Iz arhive, pre dve decenije sa lica mesta iz podzemnih vojnih galerija Petrovaradinske tvrđave. Nije za sve kriv EXIT. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Kaća Lazukić Ljubinković
Zbog čega se decenijama Petrovaradinska tvrđava, od kada je 1949. kategorisana kao prostorno, kulturno-istorijska celina, a 1991. kao dobro od velikog značaja, prepušta uništavanju, što od čovekove ruke, što od zuba vremena? Zbog čega ovo vrhunsko delo austrougarskog graditeljstva ne može da se kategoriše kao spomenik od izuzetnog, tj. nacionalnog značaja? Zbog čega se u Novom Sadu godinama odlaže odgovor na ovo pitanje i niko ga ne postavlja odgovarajućim institucijama?
Odnos prema kulturno – istorijskoj baštini ravan je zločinu, jer višedecenijska nebriga na svim nivoima vlasti od gradske, preko pokrajinske, do republičke, dovešće uskoro, ako se ništa ne preduzme, do obrušavanja delova Petrovaradinske tvrđave. Ako dolazite peške na Tvrđavu kroz tunel ispod Ludvigovog bastiona, preko 240 stepenika, odmah nailazite na neobezbeđen šaht sa fekalijama. Doduše, prekriven je drvenom pomičnom daskom. Ovo je najfrekventnije mesto, jer tuda prolaze svi koji žele da vide simbol Novog Sada – Kulu sa satom.
Zidovi tunela su vlažni, stepenište je oštećeno, puno otpadaka, voda od atmosferskih padavina curi ka Podgrađu, baroknom gradiću, širi se neprijatan smrad memle i urina. Mnogima ovo mesto zamenjuje toalet! Ovo je samo početak horora na Petrovaradinskoj tvrđavi, remek delu graditeljstva prošlih vekova. Nedavno je na upozorenje kustosa Muzeja grada Novog Sada Siniše Jokića (sada direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada, prim. B.K.) da voda prodire u podzemne vojne galerije, na lice mesta izašla arhitektica iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada Slobodanka Babić utvrdila oštećenja. Teško ih je nabrojati nabrojati u jedinstvenom podzemnom gradu, lagumima od oko 16 kilometara koji predstavljaju vrhunac graditeljstva u poslednjoj fazi građenja ove Tvrđave krajem 18. veka. Arhitektica Babić objašnjava da je taj prostor građen u opeci i tečnom malteru, a tehnikama građenja i postavljanjem sistema prirodne ventilacije i odvodnjavanja omogućeno je da te građevinske strukture budu prohodne i suve. U njima su bezbedno mogli da žive i pripremaju se za napade na Turke stotine austrougarskih vojnika, sa njima i konji koje je trebalo zaštiti od neprijatelja.
Zbog neprimerenog održavanja, već godinama ima vode u podzemlju, najviše na Hornverku. Bilo je i pre sporadičnih akcidentnih situacija u delu uređenom za posetioce, ali ne drastičnih. Ove godine (2005, prim. B.K.) veliko je prisustvo vlage što je vidljivo na zidovima podzemlja. Voda kaplje iz svodova, cigle ispadaju, sve je deblji sloj blata. U pojedinim periodima, po svedočenju Siniše Jokića sa kojim sam obišla lagume, niz koridore zidova podzemlja voda bukvalno teče. Dok prolazimo kroz sistem hodnika, proširenja kao stvorenih za kamernu muzičku scenu, galerije, vinski podrum, restoran sa pogledom kroz puškarnice na krovove Podgrađa, kustos Jokić se preobražava u vodiča koji priča o lepoti prostora, ali posle opisa vrednosti ovog kulturo – istorijskog nasleđa, sledi hladan tuš:
“Podzemni deo koji je Muzej koristio u prezentaciji naše istorije i turističke ponude posle kiša pliva u blatu i skoro godinu dana mi naše najveće blago ne možemo da pokazujemo, niti smemo da uvodimo decu, jer se mora ulaziti sa guemnim čizmama jer su ovde mulj i blato.” Spuštajući se još niže u lavirinte, ulazimo u hodnik koji je nekada bio visok tri metra, sada je zatrpan hiljadama kubika zemlje i šuta, pa maltene da puzimo. Kamioni i autobusi koji se parkiraju na Tvrđavi tačno iznad ovih laguma izazivaju, obrušavanje zidova i zemlje, potrese. U jednom delu trase provaljen je zid, pa huligani ulaze, drogiraju se, unose smeće. Inače, u podzemlju nema ni paučine, muve ni komarci ovde ne zalaze. Kustose po nekad iznenadi samo jato slepih miševa.
Električne instalacije često pregorevaju, jer voda curi preko njih, pa smo se i mi ovog puta kretali sa baterijskom lampom. Povremeno nailazimo na muzeološki dekor koji turistima treba da prikaže kako su austrougarski vojnici bili postrojeni ispred puškarnica, na pojedinim zidovima su mape i koloritne fotografije prema kojima vodiči tumače tadašnje događaje i bitke. Ali zbog nepostojanja zaštitnih mreža na spoljnim otvorima, moguće je da posetioce ili vodiča pogodi flaša ubačena kroz otvor. U jednom hodniku je niz kamina gde su vojnici zagrevali hranu i grejali se. Vertikalna minska polja spuštaju se za još jedan nivo. Služila su za odbranu šančeva od osvajača. Na žalost, ne mogu da je odbrane od propadanja, šuta, blata i đubreta.
Uz konstataciju da je definiitvno da voda sve više ulazi u podzemne vojne galerije arhitektica Slobodanka Babić kategorična je da se prvo moraju istražiti uzroci njene pojave što bi jedno vreme zahtevalo stalna merenja kad pada kiša, istraživanje instalacija kod kojih je moguća havarija, prohodnosti odvoda.
“Voda je najagresivniji elemenat. Pojava vode u bilo kom obliku, kao led, vodena para, hemijskim procesom dovodi do devastacije građevinskog materijala. Primer na zidu od opeke koji je zidan krečnim ili drugim malterom – voda nalazi najbrži put kroz spojeve, spira ih što dovodi da taj zid gubi stabilnost. Puno veći problem je kad ona prodire u zone ispod temelja. Ako je građevinska struktura temeljena na steni kao na gornjem platou Tvrđave onda je čvrst kontakt sa tlom, ali mnogi delovi Tvrđave, naročito na strani prema Lovotursu – temeljeni su na nanosu zemlje, ili na lesu, što je materijal koji se spira. Kad voda dođe u tu zonu, ispira tlo, temelj gubi oslobac, dolazi do klizanja. Kad uz to voda prodire i u zemlju, raskvašuje je, a iznad svih tih građevinskih struktura tj podzemnih galerija su veliki nasipi zemlje koji već oslabljeni temelj dodatno opterećuju i to izaziva dramatične posledice.“
I Babićka i Jokić apeluju i upozoravaju da parking koji je stalno u upotrebi može svakoga dana da se obruši u oštećene i podlokane lagume. Šta će se dogoditi ako u trenutku propadanja na parkingu bude autobus pun dece?! Arhitektica Babić podseća da godinama postoji zabrana parkiranja i da je dozvoljen dolazak autobusa i kamiona samo do „Lovotursa“ gde je uređen prostor za vozila, ali to se ne poštuje. Teška vozila tutnje Tvrđavom.
Oba sagovornika su izričiti da je ovakva situacija rezultat bezvlašća na Petrovaradinskoj tvrđavi. O njenim pojedinim delovima brinu Zavod za izgradnju grada (sada Gradska uprava za građevinsko zemljište i investicije, prim. B.K.), Poslovni prostor i Gradsko zelenilo. Nije imenovan titular koji bi rukovodio zaštitom i odgovarao za njeno sprovođenje. Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada pokrenuo je inicijativu da se Petrovaradinska tvrđava kategoriše kao spomenik od izuzetnog značaja, naročito u svetlu novih arheoloških istraživanja koja govore o kontinuitetu naseljavanja. Tek tada se može razmišljati o UNESKO listi zaštite.
Ovaj izuzetni resurs ne može se samo koristiti, a da u njega ne ulaže. Odnosno može, ali uz opasnost da neko nastrada u mogućem obrušavanju laguma i zidina Tvrđave. Stalne polemike da li EXIT ugrožava ovu vrednu baštinu, a jedini promoviše Petrovaradinsku tvrđavu, nisu korisne ukoliko se konkretno ne utvrde promene odmah posle njegovog održavanja. Tutnjava teških kamiona sa opremom ugrožava građevinske strukture, ali za to se sa organizatorima moglo naći rešenje posle prvog održanog festivala kada bi se postavili merni, seizmički uređaji. Prava i obaveze korisnika prostora koji je opšte dobro mora biti regulisana zakonom.