Dejan Atanacković (Beograd, 1969) dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine „Luzitanija“ (Besna kobila, 2017). Živi na relaciji Beograd – Firenca – Beograd. Predaje predmete iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci. Sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu „Body Archives“. Uz podršku beogradskog Muzeja savremene umetnosti pokrenuo je „Drugi pogled“, inicijativu za nove narativne tokove kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Kao vizuelni umetnik, od devedesetih godina 20. veka realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte. Vikend priča je iz njegove nove knjige, zbirke priča “Čovek bez jezika” (Besna kobila, 2018). Foto: Manja Holodkov
Nedaleko od Firence, među čempresima oivičenim cvetnim brežuljcima, grupama turista pruža se jedinstvena prilika da provedu vikend u tipičnom toskanskom selu: jašu konje, beru grožđe, a na kraju dana i večeraju u rustičnom ambijentu doma porodice Sasolini. Godinama već, otkako sam ovde nastanjen, stižu mi vesti o tom dirljivom iskustvu, o ljubaznosti gospodina i gospođe Sasolini i njihovim tipično toskanskim navikama. Bilo je, međutim, uvek nečeg čudnog u tim pričama. Naime, svaki novi opis porodice razlikovao bi se donekle od prethodnog. Gospođa Sasolini bila bi sad starija, sad mlađa. Kuća bi čas bila u dolini, čas na brdu. Mučilo me je i to što su konji ponekad bili magarci, a magarci konji. Odlučio sam, zato, da se raspitam. Zašto su te priče uvek drugačije? Pitao sam mnoge, poznate i nepoznate, a svako me je smesta upućivao na drugog. Krug se, tako, brzo zatvarao i uvek bih se iznova našao na početku. Sagovornika je bilo sve manje. Poznajući temu mog interesovanja, izbegavali bi da se sa mnom sretnu. S vremenom su, u toj zavrzlami, počele da se razaznaju pravilnosti, pa i obrisi neke neočekivano velike tajne. Najzad, prijatelj, čiji vam identitet ne smem odati, na sastanku ugovorenom šifrovanim porukama u jednoj firentinskoj garaži, došapnuo mi je strašnu istinu. Porodica Sasolini ne postoji. Turisti se, u zavisnosti od broja prijavljenih, vode u objekte različitih kapaciteta, svaki donekle sličan prethodnom. Tamo ih dočekuje uvežbano osoblje agencije, uvek različit par, koji se gostima predstavljaju kao: gospodin i gospođa Sasolini. Ovu informaciju objavljujem svestan rizika kojem se izlažem, svestan, takođe, rizika kojem izlažem sve koji ovo budu pročitali. Moj prijatelj je u međuvremenu nestao, ne odgovara na telefonske pozive. Mene prate svakodnevno, od izlaska iz stana, do posla i nazad. Ponekad, u odrazu izloga ugledam iza sebe lica kolega i poznanika. Svi su umešani. Ali sad, šta je tu je, rešio sam da idem do kraja i jednom za svagda ih raskrinkam. Firenca, naime, uopšte nije Firenca. Oduvek sam to sumnjao.
© Besna kobila 2018, sva prava zadržana
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica