Danas me je fizički satrlo prepodnevno tumaranje kišom obgrljenim Novim Sadom, u čijim kvartovima sam imala neodložne poslove u ustanovama „koje život znače“, što znači da su mi bili potrebni overeni papiri koji bi me uveli u sisteme, nije važno koje. Sve sam uspešno obavila, ali sam se umorila, bole me noge i leđa u krstima. Obavljajući administrativne poslove i ponavljajući u sebi zlatno pravilo „Forma čuva sadržaj“ , čekajući autobuse na raznim gradskim linijama dok me je šljiskala barska tečnost istisnuta pod točkovima automobila, zamišljala sam slike Mediterana. Kad sam stigla kući samo sam iz kišom natopljenih cipela prešla u kućne klompe i uskočila u folder fotografija „More“, vapijući za predahom/restartom. Foto esej. Foto: Jelena Gligorić. Piše: Bojana Karavidić
Mislila sam da su muškatle naše, vojvođansko seljačko cveće. Kad ono, prepun ih je Mediteran. Nikada kraja saznanjima…
… biljka uvek prevaziđe čovekovu pomisao o savršenstvu, u boji, ovog puta u obliku…
… ovaj prozor nagoveštava da se iza njegovih okana očekuje di džej. Ko zna koliko će biti popijeno pića uz muziku, ko zna koji će se pogledi pretvoriti u poljubac kao „susret najlepši na svetu“, kako je pisao Jovan Dučić …
… a visine? Oduvek su bile inspiracija pesnika, mislilaca… I mene privlači ono što mi nije dostižno, samo da to ne bude dok sam bespomoćna među oblacima u utrobi aviona. Himera je jedno, avion je drugo i toliko o visini i ovom prozoru utkanom u belini fasade…
… ponekad je u životu potrebna i glazura, ona nagoveštava urednost, organizovanost, udubljenost, sistematičnost. Žudim da budem sve navedeno, a nisam. Hvala onima koji uspevaju da budu sabrano organizovani. To je kao ono s početka da „forma čuva sadržaj“.