Naredne četiri Vikend priče odabrane su iz zbirke “Digitalni život” – Španska i hispanoamerička priča, koju je priredila i prevela Bojana Kovačević Petrović (Agora, 2017). Ova antologija hispanoameričke i španske priče 21. veka plod je njenog univerzitetskog podučavanja i akademskog istraživanja nove proze na kastiljanskom jeziku tokom proteklih pet godina. Ipolito G. Navaro (Španija, Ulva, 1961) živi u Sevilji. Piše gotovo isključivo kratke priče. Autor je desetak knjiga: Nebo je kao Lopes, Manije i melomanije , Minimalne priče, Albino tigrovi, Riba koja leti , Put oko dana. Dobitnik je brojnih priznanja. Njegove priče prevedene su na desetak jezika i uvrštene suu brojne antologije. Fotografije sa izložbe Šejme Fere „Ambalaža“, KC Novi Sad, Mali likovni salon.
Pisac dnevnika upravo je položio svoje oružje pred neprijatelja i prihvatio sve posledice toga. Godinama se čvrsto odupirao, možda i previše, ali naposletku mu ništa drugo nije preostalo nego da odustane. U skučenom prostoru svog kabineta sada zajedno obitavaju najbešnja digitalna tehnologija i drvenarija u najotužnijem stanju. Reč je o jednom od bezbroj početaka prilično jednostavne i poznate borbe modernog doba, u kojoj je pisac dnevnika, koliko god to želeo, teško uspevao da nađe zlatnu sredinu.
(Paljenje sveća na nameštaju i dalje je bilo prilično živopisna ideja. Gotovo koliko i čuvanje beretke.)
Učesnici u dvoboju već motre jedan na drugog: pisac dnevnika ne mora naročito da se zagleda da bi uvideo kako se novi kompjuter i stara komoda-pisaći sto uzajamno posmatraju i proučavaju u upečatljivoj tišini.
Bilo je potrebno četiri sata za konfiguraciju tog ogromnog sistema, nakon što je uz sve počasti otpustio veličanstvenu kolekciju penkala. Kada je ispratio tehničara koji mu je sve instalirao, pisac dnevnika je pokrenuo neprijatelja, pravog pravcatog, vrlo nadobudnog klona novih tehnologija autoeditovanja i interneta. Ali pisac dnevnika i dalje oseća izvesnu tugu što napušta odabrani klub nalivpera, i ničice se baca u neprijateljske redove. Čak su mu strani sopstveni prsti zapleteni u sijaset pretežno sivih tastera. Alt, control, efsedam, escape, intro. Diskovi koji su bili neophodni da bi taj uređaj oživeo sada su nehajno rasuti po fiokama komode. Tako megabajtovi informacija i drvni čvorovi noću razgovaraju, dok su penkala, koja se prave da spavaju, nemi svedoci njihovog razgovora. Pisac dnevnika iskosa gleda komad nameštaja koji mu je toliko
godina pravio društvo, pokušavajući da nazre u njemu neki nagoveštaj ljubomore. Njegova komoda već odavno jasno pokazuje da ima slabu želju za životom, te bi joj dobro došao izvestan podsticaj.
Opšte je poznato da stari nameštaj ubrzava svoj nagon za samoubistvom prepuštajući crvima da se njime hrane, priređujući termitima pravu poslasticu.
U noćnoj tišini, iz komode se čuje ćućorenje buba i celuloze (a pisac dnevnika ume da sluša), nemilosrdno i neprekidno glodanje koje svake večeri dok podriva utrobu nameštaja gradi tužan tunel u srcu pisca dnevnika. Kroz njega prolazi vreme i on lako može da stigne do trenutka kada je bio dečak, kada mu je deda pokazivao kombinacije koje otvaraju te male fioke krcate neobičnim tajnama, njegovim nostalgičnim i setnim koještarijama, takoođe već uništenim.
Šteta što sada, u svojoj oronuloj starosti, namšetaj više ne može da prikriva svoju strast prema crvima budući da, s obzirom na njegovu smanjenu utrobu, stotine rupa počinje nespretno da ukrašava njenu fasadu. Polako postaje samo kostur. Pisac dnevnika iznenada izlazi iz svih programa, gasi uređaj. Upravo je doneo tešku odluku.
* * *
Ima tri nedelje otkako je to slučajno otkrio. Bile su to tri nedelje neodlučnih obilazaka oko naselja svakog popodneva. Danas stvari stoje drugačije.
Pisac dnevnika, nakon kraćeg oklevanja, ulazi u radnju sa antikvitetima i pita za komodu koja se nalazi u izlogu, gotovo identičnu kakvu je nasledio od svog dede, samo premazanu sjajnim lakom, sa svim ručkama i šarkama, nedavno restauriranu. Antikvar ga brže-bolje ispravlja: taj komad nameštaja je nov, napravljen je pre samo mesec dana; doduše, deluje starinski zbog sve te tehnike koja je u stanju da prevari svakoga osim stručnjaka. Kao i sve što je savremeno, objašnjava, i osmehuje se. Takođe skreće pažnju piscu dnevnika na to da je izloženi eksponat prodat, ali da bi za dve nedelje mogao da mu nabavi isti takav, sa varijacijama po njegovoj želji.
Pisac dnevnika misli da antikvar govori o rasporedu fioka, o reljefu s prednje strane, o zameni jednih ili drugih brava, i to mu stavlja do znanja, ali nije u pravu. Varijacije se isključivo odnose na boju, na izgled u pogledu starosti, u broju crvotočnih rupa koje pisac dnevnika želi da simulira, pet evra svaka (tri zarez dvadeset boĺno). Simulirane rupe pomažu piscu dnevnika da se izvuče iz mreže koju je antikvar počeo da plete oko njega. „Razmisliću, i to veoma ozbiljno”, brže-bolje se izvinjava i izlazi iz radnje ispunjen strahom.
* * *
Po povratku kući zatvara se u radnu sobu. Gleda komodu, zatim kompjuter. Pisac dnevnika ga ignoriše, ali uređaj, koji ima već jedan dan, počinje neumitno da stari, zapravo da pokazuje znake starosti. U svakom slučaju mu je svejedno, jer predoseća da će kompjuter postati šupljina puna rupa, sasvim lišena njegovog nadahnuća. Zatim iz svojih najskrivenijih fioka vadi zbirku penkala; stavlja im nove patrone, zagreva ih crtanjem nekakvih škrabotina. Kada padne noć, pisac dnevnika upali nekoliko sveća, stavi beretku i sedne pokraj komada nameštaja da sluša crve, uzbuđen.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica