Žensko oko bila je redovna autorska rubrika nekoliko godina u novosadskom listu „Dnevnik“ (posle demokratskih promena 5. oktobra 2000). Ovog puta iz arhive je esej „Rasuta ogrlica“. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Ivana Prijatelj Pavičić
Pokvarila mi se plehana kopča na letnjoj ogrlici od školjkica nanizanih na svilenoj traci, pa sam neupotrebljivu đinđuvu prelivajućih tirkiz-roze-sivkastih boja strpala u fišek od salvete i krenula put novosadskih ulica da pronađem majstora za dražesni komad nakita. Želela sam je obmotanu oko vrata. Iz nje su mirisali morski pesak, pržene girice, krema za sunčanja, smokve, četinari, usijane, glatke stene sa tek završenog letovanja. Posle brze popravke, sa ogrlicom „na sebi“, odoh na Štrand! To sam zamišljala.
Lepo zamišljeno, teško ostvarivo, jer ni u jednoj od desetak blistavih prodavnica bižuterije nije zaposlena osoba kojoj je zanat da radi sitne opravke. One koje su u radnji jedva uspevaju da odgovore na pitanje šta prodaju. Otišla sam na plažu sa papirnim fišekom u koji sam pohranila omiljenu, a rasutu ogrlicu.
Nema zanatlija za sitnice, jer smo suviše bogati da bismo gubili vreme za sitnuriju. Bacamo – cipele, čarape, džempere rasparane ranfle, knjige rascepljenih korica. O tome smo tupili tog popodneva ispred naše štrandaroške kabine, nezadovoljni.
Čula sam da je poznata novosadska zubarka otvorila homeopatsku ordinaciju. Homeopatija je svetski trend, kažu da je to metoda koja pomaže izlečenju. Ipak, ne razumem kakve veze sa tim ima dotična stomatološkinja! Kao što mi nije jasno zbog čega je moj rođak – zubar postao menadžer u oftalmološkoj ordinaciji?
Da li vam se dogodilo da vam u kafeu opremljenom najskupljim kafematima i nameštajem, donesu čašu sa koje se cede kapljice vode? Kakav blam za vlasnika objekta! Ko zna iz kog filma je dolutao u biznis kafedžije. Nije on kriv, krivo je bezakonje kada svako može da radi sve! Beli lekarski mantil donosio je ohohooo ugled, ali tome je prethodilo ohohooo žuljanje klupe. Profesorska katedra bila je mesto koje se nije napuštalo ni po cenu lukrativnih novih položaja. Uglavnom. Dobra šnajderka nikada nije postajala knjigovođa, mesar nikada maser, precizni mehaničar nikada šanker. Bilo je reda i poretka, štogod to značilo. Znalo se ko je majstor, ko šegrt!
Sada radimo ono što se ponudi u datom trenutku. Nema znanja, nema strasti. Ne postoji ni strastveni lider-političar koji u besanici čita, piše, surfuje internetom, kako bi otkrio načine da pridobije za svoju iskrenu ideju. Kumovi i kume, braća od stričeva, snaje, kćerke ili sinovi, pašenozi i ini, tumaraju arenom vlasti. Ekonomisti se bave pravnim aktima, pravnici neoliberalnom ekonomijom, samo da bi sve ostalo u familiji povezanom korpucijom.
U potrazi za rešenjem mog ogrlica problema, iz papirnog fišeka, sutradan sam po putanji koju mi je predočila revnosna tragačica novosadskih tajnovitosti, otišla u skriveni prolaz iz Jevrejske ulice. Tu se nalazi radnjica u kojoj vremešna majka i kćerka još nižu perle na končiće kao iz doba Marije Terezije (znači, kvalitetne), a moja plehana kopča odmah je zamenjena terezijanskom.
Sa opravljenom morskom uspomenom, bezvrednim nakitom oko vrata, zamišljajući kakav bi procvat nastupio kada bi svako radio svoj posao, koračala sam gradom očekujući da sretnem poznato lice da malo laprdamo o životu. Baš sjajno osećanje!