Vikend priča: Zec iz zelene doline

Autor priče je Iračanin Hasan Blasim, po nekim mišljenjima najbolji živi arapski pisac. Zbirka u kojoj je objavljena –  „Irački Hristos“ sadrži priče koje oslikavaju život u Iraku, ali u nadrealnoj, turobnoj atmosferi. Ovo je druga priča istog autora u ciklusu Vikend priča korzoportala.

Pre ne­go što se ja­je po­ja­vi­lo, s ve­če­ri bih či­tao ne­ku knji­gu o re­li­gi­ji ili pra­vu i ra­no od­la­zio na spa­va­nje. Kao i moj zec, naj­ak­tiv­ni­ji sam u zo­ru i pred­ve­če. Sal­sal pak se­deo je no­ću do ka­snih sa­ti. Bu­dio se oko pod­ne i, još pre ne­go što usta­ne, uklju­či­vao laptop i otva­rao fej­sbuk. Pre­gle­dao bi naj­no­vi­je ko­men­ta­re na di­sku­si­je od pret­hod­ne no­ći, za­tim bi oti­šao u ku­pa­ti­lo. Odan­de bi do­šao u ku­hi­nju, uklju­čio ra­dio i slu­šao ve­sti dok bi pr­žio ja­ja i ku­vao ka­fu. Do­ru­čak bi od­neo u baš­tu i seo za sto u hla­du. Jeo bih, pio ka­fu i pu­šio i po­sma­trao šta ja ra­dim.

„Do­bro ju­tro, Ha­dža­ru, ka­ko tvo­je cve­će?“

„Ove go­di­ne su straš­ne vru­ći­ne, sla­bo ra­ste“, od­go­vo­rio bih ore­zu­ju­ći žbun ru­že.

Sal­sal bi za­pa­lio dru­gu ci­ga­re­tu i gle­dao u ze­ca s iro­nič­nim osme­hom na li­cu. Ni­sam shva­tao zaš­to ga taj pi­to­mi zec ner­vi­ra. Ze­ca je do­ne­la sta­ra Um De­la, re­kav­ši da ga je naš­la u grad­skom

par­ku. Od­lu­či­li smo da ga pri­ču­va­mo dok Um De­la ne sa­zna či­ji je. Otad je proš­lo me­sec da­na, a već su dva me­se­ca otka­ko sam ja sa Sal­sa­lom u ovoj luk­su­znoj vi­li na se­ver­nom kra­ju Ze­le­ne zo­ne. (Ne­du­go po ame­rič­koj oku­pa­ci­ji Ira­ka 2003. ta­ko je na­zvan deo od de­se­tak kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra u cen­tru Bag­da­da oko Am­ba­sa­de SAD, am­ba­sa­da još ne­kih ze­ma­lja, glav­nih irač­kih vla­di­nih usta­no­va i, ne­iz­be­žno, iz­ve­snog bro­ja pri­vat­nih ku­ća, u ko­ji se mo­glo ući sa­mo sa spe­ci­jal­nom do­zvo­lom jer je bio zaš­ti­ćen vi­so­kim be­ton­skim zi­dom s ula­znim kon­trol­nim punk­to­vi­ma i stal­nim he­li­kop­ter­skim pa­tro­la­ma. – Prim. prev)

Vi­la je usa­mlje­na i okru­že­na sop­stve­nim vi­so­kim zi­dom, a ka­pi­ja je opre­mlje­na naj­mo­der­ni­jom elek­tron­skom opre­mom za nad­zor. Ne zna­mo ka­da će kuc­nu­ti nul­ti čas. Sal­sal je pro­fe­si­o­na­lac, a me­ne zo­vu pi­len­ce, jer mi je ovo pr­va ak­ci­ja.

Jed­nom ne­delj­no obi­đe nas go­spo­din Sel­man. Pro­ve­ra­va je­smo li do­bro i umi­ru­je nas go­vo­re­ći da sve ide ka­ko tre­ba. Sel­man sva­ki put do­ne­se ne­ko­li­ko bo­ca že­sto­kog pi­ća i ma­lo ha­ši­ša. Uvek nam is­pri­ča ne­ki glup po­li­tič­ki vic i opo­me­ne nas da je ope­ra­ci­ja taj­na i izu­zet­no va­žna. Taj Sel­man bio se uro­tio sa Sal­sa­lom i, po­red to­ga štome­ni ni­je po­ve­ra­vao go­to­vo ni­ka­kve taj­ne, obo­ji­ca su se pro­sto upi­nja­la da raz­go­li­te mo­ju sla­bost i ne­is­ku­stvo. Ni­sam ob­ra­ćao pa­žnju na to, bio sam du­bo­ko uto­nuo u če­mer svog ži­vo­ta i pri­želj­ki­vao sam smak sve­ta u jed­nom je­di­nom sud­bo­no­snom uda­ru.

Sta­ra Um De­la do­la­zi­la je dva­put ne­delj­no. Do­ne­la bi nam ci­ga­re­ta, ku­va­la nam i či­sti­la ku­ću. Jed­nom pri­li­kom Sal­sal ju je spo­pao – uhva­tio je za stra­žnji­cu dok je spre­ma­la pu­nje­ne ti­kvi­ce za ru­čak. Opa­u­či­la ga je po no­su var­ja­čom da mu je krv uda­ri­la na nos. Po­sle to­ga Sal­sal ju je osta­vio na mi­ru, ali ni­je vi­še go­vo­rio s njom. Bi­la je okret­na že­na u svo­jim pe­de­se­tim, ima­la je de­ve­to­ro de­ce i isti­ca­la je da mr­zi muš­kar­ce. Go­vo­ri­la je da su se­bič­ni i bed­ni ku­ro­glav­ci. Muž joj je ra­dio u elek­tro­di­stri­bu­ci­ji, ali je pao sa ra­svet­nog stu­ba i po­gi­nuo. Bio je pi­ja­ni­ca i ona bi ga, kad ga spo­me­ne, na­zi­va­la pi­ja­nom pa­cov­či­nom.

Sa­gra­dio sam ze­cu ka­vez u jed­nom uglu baš­te i do­bro se sta­rao o nje­mu. Znam da su ze­če­vi ose­tlji­ve ži­vo­ti­nje ko­je vo­le či­sto­ću i tra­že do­bru hra­nu. Či­tao sam o to­me dok sam išao u gim­na­zi­ju. Kad mi je bi­lo če­tr­na­est go­di­na bi­la me je uhva­ti­la pra­va či­ta­lač­ka po­ma­ma. U po­čet­ku sam či­tao ru­ske ro­ma­ne u pre­vo­du i arap­sku kla­sič­nu poe­zi­ju. A on­da mi je od­jed­nom sve to po­sta­lo do­sad­no. Ne­ki naš kom­ši­ja bio je slu­žbe­nik u Mi­ni­star­stvu po­ljo­pri­vre­de i jed­nom, dok sam se s nje­go­vim si­nom Se­la­mom igrao na kro­vu nji­ho­ve ku­će, naš­li smo ve­li­ki dr­ve­ni kov­čeg za­tr­pan ko­je­ka­kvom sta­ru­di­jom. Se­lam mi ot­kri taj­nu: kov­čeg je bio pre­pun knji­ga o ra­znim po­ljo­pri­vred­nim use­vi­ma i iri­ga­ci­o­nim si­ste­mi­ma, bo­ta­nič­kih i en­to­mo­loš­kih en­ci­klo­pe­di­ja, a is­pod knji­ga na­la­zi­li su se por­no­graf­ski ča­so­pi­si sa sli­ka­ma tur­skih glu­mi­ca. Se­lam mi je i dao je­dan ča­so­pis, a ja sam pri­do­dao knji­gu o svim mo­gu­ćim vr­sta­ma ur­mi­nih pal­mi ko­je ra­stu u na­šoj ze­mlji. Po­tom mi Se­lam vi­še ni­je ni bio po­tre­ban – ušu­njao bih se s kro­va na­še ku­će na krov nji­ho­ve, u po­se­tu bi­bli­o­te­ci-kov­če­gu. Uzeo bih jed­nu knji­gu i je­dan ča­so­pis, a vra­tio ono što sam po­zaj­mio pre to­ga. Ma­lo-po­ma­lo, po­stao sam lud za knji­ga­ma o ži­vo­ti­nja­ma i bilj­ka­ma i ni­sam pro­puš­tao ni­jed­nu ta­kvu no­vu knji­gu ko­ja bi sti­gla u grad­ske bi­bli­o­te­ke, sve dok ni­sam oti­šao u voj­sku. Za­pa­nju­ju­će je ko­li­ko sam uži­vao u či­ta­nju! A sva­ka za me­ne no­va in­for­ma­ci­ja pre­tva­ra­la se u pra­vu op­se­si­ju. Uhva­tio bih se za ne­ku po­je­di­nost i po­či­njao da po taj­nim ka­ta­kom­ba­ma knji­ga istra­žu­jem sva­ki njen po­jav­ni ob­lik i sve­ko­li­ku sa­dr­ži­nu.

Se­ćam se, ta­ko, da sam vr­lo du­go pre­tra­ži­vao sve što se od­no­si­lo na po­lju­bac. Či­tao sam i či­tao, dok me ne bi uhva­ti­la vr­to­gla­vi­ca, kao da sam po­jeo ka­kvu psi­ho­trop­nu voć­ku. Eks­pe­ri­men­ti­ma je do­ka­za­no da šim­pan­za pri­be­ga­va po­ljup­cu da bi se oslo­bo­dio na­pe­to­sti, pre­mo­ra i stra­ha. Utvr­đe­no je i da žen­ka šim­pan­ze be­ži k muž­ja­ku, gr­li ga i lju­bi kad ose­ti da su tu­đin­ci upa­li u nji­ho­vo sta­niš­te. Po­tom sam, po­sle du­gog istra­ži­va­nja, na­le­teo na je­dan dru­ga­či­ji po­lju­bac – du­gi trop­ski po­lju­bac. Po­lju­bac ne­kih trop­skih ri­ba ko­je se lju­be po po­la sa­ta i du­že, bez pre­da­ha! Mrač­ni da­ni u go­di­na­ma eko­nom­skih sank­ci­ja za me­ne su bi­li vre­me ka­da sam gu­tao knji­ge. Elek­trič­ne stru­je ni­je bi­lo po dva­de­set sa­ti dnev­no. Po­go­to­vo po­sle ame­rič­kih va­zduš­nih na­pa­da na pred­sed­nič­ke pa­la­te. Za­vu­kao bih se u po­ste­lju oko po­no­ći i či­tao uz sve­ću. Ta­ko sam sa­znao za još je­dan po­lju­bac: ne­ki in­sekt kog zo­vu bu­ba-ub­i­ca, iz fa­mi­li­je re­du­vi­da, ne lju­bi se sa pri­pad­ni­ci­ma svo­je vr­ste – ne, taj se ne smi­ru­je dok ne stig­ne do usta za­spa­log čo­ve­ka! Gmi­že mu po li­cu dok ne do­pre do ugla usa­na, tu se sme­sti i za­po­či­nje lju­blje­nje. Kroz po­lju­bac taj in­sekt is­puš­ta otrov u mi­kro­skop­ski ma­lim ka­plji­ca­ma. Ako je spa­vač zdrav i ima čvrst san, kad se pro­bu­di na usti­ma će mu bi­ti otrov­ni po­lju­bac ve­li­či­ne če­ti­ri krup­ne kiš­ne ka­pi.

Iz voj­ske sam po­be­gao. Ni­sam mo­gao du­go da tr­pim onu po­ni­ža­va­ju­ću ste­gu. Po­sle to­ga sam ra­dio no­ću u jed­noj pe­ka­ri. Mo­rao sam ne­ka­ko da iz­dr­ža­vam maj­ku i pe­to­ri­cu bra­će. Že­lja da či­tam uga­si­la se u me­ni. Svet mi je iz­gle­dao po­put ne­ke neo­pi­si­ve mit­ske zve­ri. Go­di­nu da­na poš­to sam po­be­gao iz voj­ske, pao je re­žim i to me je oslo­bo­di­lo stra­ha da ću do­pa­sti ro­bi­je zbog de­zer­ter­stva. No­va vlast uki­nu­la je voj­nu oba­ve­zu. Kad je za­po­če­la se­ri­ja sek­taš­kih su­ko­ba s od­se­ca­njem gla­va, hteo sam da po­beg­nem iz ze­mlje u Evro­pu. Ali, ta­da su mi po­gi­nu­la dvo­ji­ca bra­će. Vra­ća­li su se s po­sla u lo­kal­noj fa­bri­ci žen­ske obu­će. Tak­si­sta ih je pre­dao pa­ra­voj­noj for­ma­ci­ji „Bog je ve­li­ki“ na jed­nom la­žnom kon­trol­nom punk­tu. Ta mi­li­ci­ja od­ve­la ih je ne­zna­no kud. Od­se­kli su im gla­ve, ali su im naj­pre elek­trič­nom bu­ši­li­com izbu­ši­li bez­broj ru­pa u te­li­ma. Le­še­ve smo pro­naš­li na sme­tliš­tu iz­van gra­da. Bio sam pot­pu­no van se­be i oti­šao sam od ku­će. Ni­sam bio u sta­nju da pod­ne­sem gro­zu na maj­či­nom li­cu i li­ci­ma pre­o­sta­le bra­će. Ose­ćao sam se kao iz­gu­bljen u la­vi­rin­tu i ni­sam znao šta ho­ću od ovog ži­vo­ta. Bio sam uzeo so­bu u ne­kom otr­ca­nom ho­te­lu. A on­da mi je, jed­no­ga da­na, do­šao brat od stri­ca i po­nu­dio mi da ra­dim za na­šu ver­sku gra­nu da bi­smo se osve­ti­li.

Let­nji da­ni u vi­li bi­li su du­gi i do­sad­ni. Isti­na, vi­la je bi­la udob­na, ima­la je ba­zen i sau­nu, ali me­ni je iz­gle­da­la kao ka­kav dvo­rac iz fa­ta­mor­ga­ne. Sal­sal be­še za­po­seo so­bu na spra­tu. Ja sam se za­do­vo­ljio će­be­tom i ja­stu­kom na ka­na­be­tu u pro­stra­noj dnev­noj so­bi, gde je bi­la bi­bli­o­te­ka. Hteo sam da dr­žim oči otvo­re­ne i pa­zim na dvo­riš­te i ula­znu ka­pi­ju, da pred­u­pre­dim sva­ko iz­ne­na­đe­nje. Ve­li­či­na bi­bli­o­te­ke u dnev­noj so­bi op­či­ni­la me je. Sa­dr­ža­la je mnoš­tvo knji­ga iz teo­lo­gi­je i do­ma­ćeg i ino­stra­nog pra­va. Po po­li­ca­ma bi­le su ras­po­re­đe­ne fi­gu­re ži­vo­ti­nja iz­ra­đe­ne od ti­ko­vi­ne, či­ji su ob­li­ci i po­kre­ti bi­li u sti­lu afrič­kih to­te­ma. Ove to­tem­ske ži­vo­ti­nje raz­dva­ja­le su gru­pu ver­skih knji­ga od onih prav­nih. Čim bi pao mrak, uzeo bih ko­ji za­lo­gaj i ug­ne­zdio se na ka­na­be. Pre­bi­rao bih po us­po­me­na­ma, za­tim bih do­gra­bio ne­ku knji­gu i po­lu­od­sut­no či­tao. Svet mi je iz­gle­dao po­put pau­ko­ve mre­že iz ko­je do­pi­re ti­hi bruj. Bruj ži­vo­ta ko­ji se ga­si. Dah ko­ji se gu­bi. Ta­nuš­na, je­zi­va kri­la što le­pr­ša­ju po­sled­nji put.

Ja­je sam na­šao tri da­na pre po­sled­nje po­se­te go­spo­di­na Sel­ma­na. To­ga da­na pro­bu­dio sam se kao i obič­no, u svi­ta­nje. Po­neo sam či­ste vo­de i ma­lo hra­ne i kre­nuo da obi­đem svog dru­ga­ra ze­ca. Otvo­rio sam mu vra­ta na ka­ve­zu i on je ži­vah­no is­tr­čao u baš­tu. A ta­mo, u ka­ve­zu, le­ža­lo je jed­no ja­je. Uzeo sam ga i zu­rio u nje­ga, po­ku­ša­va­ju­ći da shva­tim u če­mu je vic. Bi­lo je neš­to ma­nje od ko­ko­ši­jeg. Za­bri­nuo sam se i po­žu­rio u Sal­sa­lo­vu so­bu. Pro­bu­dio sam ga i is­pri­čao mu za ja­je. Sal­sal ga uze u ru­ku, bu­lje­ći u nj ne­ko­li­ko ča­sa­ka, za­tim se pod­ru­glji­vo na­sme­ja i uz­vik­nu:

„Ha­dža­ru, ne­moj da se ze­zaš sa mnom!“

Go­vo­re­ći to, bio je upro prst pre­ma mom li­cu.

„Šta ho­ćeš da ka­žeš? Ni­sam ja sneo ja­je!“, od­vra­tih čvr­sto.

Sal­sal pro­tr­lja oči, za­tim sko­či iz po­ste­lje kao mah­nit, psu­ju­ći me na sva usta. Po­žu­ri­smo pre­ma ka­pi­ji vi­le i pro­ve­ri­smo elek­tron­ski nad­zor. Obiš­li smo ce­li ograd­ni zid i pre­tra­ži­li vrt i sve pro­sto­ri­je u ku­ći. Sve je iz­gle­da­lo sa­svim uo­bi­ča­je­no – ni tra­ga ne­koj pro­me­ni. Ja­je u zeč­jem ka­ve­zu! Je­di­no što nam je pa­da­lo na um bi­lo je da nam se ne­ko ti­me ru­ga. Ne­ko ko se uvu­kao u vi­lu i sta­vio ja­je pod ze­ca…

„Mo­žda se to ona od­vrat­na kur­ve­ti­na Um De­la še­ga­či s na­ma? Cr­kao da­bog­da i ti i tvoj zec!“

Re­kav­ši to, Sal­sal za­muk­nu.

Jer, obo­ji­ca smo zna­li da je Um De­la bo­le­sna – ni­je nas obi­la­zi­la ce­le pret­hod­ne ne­de­lje. Strah nam se udvo­stru­či kad se se­ti­smo da uza se ne­ma­mo ni­ka­kvog va­tre­nog oruž­ja. Ni­je nam bi­lo do­zvo­lje­no da ga dr­ži­mo do da­na aten­ta­ta. Pla­ši­li su se iz­ne­nad­nih kon­tro­la, jer je Ze­le­na zo­na vla­di­no pod­ruč­je, gde sta­nu­ju naj­vi­ši dr­žav­ni zva­nič­ni­ci. Mi smo u vi­li obi­ta­va­li pod krin­kom lič­nog obez­be­đe­nja jed­nog od po­sla­ni­ka u par­la­men­tu. Sal­sa­la za­hva­ti hi­ste­rič­ni na­pad – zah­te­vao je od me­ne da se ota­ra­sim ze­ca, da ga za­ko­ljem. Ja od­bih. Ob­ja­snio sam mu da zec ne­ma ni­ka­kve ve­ze s tim što se do­go­di­lo.

Pe­nju­ći se u svo­ju so­bu, sav be­san, upi­ta:

„A zar ni­je tvoj sve­ti zec sneo ovo ja­je?!“

Sku­vao sam ka­fu i seo u vrt po­sma­tra­ju­ći ze­ca. Jeo je sop­stve­ni iz­met. Ka­žu da on iz ot­pa­da­ka ko­je izba­ci iz or­ga­ni­zma do­bi­ja vi­ta­min B, ko­ji pro­iz­vo­de mi­kro­bi u nje­go­vim cre­vi­ma. Ma­lo ka­sni­je, Sal­sal se vra­ti s laptopom. Mr­mljao je za se­be i, ma­lo-ma­lo, pso­vao Sel­ma­na. Za­tim, pre­gle­da­ju­ći stra­ni­cu na fej­sbu­ku, re­če da mo­ra­mo bi­ti stal­no bud­ni. Zah­te­vao je da osta­nem u nje­go­voj so­bi na spra­tu, poš­to se iz nje mo­gu osma­tra­ti ulaz u vi­lu i ceo ograd­ni zid. Po­ga­si­li smo sva sve­tla i se­de­li u Sal­sa­lo­voj so­bi, sme­nju­ju­ći se u obi­la­sku pro­sto­ri­ja u ku­ći.

Proš­le su dve no­ći bez ijed­nog sum­nji­vog zna­ka. Vi­la je bi­la uto­nu­la u mir i ti­ši­nu. Dok sam bio u Sal­sa­lo­voj so­bi, pri­me­tio sam da se on na fej­sbu­ku ja­vlja pod pse­u­do­ni­mom „Rat i mir“ i da je na svoj pro­fil po­sta­vio Tol­sto­jev por­tret ura­đen sli­kar­skim ugljem. Imao je pre­ko hi­lja­du „pri­ja­te­lja“, ve­ći­nom pi­sa­ca, no­vi­na­ra i in­te­lek­tu­a­la­ca. Ko­men­ta­ri­sao je nji­ho­ve ide­je i pred­sta­vljao se kao in­te­li­gen­tan čo­vek ko­ji se di­vi dru­gi­ma. Pri­tom je skrom­no i pa­met­no iz­no­sio svo­je po­gle­de i ana­li­ze ma­ni­fe­sta­ci­ja na­si­lja u ze­mlji. Jed­nom pri­li­kom stao je da mi pri­ča o lič­no­sti po­moć­ni­ka mi­ni­stra za kul­tu­ru. Re­če mi da je taj čo­vek zai­sta kul­tu­ran, pra­vi hu­ma­ni­sta i fan­ta­stič­no in­te­li­gen­tan. Me­ne ta­da ni­je za­ni­ma­lo da raz­go­va­ram o po­moć­ni­ku mi­ni­stra. Od­vra­tio sam da onaj ko je u na­šem po­slu tre­ba da se dr­ži po­da­lje od kon­tak­ti­ra­nja s ma­som lju­di na in­ter­ne­tu. On mi do­ba­ci iro­ni­čan po­gled struč­nja­ka i re­če:

„Bo­lje će ti bi­ti, go­spo­di­ne Ha­dža­ru, da pa­ziš na svo­ga ze­ca ko­ji no­si ja­ja!“

Na­po­kon nam je do­šao go­spo­din Sel­man. Sal­sal se raz­vi­ka na nje­ga, opi­su­ju­ći mu do­ga­đaj sa ze­č­jim ja­je­tom. Sel­man nam se pod­smeh­nu i od­ba­ci na­še sum­nje u Um De­lu, tvr­de­ći da je ta že­na pro­ve­re­na i da već du­go ra­di za njih. Ali Sal­sal ga na­pa­de da nas je iz­dao. Sva­đa­li su se, a ja sam se­deo i po­sma­trao ih. Iz nji­ho­ve sva­đe raz­u­meo sam da se u sve­tu sek­taš­kih i po­li­tič­kih li­kvi­da­ci­ja do­ga­đa­ju broj­ne iz­da­je iz in­te­re­sa. Vla­da­ju­će par­ti­je su u mno­gim slu­ča­je­vi­ma ot­kri­va­le jed­na dru­goj iden­ti­tet pla­će­nih ubi­ca u me­đu­sob­noj po­li­tič­koj tr­go­vi­ni da bi do­bi­le fo­te­lju na ne­koj vi­so­koj funk­ci­ji ili da bi se pri­kri­la ka­kva krup­na ko­rup­ci­o­naš­ka afe­ra. Ali, Sel­man je po­ri­cao sve Sal­sa­lo­ve op­tu­žbe. Zah­te­vao je da se pri­mi­ri­mo, sa­opštiv­ši da će li­kvi­da­ci­ja „me­te“ bi­ti za dva da­na. Se­de­li smo u ku­hi­nji i Sel­man nam sta­de do u de­ta­lje ob­jaš­nja­va­ti plan. Po­tom iz taš­ne iz­va­di dva piš­to­lja s pri­gu­ši­va­či­ma i re­če da će nam na­še na­gra­de bi­ti is­pla­će­ne od­mah po oba­vlje­noj ak­ci­ji, a da će­mo po­tom bi­ti pre­se­lje­ni na dru­go me­sto, ne­gde na pe­ri­fe­ri­ji pre­sto­ni­ce.

Od­la­ze­ći, Sel­man mi do­ba­ci:

„Zeč­je ja­je! Ha, pi­len­ce na­še! Ve­li­ki si ti še­ret, znaš!“

Po­sled­nje no­ći ostao sam bu­dan, za­jed­no sa Sal­sa­lom, do ka­sno u noć. Bri­nuo sam se zbog ze­ca, jer je bi­lo oči­gled­no da će Um De­la bi­ti još du­go od­sut­na. Zec će ugi­nu­ti od gla­di i že­đi. Sal­sal je, po svom obi­ča­ju, bio za­du­bljen u fej­sbuk, dok sam ja se­deo kraj pro­zo­ra i osma­trao vrt vi­le. On re­če da upra­vo ras­pra­vlja o sek­taš­kom na­si­lju i nje­go­vim ko­re­ni­ma s po­moć­ni­kom mi­ni­stra za kul­tu­ru. Shva­tio sam da je taj po­moć­nik mi­ni­stra za kul­tu­ru u vre­me Sa­da­mo­ve vla­da­vi­ne bio pi­sac. Ob­ja­vio je tri ro­ma­na s te­ma­maiz su­fi­zma. Jed­nom pri­li­kom bio je sa su­pru­gom na pro­sla­vi ko­ju je pri­re­đi­vao ne­ki bo­ga­ti ar­hi­tek­ta u svo­joj ku­ći što gle­da na Ti­gar. Že­na mu je bi­la pre­le­pa, izu­zet­no atrak­tiv­na i vi­so­ko­o­bra­zo­va­na, kao i on, i ba­vi­la se iz­u­ča­va­njem sta­rih islam­skih ma­nu­skri­pa­ta. Me­đu zva­ni­ca­ma bio je i na­čel­nik taj­ne po­li­ci­je, ina­če pred­sed­ni­kov ro­đak. Kad se sla­vlje za­vr­ši­lo, na­čel­nik taj­ne po­li­ci­je na­lo­žio je Upra­vi za cen­zu­ru da se iš­či­ta­ju ro­ma­ni na­šeg pri­ja­te­lja. Ni­je proš­lo ni ne­ko­li­ko da­na, a nje­ga uhap­si­še i za­tvo­ri­še pod op­tu­žbom da u svo­jim knji­ga­ma po­zi­va na ru­še­nje dr­ža­ve i par­ti­je. Ta­da na­čel­nik taj­ne slu­žbe po­nu­di piš­če­voj su­pru­zi da mu se po­da u za­me­nu za mu­že­vlje­vu slo­bo­du. Ka­da ga je od­bi­la, na­re­dio je jed­nom od svo­jih lju­di da je si­lu­je pred mu­žem. Že­na je po­tom izbe­gla u Fran­cu­sku i ta­mo ne­sta­la, a muž je sre­di­nom de­ve­de­se­tih oslo­bo­đen. Ot­pu­to­vao je da na­đe su­pru­gu, ali od nje ni­je bi­lo ni tra­ga ni gla­sa. Po pa­du dik­ta­tor­skog re­ži­ma vra­tio se u ze­mlju i do­bio me­sto po­moć­ni­ka mi­ni­stra za kul­tu­ru.

Ži­vot­na pri­ča po­moć­ni­ka mi­ni­stra li­či­la je na za­plet iz in­dij­skih fil­mo­va. Ali me­ne je za­ču­di­lo ot­ku­da Sal­sal zna to­li­ko po­je­di­no­sti iz po­moć­ni­ko­ve bio­gra­fi­je. Ose­tio sam da se on di­vi lič­no­sti i kul­tu­ri tog čo­ve­ka. Upi­tah ga ko­jem ver­skom prav­cu pri­pa­da po­moć­nik mi­ni­stra, ali se on oglu­ši o mo­je pi­ta­nje. Kad sam po­ku­šao da ga uvu­čem u raz­go­vor o to­me ko nam je me­ta, Sal­sal od­vra­ti da pi­len­ce, po­čet­nik ka­kav sam ja, ne sme da zna ta­kve stva­ri. Moj za­da­tak svo­dio se na to da vo­zim ko­la, a Sal­sal je bio taj ko­ji će pu­ca­ti iz piš­to­lja s pri­gu­ši­va­čem.

Iz­ju­tra na­red­nog da­na če­ka­li smo is­pred jed­nog par­kin­ga u cen­tru gra­da. Tre­ba­lo je da me­ta stig­ne tu u cr­ve­noj „to­jo­ti kraun“. Čim ko­la tog čo­ve­ka uđu u par­king, Sal­sal će izi­ći iz na­ših ko­la, pra­ti­ti ga peš­ke i li­kvi­di­ra­ti ga. Za­tim bi­smo po­be­gli ko­li­ma do no­vog sklo­niš­ta na pe­ri­fe­ri­ji. Zbog to­ga sam po­neo ze­ca i sme­stio ga u pr­tlja­žnik au­ta.

U jed­nom ča­su, Sal­sa­lu sti­že po­ru­ka na mo­bil­ni te­le­fon. Pre­ble­deo je. Bi­lo je pred­vi­đe­no da ne če­ka­mo me­tu du­že od de­set mi­nu­ta. Upi­tah ga da li je sve u re­du. On gla­sno opso­va, uda­ra­ju­ći se pe­sni­com o be­dro. Za­bri­nuo sam se, a on mi, okle­va­ju­ći ma­lo, pru­ži te­le­fon i po­ka­za mi sli­ku ze­ca ka­ko se­di na ja­je­tu. Sli­ka je bi­la ne­spret­no mon­ti­ra­na u fo­to­šo­pu.

„Znaš li ko mi je po­slao sli­ku?“, upi­ta.

Od­mah­nuh gla­vom od­reč­no.

„Po­moć­nik mi­ni­stra za kul­tu­ru!“

„Mo­lim?!“

„Po­moć­nik mi­ni­stra za kul­tu­ru je me­ta, Ha­dža­ru!“

Iza­šao sam iz ko­la dok mi je krv klju­ča­la zbog Sal­sa­lo­ve glu­po­sti i ap­surd­no­sti ce­le ove bed­ne ope­ra­ci­je. Bi­lo je proš­lo već vi­še od če­tvrt sa­ta, a me­ta se ni­je po­ja­vlji­va­la. Sa­opšt­ih Sal­sa­lu da se po­vla­čim iz ak­ci­je. Na to i on izi­đe iz ko­la mo­le­ći me da se str­pim i da još ma­lo sa­če­kam. Obo­ji­ca smo bi­li u opa­sno­sti. Vra­tio se u ko­la u namerida te­le­fo­ni­ra Sel­ma­nu, a ja se za­pu­tih ka ob­li­žnjoj pro­dav­ni­ci da ku­pim ci­ga­re­te. Sr­ce mi je uda­ra­lo kao lu­do od sil­nog gne­va. Sa­mo što sam pri­šao pro­dav­ni­ci, ko­la od­le­te­še u va­zduh, buk­nu pla­men, a zec i Sal­sal pre­tvo­ri­še se u uglje­vlje.

S arapskog preveo i pri­re­dio Srp­ko Leš­ta­rić

Irački Hristos, Geopoetika, Beograd, 2016.

POTRAŽITE I PRETHODNE SADRŽAJE: uspomena-na-paulinu