Vikend priča „Beležnica“ iz zbirke pripovedaka Mire Popović „Buđenje“ koja je ovenčana nagradom „Žensko pero“ beogradskog magazina Bazar. To je odlučio žiri: Sanja Domazet, Aleksandar Jerkov, Aleksandar Gatalica, Dušanka Đogo Antonović, Nataša Atanacković. Mira Popović, Beograđanka, godinama iz Pariza izveštavjući za ugledne beogradske agencije i njuzmagazine, prevodi, piše. Prozu i prevode francuskih autora među kojima su Le Klezio, Filip Delerm, Ani Somon objavljuje u vodećim srpskim književnim časopisima. Autorka je knjige priča Beograd Pariz, Harmonija, D’une terrasse à l’autre , Društvo odbačenih junaka i knjige razgovora Reč i (s)misao. Nagrađenu zbirku „Buđenje“ objavila je „Geopoetika“. Foto: Dragana Kojić
Sada, kada sam sve doveo u red, mogu da ispričam ovo što sledi.
Moja velika nevolja bila je u tome što sam zaboravljao. Doduše nenamerno, propuštao sam da učinim ono što su drugi od mene očekivali, čak i ono što sam u nekom prošlom trenutku sam od sebe zahtevao. Prisećanju sam pridavao veliki značaj već samim tim što nije podleglo mom zaboravu. S vremenom, došao sam do zaključka da je važno sve ono čega se setim, a da nevažno ne postoji, jer ga nije bilo u mom pamćenju. Nikome nisam govorio o tom saznanju, jer sam uviđao da je jedinstveno. Što je bila istina.
Dešavalo mi se da primetim kako me neki poznanici začuđeno posmatraju, ali nikada nisam pomišljao da bi moji postupci mogli i ozbiljnije da ih zanimaju. Berem ne do onog neprijatnog aprilskog dana kada sam slučajno, kroz odškrinuta vrata biroa u kojem sam radio, čuo razgovor za koji sam odmah posumnjao da se na mene odnosi:
„Neočekivano se ponaša“, rekao je jedan glas. Drugi je pokušao da razjasni stvar: „Ja nalazim da se ON izdašno koristi apstrahovanjem, i to u oba smera, od bitnog ka nebitnom i obrnuto. Potom rezultate apstrakcije izjednačuje i tako dolazi do toga da sve što je predmet njegove pažnje dobija jednaku važnost…“
Ni sada ne znam zašto me je ta besmislica koju sam nehotice čuo toliko pogodila. Tek, završio sam posao na brzinu i pre kraja radnog vremena, što nije bila moja navika, požurio kući. U stanu me je dočekao uobičajen nered. Po njemu sam znao da Margareta tog dana nije dolazila, ali mi to nije smetalo.
Ručao sam lagano i prilično bezvoljno. Kada sam završio, odgurnuo sam tanjir i začudio se tom gestu. Nisam imao nameru da sklanjam sudove sa stola. Nekako nisam bio raspoložen za to. Ali zašto sam onda odgurnuo tanjir koji mi čak nije ni smetao? Nisam znao. Setio sam se da i drugi ljudi to rade i učinilo mi se da je taj pokret izraz neke skrivene rešenosti, ali i teatralnosti, možda.
Potom sam se zavalio u fotelju. Nelagodnost zbog razgovora koji sam čuo nije mi dala da zadremam i ja, nepomična velika krpena lutka, satima sam ostao tu da sedim, odsutno zagledan u komad papira koji se belasao na obližnjem stolu. Pomišljao sam da promenim posao (kao priznatom stručnjaku to mi ne bi bilo teško). Neko vreme zabavljao sam se zamišljajući kakvo bi iznenađenje u preduzeću izazvao moj odlazak, ali sam ubrzo prestao o tome da mislim. Kada sam ustao da bih otišao u kupatilo, ponovo sam se setio Margarete. Njoj moje ponašanje nije smetalo, ili barem to nije pokazivala. Ne, nije joj smetalo, inače bi rekla, otišla bi od mene, konačno. Možda je Margareta kod mene volela sve ono što je druge ljude odbijalo. Možda…
Najzad sam postao svestan papira na stolu. Potražio sam olovku i žurno ispisao: „Zadržati Margaretu što duže. S njom je tako prijatno.“ Otišao sam u toalet i, olakšan, vratio se ponovo papiru. Zagledavši se u ono što sam napisao, iznenada sam došao na ideju da zapisujem šta treba da radim, kuda da idem, šta i u kojoj prilici da kažem…i da na taj način unesem malo reda u svoje postupke. Utom sam čuo kako se otključavaju vrata.
„Margareta?“ doviknuo sam.
Smotao sam brzo papir ispod starih novina na stolu pre nego što je ona, zauzeta vađenjem ključa iz brave i zatvaranjem vrata, odgovorila:
„Zdravo.“
Nisam bio iznenađen ovakvim Margaretinim ulaskom. Ona je jedina imala ključ od mog stana. Dolazila je kada je htela i ostajala koliko je želela. Ponekad danima. Ipak, nije pristajala da se tu nastani. U početku sam navaljivao, ali sam kasnije shvatio da mi ti njeni dolasci i odlasci pričinjavaju retko zadovoljstvo kojeg su lišeni svi parovi koji žive zajedno: iščekivanje.
„Uh, kakav svinjac“, rekla je Margareta dok je pogledom kružila po sobi, tražeći malo čistog prostora na kome bi mogla da se smesti. „Zar ti baš nikad ne smeta ovaj nered?“
„Ne.“
„Nikada?“
„Nikada“, ponovio sam mrzovoljno.
„Naročito zbog toga što ga ja uvek sređujem!“
„Ne moraš to da činiš. Ja to od tebe ne tražim. Uostalom, rekao sam ti da meni ne smeta.“
„Hajde, hajde“, nastavila je ona odjednom nekako pomirljivo. „Ni meni ne smeta. Sređujem ga samo ponekad, kad mislim da će neko naići.“
„Ali ovde niko sem tebe ne dolazi“, pobunio sam se.
„Rekla sam ponekad“, uzvratila je i tu se razgovor prekinuo.
Sedeli smo neko vreme ćuteći. Margareta je listala knjigu koju je našla na podu, nadomak svojih nogu, kada je, ne dižući pogled, rekla: „Izgledaš umorno.“
„Nezadovoljan sam“, rekoh i zaćutah, zbunjen tolikom svojom otvorenošću.
Margareta me je gledala širom otvorenih očiju. Odlučio sam da nastavim.
„Imam bar tri velika problema. Danas sam čuo kako me ogovaraju, otpalo mi je dugme s košulje i (tu sam za trenutak zastao) bojim se da me ne voliš.“
„Ha, ha, ha“, smejala se Margareta zabacujući glavu i pokazujući od duvana već malo požutele krupne zube. „Ha, ha, ha… a ja sam gotovo posumnjala da više nisi onaj stari… Ha, ha, ha…“
„Voliš me?“
Klimnula je ćutke glavom.
„Ljudi su konformisti“, produžio sam da se jadam. „Izgradili su određene modele mišljenja i ponašanja i, ako se neko u njih ne uklapa…“
„A ti se ne uklapaš“, upade Margareta. „Srećom, to ti odlično pristaje. Osim ako ne patiš što nisi kao ostali.“
„Ponekad“, priznadoh.
„Zar?“ Ona podiže obrve i još više otvori oči. Bila je stvarno iznenađena.
„Rekao sam ponekad.“ Osetivši se glupo što sam izgovorio istu rečenicu kao i ona pre kratkog vremena, dodadoh: „Danas, na primer.“
Zatim joj brzo, u jednom dahu, ispričah o razgovoru koji sam na poslu čuo. Margareta se od srca smejala i ja u tom njenom smehu otkrih ljubav i podršku, ali se ipak uzdržah da joj poverim odluku da zapisujem svoje postupke.
U početku sam beležio sve. Sve što mi se činilo važnim. Puno toga? Oh, da. I to s velikim uživanjem. Prosto sam jedva čekao da ostanem sam (nikad nisam zapisivao u drugim okolnostima) i da se predam novom poslu. Nekako mi se činilo da se kroz njega sve više približavam sebi, da postajem jedno savršeno JA koje uvek reaguje na samo sebi svojstven način, bez ikakvog uticaja spoljnog sveta.
Ono što sam, dakle, u bilo kom trenutku smatrao važnim zapisivao sam na posebnim komadićima papira. Ubrzo sam postao svestan da postoji velika mogućnost da neki od njih zagubim (čega sam se užasno plašio, jer bi me tako otkrili), pa sam nabavio beležnicu. Ta prosta žuta sveščica naterala me je da postanem racionalniji i već 19. juna zapisao sam samo ovo:
- Pogledati da li ima pošte u poštanskom sandučetu.
- Reći šefu da je svinja (potražiti nov posao).
- Obući čistu košulju.
- Razgovarati s Margaretom o samozadovoljstvu, kako je zapisao Niče:
„Svojim rečima o dobrom i o zlom zaklanja se to samozadovoljstvo, kao svetim lugovima; imenima svoje sreće tera od sebe sve što zaslužuje prezir. (…)
Ono prezire i svu tužnu mudrost: jer zaista, postoji mudrost koja cvate u tami, mudrost noćnih sena, mudrost koja uvek uzdiše: „Sve je uzaludno“ (Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Dereta, Beograd, 2016 (3.izdanje), prevod i pogovor Danko Grlić, str. 169, prim. M.P).
- Sahrana A. P. (Novo groblje, petak, 15.45)
- Izneti smeće.
- Otkazati kartu za S. (u vezi sa 2.)
Otada nisam beležio više od sedam stvari, jer sam, činilo mi se, već bio prilično ovladao svojim postupcima.
Kasnije, posle mnogo precrtavanja i kombinovanja, u beležnici sam konačno formirao nekoliko rubrika među kojima su se, kao posebno korisne, izdvajale: REĆI, URADITI, IĆI. U retkim trenucima nastojanja da se približim drugim ljudima, uzimao sam istu beležnicu i pod rubrikom REĆI upisivao ono što sam mislio da žele čuti (što gotovo nikad nije bilo ono što sam zaista mislio). Te stranice beležnice bile su najneurednije.
Margareta nije ništa sumnjala. Doduše, jednom me je iznenadila kada sam nešto upisivao u beležnicu, ali nije navaljivala da je vidi. Samo je primetila: „Možda postoji nešto što voliš više od mene.“
Nisam joj odgovorio. Učinilo mi se da bih joj tada morao reći da je volim, što je verovatno istina, ali što nikad ne činim. Često sam joj, međutim, govorio da je lepa. „Danas divno izgledaš“, rekao bih joj čim bi ušla u stan i barem još jednom u toku vremena koje smo provodili zajedno, sasvim jednostavno bih primetio: „Lepa si.“ Izgovarao sam te reči u toku jela, dok smo ko zna o čemu razgovarali, kada smo ćutali… Teško da je bilo prilike u kojoj ih nisam upotrebio. I njoj se dopadalo da ih čuje. Tako mi je barem izgledalo.
„Promenio si se“, insistirala je, ipak, drugom prilikom Margareta. To je bilo tačno: izvežbao sam svoje postupke do te mere da mi se činilo da sam nepogrešiv. Ništa nije promicalo mojoj pažnji, niti se više moglo desiti da bilo šta zaboravim. U stanu sam zaveo savršen red, a postigao sam ga tako što sam mnoge predmete označio i odredio im precizno mesto. Prosto, izrezao sam papir na male kvadrate i na njima napisao reči kao „koverte“, „spajalice“, „dokumenta“, „alat“, „rublje“, „tanjiri“, „čaše“… i potom ih zalepio na kutije, fascikle, fioke ili police, u zavisnosti od toga gde sam te predmete držao. Krupne stvari, kao što je, na primer, nameštaj, nisam označavao, pošto sam uviđao da su dovoljno upadljive. Red u stanu održavao sam sâm. Margareti kao da su nedostajale novine ili knjige na podu, tu ih je nekako i dalje najčešće ostavljala. Nisam joj prigovarao: i novine i knjige, kao uostalom i sve druge stvari koje je u neredu ostavljala za sobom, vraćao sam na njihovo mesto tek pošto bi ona otišla.
Sedamnaestog novembra zadržao sam se duže na poslu. Čim sam ušao u stan, znao sam po novinama i pepeljari na podu da je Margareta dolazila. Odmah sam se dao na raspremanje tog nereda. Kada sam pošao u kuhinju da ručam, na radiju sam primetio papir. Prišavši bliže, prepoznao sam Margaretin razvučen, jedva čitljiv rukopis, kojim je ispisala samo ovo: oprati kosu, odneti sat na popravku, ne sklanjati ništa s poda
Otada više nije dolazila. Ali ohrabren načinom na koji je (da li nehotice?) ostavila poruku, verujem da je samo otišla da nabavi beležnicu. Kada se vrati, odlučio sam, uputiću je u neke veštine beleženja. Da ovu svoju nameru ne bih zaboravio, zapisao sam je na jednom komadiću hartije, spojio ga s onim koji sam našao na radiju i zajedno ih odložio među stranice posebnog poglavlja u beležnici pod naslovom SVE U VEZI S MARGARETOM.
oprema teksta korzoportal
PROČITATI I DRUGE vikend-prica