Mej Jetim iz Sirije jedna je od autorki u zbirci „Savremena arapska priča“. Vikend priča korzoportala. Fotografije sa izložbe Mladena Miljanovića, Muzej savremene umetnosti Vojvodine.
Žena se doterala da bi zadovoljila muža. Nerado je to činila i često se pitala čemu ta maska koja skriva istinskog čoveka? Zašto muškarac voli žensko doterivanje, da li iz tupoglavosti ili zato što u njemu uživa? Odgovor nije nalazila.
Muž joj je jednom rekao:
– Ne volim taj lažni izgled koji samo kvari onaj prirodni.
Međutim, nije mogla da prođe ni jedna žena namazana crvenom, zelenom, pepeljastom, ljubičastom bojom, a da njemu ne zastane dah, dok ju je pratio pogledom, prožet željom i požudom.
Po običaju, muž je žurno ušao. Zaustavila ga je njena doteranost. Izgledao je srećan. Nežno ju je pomilovao po obrazima i rekao:
– Kako si lepa! Uvek tako lepo mirišeš!
Ugađajući mu, žena se nasmešila i kradomice se pogledala u ogledalu u kojem je videla samo jedno izmučeno lice. Povukao ju je za ruku i rekao:
– Dođi, sedi kraj mene. Šta si danas radila?
– Kao i obično. Došla sam s posla i spremila ručak, a onda sam počela da čitam dramu koju sam odavno kupila. Osmeh s muževljevog lica se iz gubi:
– Zar još kupuješ i čitaš knjige? Nisi valjda zaboravila da si diplomirala?
Onda je, podsmešljivo, upita:
– Dokle ćeš verovati u te besmislice i izmišljene priče o ljudima?
– Nije reč o tome da li verujem ili ne verujem. Volim da budem u toku, da držim korak s izuzetnim umovima, da se uzdignem iznad našeg ograničenog sveta.
Slegao je ramenima i nije komentarisao. Izvadio je novine iz džepa.
Rastužila se. Od nedavno, njihovi odnosi su počeli da hladne. Međutim, želela je da zadovolji muža.
Nežno ga milujući po kosi, upitala je:
– Šta ćemo raditi večeras?
– Ići ćemo u bioskop. Imaš li na umu neki film?
– Daje se divan film „Sreo sam i srećne Cigane“.
– Ne i ne, gospo, samo nešto bez Cigana i bez glavobolje.
Šta sad da učini, kad se svaki pokušaj da mu se približi završi na samom početku. No, mora pronaći neko rešenje za ovo nerazumevanje koje se isprečilo između njih.
Ponudila mu je kafu i, gotovo izvinjavajući se, upitala:
– Kako si proveo današnji dan?
Ponosno je odgovorio:
– Rešio sam sve ukrštene reči u svim novinama i časopisima koji su mi pali šaka. Najbolji sam i najbrži među kolegama. Kažu da imam široko opšte obrazovanje i da sam jak u jeziku. Šta ti misliš?
Pogledala ga je zapanjeno, kao da ga vidi prvi put, a on je nastavio da govori:
– Dođi da zajedno pogledamo večernje novine. Da časkom rešim ukrštenicu.
Ustala je sa svog mesta i sela naspram njega. Posmatrala ga je.
Ovaj čovek je njen kolega sa studija. Zajedno su učili, diskutovali o knjigama, pozorišnim komadima, dobrim filmovima. Vodili su duge razgovore o Goji, Van Gogu, Pikasu. Kako su postali različiti? Kao da ih je sudbina slučajno spojila!
– Mani univerzitetsku učenost, siđi na zemlju!
Muž joj ovo stalno ponavlja. Tužno je uzdahnula. Da li će im se čitav život svesti na rešavanje ukrštenih reči? Podigavši glavu, muž je upitao:
– Sinonim reči neznanje?
– Ne znam – odgovorila je oštro.
– Nije važno, rešiće se samo.
Malo zatim reče:
– Završili smo, hajdemo negde na večeru!
Žena se nasmešila – da bi zadovoljila muža.
Preveo sa arapskog i priredio Jovan Kuzminac
Savremena arapska priča, drugo izdanje, Clio, Beograd, 2016.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica