Peta priča Somerseta Moma (Pariz 1874 – Nica 1965) na korzoporatlu, iz neobjavljene zbirke koju je sa engleskog prevela Dragana Simeonović. Vikend priča „Sudnji čas“. Fotografija: Vila Stanković, Čortanovci
Čekali su u redu strpljivo, ali strpljenje nije bila nova stvar za njih; sve troje su ga praktikovali trideset godina sa mračnom odlučnošću. Njihovi životi su bili duga priprema za ovaj trenutak i sad su radosno iščekivali ishod, s nadom i hrabrošću, ako ne i sa samopozdanjem, a zbog toga bi u ovako užasnoj prilici, svi događaji bili deplasirani bez nade i hrabrosti.
Odabrali su pravu i usku stazu onda kada se ispred njih prostrla primamljiva, rascvetala livada greha. Uzdignutih glava, mada slomljenih srca, odoleli su iskušenju i sada, kada je njihov težak put završen, očekivali su nagradu. Nisu morali da razgovaraju jer je svako od njih znao misli drugih i osećali su da je njihove tri bestelesne duše ispunilo isto olakšanje i zahvalnost.
Kakvom strepnjom bi bili sada pritisnuti da su popustili pred strašću koja je tada izgledala neodoljivom i kakvo bi ludilo bilo da su za par godina blaženstva žrtvovali Večni život koji se s takvom blistavom svetlošću, zauvek, pokazivao pred njima. Osećali su se kao ljudi koji su za dlaku izbegli iznenadnu i nasilnu smrt, dodirivali ruke i noge, jedva verujući da su još uvek živi i osvrtali se oko sebe u čudu. Nisu učinili ništa što bi sebi prebacivali i kada su njihovi andjeli došli i rekli im da je kucnu čas, krenuli su, kao da su prošli svetom koji je sad daleko za njima, srećno, svesni da su učinili svoju dužnost. Stajali su malo postrani jer je pritisak bio veliki. Užasni rat je buktao i godinama su vojnici svih nacionalnosti, ljudi u punom sjaju svoje divne mladosti, marširali u neprekidnoj procesiji ka Sudskom prestolju; žene i deca, takođe, čiji su nesrećni životi dovedeni do kraja nasiljem, ili još gore, žalošću, bolešću i glađu. Na nebeskom sudu vladala je ne mala konfuzija.
I ova tri bleda drhteća duha koja su tu stajala u iščekivanju svoje presude, našla su se tu zbog tog rata jer su Džon i Meri bili putnici na brodu koji je bio potopljen torpedom sa podmornice. A Rut, narušenog zdravlja napornim radom, kome se predano posvetila, čuvši za smrt čoveka koga je svim srcem volela, pala je pod tim udarcem i umrla. Džon je, zapravo, mogao da se spase da nije pokušao da to učini za svoju ženu koju je mrzeo. Mrzeo ju je iz dubine duše trideset godina, ali je uvek ispunjavao svoju dužnost prema njoj i tad, u trenutku užasne opasnosti, nije mu palo na pamet da bi mogao da učini drugačije.
Najzad, anđeli su ih uzeli za ruke i priveli Predstavljanju. Izvesno vreme Večiti nije obraćao ni najmanju pažnju na njih. Istini za volju nije bio dobro raspoložen. Momenat pre nego će oni doći po presudu, filozof poginuo u poodmaklim godinama i pun priznanja, rekao je Večitom u lice da nije verovao u njega. Nije to bilo ono što bi uznemirilo spokoj Kralja nad Kraljevima, to bi moglo samo da mu izazove osmeh, ali filozof , koristeći, valjda, preimućstvo nad onim što se tada događalo na Zemlji, upita kako On te događaje može pomiriti sa Svim svojim Moćima i Svom svojom dobrotom.
„Niko ne može poreći postojanje Zla“, rekao je filozof jezgrovito. „Ako Bog ne može da spreči Zlo on nije svemoćan, a ako može, a to ne čini onda nije savršeno dobar“
Ovi argumenti nisu bili, naravno, novi Sveznajućem, ali je uvek odbijao da ih komentariše jer činjenica je da iako je sve znao, nije znao odgovor na to. Čak ni Bog ne može da učini da dva i dva budu pet. Ali filozof, koristeći svoje preimućstvo, i kako filozofi često rade, izvlačeći iz rezolutne premise nedokaziv zaključak, završio je stavom koji je u datim okolnostima, zaista, bio naopak.
„Neću verovati,“ rekao je „u Boga koji nije Svemogući i Dobar.“
Možda je tad, ali bez olakšanja,Večiti posvetio pažnju trima senima koje su skromno stajale, ali još uvek u nadi pred njim.
Živi, s kratkim vremenom za život, kad govore o sebi, govore mnogo. Mrtvi, pak, s večnošću pred sobom, su tako opširni, da ih samo anđeli mogu slušati s poštovanjem. Ukratko, ovo bi bila priča koju su njih troje ispričali.
Džon i Meri su bili u srećnom braku pet godina dok Džon nije sreo Rut. Voleli su se kako se bračni parovi obično vole, iskrenom naklonošću i uzajamnim poštovanjem. Rut je imala osamnaest godina, deset godina manje od njega, šarmantna, graciozna zverčica, s neočekivano zanosnom lepotom. Bila je zdravog razuma i tela, željna prirodne životne sreće, sposobna da dostigne veličinu lepote duše. Džon se zaljubio, a i ona u njega. Ali to nije bila uobičajena strast koja ih je zgrabila. Bilo je nešto toliko sveobuhvatno da su osećali kao da je čitava duga istorija sveta postojala samo da bi dovela do trenutka i mesta koje ih je spojilo. Voleli su se kao Dafni i Kloe ili Paolo i Frančeska. Ali, posle tog prvog trenutka ekstaze, kada je svako otkrio ljubav onog drugog, zahvatio ih je užas. Bili su pristojan svet i poštovali su sebe i veru u kojoj su bili odgojeni i društvo u kome su živeli. Kako on da izda jednu nevinu devojku i šta ona traži sa oženjenim čovekom? A onda su postali svesni da je Meri znala za njihovu ljubav. Naklonost puna poverenja, s kojom je ona gledala svog muža, bila je uzdrmana i u njoj razvila osećanja, za koja nikada nije verovala da bi bila sposobna: ljubomoru i strah da bi on mogao da je napusti, bes jer je njeno posedovanje njegovog srca bilo ugroženo i začuđujuća glad duše bolnija od ljubavi. Osećala je da bi mogla umreti ako je on napusti. Istovremeno je znala da ako se on zaljubio da je to bilo jer je ljubav došla k njemu, a ne zato što ju je on tražio. Nije ga krivila. Molila se da izdrži. Ronila je tihe gorke suze. Džon i Rut su videli kako ona gine pred njihovim očima. Borba je bila duga i gorka. Ponekad bi ih njihova srca izdala i osećali su da ne mogu da se odupru strasti koja im je sagorevala koštanu srž. Odoleli su. Hrvali su se sa Zlom onako kako se Jakov hrvao sa Božijim anđelom i na kraju su pobedili. Slomljenih srca, ali ponosni u svojoj nevinosti, oni su se rastali. Ponudili su Bogu, kao što se nudi žrtva, svoje nade za sreću, svoju radost života i lepotu sveta.
Rut je suviše strasno volela da bi volela ponovo i kamenog srca okrenula se Bogu i dobrotvornom radu. Bila je neumorna. Negovala je bolesne i pomagala siromašnima. Osnovala je sirotišta i rukovodila milosrdnim institucijama. Malo po malo njena lepota, o kojoj se više nije starala, napustila ju je, lice je postalo tvrdo kao i njeno srce. Njena vera je bila plahovita i uskogruda; njena dobrota je bila surova jer nije bila zasnovana na ljubavi već na razumu. Postala je dominirajuća, netolerantna i osvetoljubiva. A Džon, povukao se, ali mrzovoljan i ljut, vukao se kroz tegobne godine, čekajući na smrt kao oslobođenje. Život je za njega izgubio smisao. Učinio je napor i u pobedi bio pobeđen. Jedina preostala emocija u njemu bila je neprekidna, tajna mržnja kojom je gledao svoju ženu. Odnosio se prema njoj s pažnjom i brigom, činio je sve što bi se moglo očekivati od čoveka koji je bio hrišćanin i džentlmen. Ispunjavao je svoju dužnost. Meri, dobra, odana i (mora se priznati) izuzetna supruga, nikada nije razmišljala da upita svoga muža za ludilo koje ga je obuzelo, ali istovremeno nije mogla da mu oprosti zbog žrtvovanja koje je zbog nje učinio. Postala je zajedljiva i svađalica. I pored toga što je mrzela sebe zbog toga, nije mogla da se uzdrži i ne kaže stvari za koje je znala da će ga raniti. Ona bi rado dala svoj život za njega, ali nije mogla da podnese da je on uživao u srećnim trenucima kada je ona bila toliko jadna, stotinu puta želeći da je mrtva. Tako je bila ona i svi oni, u svojim sumornim životima, ali to je prošlost, nisu zgrešili i njihova nagrada je bila na dohvat ruke.
Završili su i nastupila je tišina. Bila je tišina u svim nebeskim sudovima. Idite dođavola bilo je na vrhu jezika Večnome, ali nije to izustio jer su ove reči imale kolokvijalnu asocijaciju koja nikako nije odgovarala ozbiljnosti trenutka. Niti bi takva presuda mogla da se primeni na zasluge ovog slučaja. Ali, obrve su mu se namrštile. Pitao se da li je zbog ovakvih On učinio da izlazeće sunce baca svoje zrake na beskrajno more i da sneg blista na vrhovima planina; da li zbog toga potoci veselo žubore kad žure niz padine i zlatna žita se talasaju na večernjem povetarcu?
„ Ponekad mislim,“ reče Večiti „da zvezde nikada ne sijaju sjajnije nego kad se ogledaju u blatnjavoj vodi usputnih bara.“
Tri senke, međutim, stajale su ispred njega i sada kada su razotkrile svoje nesrećne priče nisu mogle a da ne osećaju određeno zadovoljstvo. Bila je to gorka borba, ali oni su ispunili dužnost.
Večiti dunu lagano, isto onako kako bi čovek mogao dunuti na upaljenu šibicu, i, gle! Na mestu gde su tri sirote duše stajle – nije bilo ničega. Večiti ih je poništio.
„Često se čudim zašto ljudi misle da poklanjam mnogo pažnje seksualnoj nepropisnosti,“ reče. „Da su čitali pažljivije moje radove, videli bi da sam uvek imao razumevanja za tu posebnu formu ljudske slabosti“.
A onda se okrenuo filozofu koji još uvek čekao odgovor na svoje primedbe.
„Ne možeš a da ne priznaš,“ rekao je Večiti, „da sam ovom prilikom veoma srećno kombinovao svoju Svemoć sa svojom Potpunom dobrotom.“
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica