U Ciklusu priča Mihajla Pantića na korzoportalu, ovo je poslednja od pet objavljenih. Nalazi se u knjizi “Ovog puta o bolu” koja je doživela čak tri izdanja, jedna je od najpoznatijih ovog autora, dobila je nagrade – Majstorsko pismo i Nagradu grada Beograda. Vikend priča „Ukraj vatre“, kao i većina Pantićevih, odnosi se na male živote samo naizgled malih ljudi. Foto: korzoportal
Slavimir Stojanović, „Sve je u redu“, akrilik na platnu, 140×140 cm, Galerija Distribucija
Danas sam, 3. februara 2004, u prvi sumrak, po ciči zimi, video na ulici dva beskućnika kako se greju na vatri, naloženoj kraj kontejnera. Sličnu scenu viđao sam u holivudskim filmovima, ali je ovo bila stvarnost. Cupkali su, nadnoseći prozeble prste nad plamen od kartonskih kutija i izlomljenih gajbica za voće. Bilo je negde oko četiri sata poslepodne, žurio sam na čas, trebalo je da govorim nešto o bugarskoj poeziji 19. veka, ali sam, privučen tim prizorom, zastao sa druge strane ulice, da ih malo bolje osmotrim. U trenu, majke mi, poželeo sam da im se pridružim, da se i sam malo ogrejem i poneku neobaveznu reč sa njima progovorim. Za razliku od mene, oni očigledno nisu morali ništa. U taj mah me jedan od njih, onaj stariji, smotrio kako stojim i pozvao me pokretom ruke.
– Priđi, prijatelju – rekao je i mašio se za džep pohabanog kaputa, vadeći otuda polulitarsku flašu, kao da me mami.
– Ne mogu – rekoh – žurim.
Zaista sam žurio.
– Ma, svrati – ponovi on još upornije – neće otići voz.Rekoh sebi, šta te košta. Prešao sam ulicu, preko ledene kore sjaktave poput stakla. Mlađi, koji me netremice posmatrao, sklonio se malo u stranu da mi napravi mesta i ja se zagledah u vatru, sa osećanjem da tu, usred grada, radim nešto što sam radio i pre pet hiljada godina, ma, još davnije od toga. Njihov dan bio je čisto, ničim uprljano vreme, praznik neobaveznosti, trun večnosti, a ja sam se ugibao od nametnutih ili dobrovoljno prihvaćenih obaveza. Jer ja – ne ulazeći u to kakav je vaš slučaj, to ne mogu ni da pretpostavim – kada imam vremena ili kad me nešto bezrazložno boli, a taj dan me je boleo, pojma nemam zašto, tek tako me je boleo – ne znam šta ću sa sobom.
Oni su znali.
I onda mlađi izgovori nekoliko reči zbog kojih pišem ovu priču:
– Vi, profesore, baš žurite. O čemu danas predajete?
– Je l’ se mi odnekud znamo? – upitah, ne skrivajući iznenađenje načinom na koji me je oslovio, i odmah sam dodao: – O bugarskoj poeziji.
– Kako da ne – nastavio je mlađi beskućnik, a to mlađi bio je relativan pojam, mlađi u odnosu na svog drugara, a inače, tako, bio je on otprilike mojih godina, srednjeg doba, dakle. – Vi i ja smo kolege sa studija, samo se vi mene ne sećate, napustio sam ja to papagajisanje odmah na početku i posvetio se poeziji, a ti – prešao je na ti, bezbolno – ti si, vidim, daleko dogurao, držiš predavanja i na Kolarcu. Ponekad te slušam, naročito zimi, tad svraćam tamo redovno, da se ogrejem i malo odremam. Nego, hoćeš li da čuješ jednu pesmu, mislim, pravu pesmu.
– Daj, bre, pusti čoveka na miru. Na, prijatelju, potegni, on stalno gnjavi sa tim svojim pesmama – rekao je stariji.
Stanimir Stojanović, Blink, akrilik na platnu, 120×120 cm, Galerija Distribucija
Potegao sam, nego šta, direkt iz flaše, neki smrdljivi brendi, jak kao benzin. Bio je to dobar gutljaj, odmah sam uzleteo u nebo. Mlađi je, sa lista koji mu se volšebno našao u rukama, počeo da čita neku dugu pesmu. Na prvo čuvenje, uopšte nije bila loša ta njegova pesma; stajali smo, nas trojica, na iznenadnom javnom času poezije, po ciči zimi, 3. februara 2004. i razumeli se, bez ikakvih poteškoća, kao da se poznajemo pet hiljada godina, a razumeli smo se zato što nas nije povezivao nijedan interes. I dok je on govorio i govorio, bez daha, zaneto, moje misli otišle su negde drugde. Počeo sam da u sebi raspredam priču o nerazumevanju, nije da ljudi ne mogu da se razumeju, nego to neće, ne znam zbog čega, ali naprosto neće, možda zbog toga što uživaju u odnosima iracionalne nadređenosti i podređenosti, slasno se razlivaju u samosažaljenju i bolu koji zbog tog nerazumevanja trpe, ili u strasti zbog ozleđivanja drugoga, što takođe potiče od suštinskog, na predavanjima bih rekao – ontološkog – nerazumevanja. A mi smo se, nas trojica, sasvim lako razumeli. Reči pesme lebdele su, tu, kraj kontejnera, nad otvorenim plamenom, bez bilo kakve svrhe, cilja, dobre ili loše primisli. Odlazeći prema fakultetu, uz prijateljski pozdrav, kasneći na predavanje nekih dvadesetak minuta, ponavljao sam u sebi jedan jedini stih koji sam zapamtio, a koji je glasio: „sutra se uvlačim u svoju kožu“.
Ne od sutra, rekao sam sebi posle časa o romantičarskom pesništvu. Ne od sutra. Od danas, moj prijaško, koliko od danas, od sada, od večeras. U povratku sam prošao istom ulicom, beskućnika nije bilo, na pločniku je, svetlucajući u studenom mraku, gasnuo žar.
Od danas, moj Pantiću, od danas se uvlačiš u svoju kožu. Recimo, čim stigneš kući, napisaćeš ovu priču. I obrijati se. Takav je život, odnekud se mora početi.
Ovog puta o bolu, Arhipelag, 2007, 2010
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica