, zasnovani na nevinom ali neodoljivom gospođicinom očijukanju, behu hleb nasušni svakog… časa. Veza se prekidala svake nedelje da bi ponovo započela svakog osmog dana jer je ona zaista bila zaljubljena u njega, a on nije mogao da živi bez nje. U visokom društvu, što je bilo okruženje dvoje verenika, samo se o tome pričalo: Isarilja je raskinuo. Isarilja je ponovo raskinuo. Isarilja opet raskinuo… To je bila neprekidna oluja.
A jednog dana je zagrmelo i zaista puklo zauvek.
Devojka se zamonašila; kažem zamonašila i otišla u manastir Uelgas sa svim svojim očijukanjem, svom svojom nepostojanošću i svom svojom koketerijom. Šta se desilo? Niko nikada nije saznao.
Sa devojčinom odlučnošću preklopio se, čak mislim da je prethodio, jedan tajanstveni događaj koji nikada nije odgonetnut.
Markiz, ćutljiv, uzdržan, odbojan, šetao je po kazinima i salonima svoju levu ruku uvijenu u povesku. Bio je ranjen u šaku: metak mu je prostrelio levu šaku. Pričalo se o dvoboju. Rečeno je, vređajući damu, a narvno markizu iza leđa, da njegova ljubomora i nije bila toliko neosnovana kako je izgledalo. Tvrdilo se da je dvoboj bio na smrt i da je onaj drugi životom platio svoje mangupiranje ostvaljajući markizu tu ranu za uspomenu. Iznosile su se pojedinosti o mestu, satu, načinu i o tome kad se odigralo. Izgovoreno je i ime sekundanata… A kao krajnji ishod svih tih nagađanja i svih tih pretpostavki, na čistac je izašlo da niko ne zna ništa. Markiz je ćutao kao zaliven.
Promenio je markiz narav, a sačuvao, međutim, svoju učtivost i vrsno ophođenje. Gotovo je bilo s njegovim ljubavima i ljubakanjima. Umrle su, za njega, sve žene. I u toj propasti koja poništava svet i strahovito išiba život, markiz se, ako ne zbog svih, ono zbog jedne zavio u crno. Zbog ljubljene žene koja u cvetu vene u manastirskoj tuzi i čežnji; zbog nesrećne žene koja nikad nije osetila ljubomoru, pa nije ni saznala kakva je ljubomora strahota i potlačenost, i koja jednog dana prepustila naručju Božanskog ljubavnika, koga svi izdajemo i svi mučimo, svoju uspavani duh, lep i čist. Markiz je od tada uvek nosio crninu. Večnom crninom zakrio je i svoju dušu…
Foto: Čeda Drča
III
Znate već šta uvek biva u takvim slučajevima. Bar nam letopisci tako pričaju.
Smestila se grofica u meku fotelju i udobno zavalila, spremna da sluša i da ne propusti ni jedno slovce. Uglađeno zatraživši od dame dozvolu i pošto je ispio i poslednji gutljaj čaja, markiz zapali mirišljavu cigaru, jedino smirujuće sredstvo za njegov uporni i dosadni kašalj, pa kad je malo pročistio grlo, uzeo je daha kao da se će se baciti u vodu… i rekao:
— Vi znate, draga moja grofice, da…
— Jao, vrlo ljubazni markiže! Trenutak. Samo časak — prekinu ga slušateljka. Vruće je ovde… Lepljiva vrućina… Oprostite na minut.
Grofica ustade i sa zlatno lakiranog stočića uze japansku lepezu od sandalovine i sedefa, ostavljenu tamo tobože nemarno: bila je to jedna od najistančanijih sitnica u prostoriji. Vratila se brzo da zauzme mesto na izvezenoj fotelji, pa izvinjavajući se do iznemoglosti, zamoli ljubaznog generala:
— Sad vas više zaista neću prekidati. Šta ono rekoste…
— Pa rekoh, gospođo, da vi vrlo dobro znate…
I baš u tom trenutku, rass, bučna grofičina lepeza koja se otvara s gromovitim praskom i mahnito maše u njenoj snežnoj ručici.
— …nikad nisam pomislio — nastavi general.
— Riss! Prokleta lepeza se sklapa!
— …neizbežni usud…
— Rass! Nebesa se cepaju!
— …a čovek ne može…
— Riss! Svod nebeski se urušava!
— …i
— Rass!
— …i
— Riss! Dođavola sa tom strašnom lepezom i s prljavim i smrdljivim Niponcem koji je ukrasio, pa i sa budalom koja je iznela iz Tokija da je donese u Madrid!… Ne može ni reč da se čuje! Preteško je i slog uhvatiti!
Govorio je markiz polako, pravilno, odmereno… Odobravala je grofica prenemažući se da je zadivljena, sumnjičava, zaprepašćena, razočarana… Ona je sve uspevala da razume!… i mrska, neprijatna, očajna naprava, te raširi, te sklopi, pa hajde iznova širi i sklapaj, sve to sa pratećim riss-rass, zaglušujućim, uvoparajućim, burnim…
Oh, očajanja li!… Ni jedne reči!
Otkriće mora da je stiglo do vrhunca uzbudljive siline… General priđe grofici… Ova se malo sagnu, pa zadubljena, uneta, polako smanji širinu i oslabi jačinu bučnog mahanja sve dok mrsku lepezu ne spusti na kolena… A tada, tek tada, mogao sam da ulovim ove smirujuće, besmislene reči, poslednje reči jedne bolne i istinite priče koju, zato što je nisam čuo, ne mogu da vam ispirčam…
Markiz je zamuckujući govorio:
— …pa kako videh da niko osim Boga neće moći da kazni takvu izdaju, ja, kao savršeni gospodin, podigoh ovu ruku kojom u vrtoglavom napadu ljubomore, nepravedne koliko i besne, stisnuh taj snežni vrat… i prostrelih je pucnjem iz pištolja!…
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica