Jelena Lengold i – „Sneg“ u novembru. Njeno drugo gostovanje na korzoportalu! Vikend priča.
Tog jutra poštar je doneo pismo, u plavoj koverti. Znali smo da je od tetke. Samo je tetka slala plave koverte, koje je uzimala u Opštini, tamo gde je radila. Osim od tetke, plave koverte su stizale još jedino od suda. A mi smo bili pošten svet i od suda nam nije stizalo ništa. Izuzev jednom, kada je stiglo nešto za tatu. Niko mi nije rekao šta je to bilo, ali videla sam kako je mama izvadila maramicu iz rukava i dva puta dunula u nju, vratila je u rukav, uzdahnula, isključila ringlu, ostavila ručak tek napola skuvan i otišla u spavaću sobu da legne. Rekla je da ima migrenu i da moram da budem tiha.
Tetka je pisala u pismu da ne može da dođe kod nas za Novu godinu jer joj je uginuo njen stari riđi koker španijel i tužna je. Napisala je da ne želi da nam kvari provod. Baš tako, tim rečima. Ja sam pomislila da nam je već pokvarila provod time što neće da dođe. Jer, znalo se da tetka uvek dolazi kod nas za Novu godinu, a psa ostavlja na čuvanje ženi iz susedne kuće. Tetka je bila duboko uverena da psi nisu srećni u stanovima i da moraju da imaju svoje dvorište, svoju kućicu i svoj travnjak. Nikad nismo uspeli da je ubedimo da nam za Novu godinu dovede i kokera.
Kad je dolazila kod nas, tetka je uvek prvog januara pravila princes krofne. Dok bih se ja probudila, kolači su već bili na stolu, a ako bih ustala zaista rano zatekla bih je kako preseca krofne na pola i puni ih onim fantastičnim žutim kremom.
Problem s kolačima koje su pravile mama i tetka je bio u tome što najčešće nisu mogli odmah da se jedu. Uvek je nešto moralo da se čeka. Ili da se smekša ili da se stegne ili da se ohladi ili da dođu neki gosti. U početku sve obećava, stolovi su puni činijica u kojima se nešto muti, uprljane su sve kutlače i sve vangle, puši se iz rerne i svi zabrinuto trče da vide da kore nisu pregorele, da se testo nije spustilo. U početku uvek izgleda kao da samo što nije nastupilo veliko slavlje. Ali onda oni poređaju kolače na staklenu tacnu, pospu po njima šećer u prahu i smeste tacnu u vitrinu, na najvišu policu. I onda moramo da čekamo.
Strpljenje se učilo tako što se čekalo da dođe pravi momenat za jedenje kolača.
I tako je stigao trideset prvi decembar, deveti u mom životu, a prvi bez tetke. Jelka je, kao i obično, stajala u uglu sobe, sva okićena i blještava. Tata i mama su se čitavo popodne spremali za doček. U kući je mirisalo na borove iglice, na očevu limunastu i slatkastu kolonjsku vodu, na mamin puder s prahom od svile, koji bi uvek malo ostajao za njom na toaletnom stočiću. Mama je isprobavala haljine i uglavnom joj se nije sviđalo kako joj stoje. Tata je mislio da su sve dobre, samo nek već jednom odluči. Sedeo je onako u odelu i bez cipela, s novim crnim čarapama na nogama, zbijajući šale na majčin račun, što nije nailazilo na odobravanje. Trudio se da se ne pogužva još pre polaska, tako da se nije ni naslanjao, niti je prekrštao noge. Sedeo je u sličnoj pozi u kojoj su obično sedele moje lutke, pravih leđa i pomalo rastavljenih nogu. Na naslonu kauča su, kao neke uspavane zmije, ležale sve njegove svečane kravate. Čekao je da mama donese odluku o haljini, pa da on svoju kravatu prilagodi njoj. Njih dvoje su uvek voleli da budu u tonu.
Oko pola osam te večeri stigla je Maša. Ona je živela u stanu preko puta našeg. Bila je već velika, imala je punih šesnaest godina i išla u drugi razred gimnazije. Maši je zapalo da pazi na mene te noći, dok moji i njeni roditelji budu na dočeku. Kazala je mojoj mami da će uskoro da stigne i Lidija, Mašina najbolja drugarica. Mašu sam znala oduvek. Gledala me je onako kako gledate nekog malog kudravog psa. Prođete pored njega i čačnete ga rukom po temenu, bez imalo straha da će da vas ugrize.
Lidiju, njenu drugaricu, znala sam samo iz viđenja. Ona i Maša su ponekad sedele na Mašinoj terasi i cerekale se. Jedna drugoj su se obraćale rečima kao što su neopevana ludačo ili veštice nad vešticama. I onda bi im to bilo jako smešno. Nikad ih nisam čula da su se posvađale. Kad Mašini roditelji nisu bili kod kuće, moglo se osetiti da su pušile na terasi. Dim je ulazio u našu sobu, uvek. Svi smo znali da Maša kradom puši, ali mislim da mojoj mami to nije smetalo. I ona je pušila. Dugačke Kent cigarete s belim filterom, na kome je ostajao njen karmin. Tata je, međutim, pušio cigarete Morava, koje su, u onoj svojoj zelenoj pljosnatoj kutiji, s nekim neveštim crtežom žene sa opancima na nogama, pored maminog Kenta uvek izgledale kao da ih je neko greškom doneo tu i zaboravio kod nas na stolu.
Posle nekoliko saveta koje je moja majka dala Maši, a koji su bili izrečeni više zbog toga što je valjda mislila da takve savete treba davati kad si već u ulozi u kojoj je ona bila, nego zbog istinske roditeljske brige – jer u ono doba skoro da nismo ni znali za opasnost koja bi mogla vrebati iole razumno dete, dovoljno odraslo da ne gura prste u struju ili da ne iskače kroz prozor – posle, dakle, takvih nekoliko saveta i tatine uzaludno izrečene molbe da mu ovoga puta ne preturamo po radnom stolu – jer tata je bio arhitekta i njegov je sto bio izvor nepresušne zabave i carstvo svih olovaka, flomastera i lenjira koji su na svetu postojali – posle te kratke i neophodne procedure, Kent i Morava su napokon otišli na doček Nove godine, a mene ostavili na čuvanje brendu koji je u ono vreme bio neobično popularan, a zvao se Milde Sorte. Devojke su tvrdile da su te cigarete bile veoma blage. Skoro da su to bile zdrave cigarete, tako se moglo zaključiti iz načina na koji su ih hvalile.
Čitavog dana čekala sam da počne da pada prvi sneg te zime. Na radiju su obećali da će biti snega za Novu godinu. Na televiziji su obećali takođe. I u novinama. Nebo je bilo sivo već danima, gole grane drveća su bile kao prelakirane ledom, u vazduhu se mogla namirisati prava zima, povremeno bi dunuo i vetar, dovoljno hladan da vas natera da još malo podignete kragnu. Samo snega nije bilo. Svakog časa sam odlazila do prozora i gledala u nebo, iščekujući. Bez tetke, bez snega, bez mame i tate, mislila sam, bila bi to zaista neka polovna Nova godina. Ali, već pogled na veliku jelku koja je skoro stenjala pod svim onim sjajnim kuglama i šećernim bombonama sa ukrasima od papirnatih resa, činio je da ipak budem srećna. I da čekam.
Maša i Lidija nisu mnogo obraćale pažnju na mene. Gledale su televiziju i ismevale skoro sve pevače koji bi se pojavili. Gledaj me, gledaj me, vrisnula bi Maša i skočila na kauč, dok joj je u ruci bio svećnjak koji je glumio mikrofon. Onda bi počela da imitira pevače. I da zabacuje dugu kosu koju nije imala, i da istura grudi, koje takođe nije imala. Ti si haos, vrištala je njena drugarica Lidija i bacala se s fotelje na pod. Onda su svirale u duetu na nevidljivim gitarama i nevidljivim bubnjevima, a prave, istinske suze letele su im iz očiju od toga koliko su se smejale. Povremeno bi se umorile od ovoga, pa bi se bacile nazad u fotelje, palile Milde Sorte i nudile jedna drugu kolačima. Ja sam čekala ponoć, čekala sam sneg i trudila se da mi se ne prispava prerano.
Negde oko deset sati, sve tri smo se pomalo primirile. One u foteljama, a ja na kauču, umotana u ćebe. Maša i Lidija su igrale Ne ljuti se čoveče, a televizor je bio utišan. Zvale su i mene da igram s njima, ali bilo mi je sasvim lepo na onom kauču, a i znala sam da bi me sigurno svaki put pobedile, pa mi se nije igralo.
Odjednom, Lidija skoči:
– Vreme je da skuvamo kafu, inače ćemo sve tri da zaspimo.
– E da, kafa! Super ti je ideja! – reče Maša i njih dve odjuriše u kuhinju.
Posmatrala sam kako šarene sijalice s naše jelke prave vrtložne, koncentrične krugove na zavesi. Čas ih je bilo, čas ih nije bilo. Kad bi se pojavila, svetla su pravila nestvarnu mrežu boja na gustim talasima muslina. Što sam više gledala u zavese, kapci su mi bivali sve teži. I možda zapravo propuštam da vidim baš svaki put kad se sijalice upale? Možda već i sanjam kako se šare pretvaraju u zlatne sanke koje jure šumom, dok za njima ostaje samo zvuk praporaca i tihi šum snega koji pada s teških borovih grana, okrznutih sankama u letu.
– Evo kafe! – viknu Maša i trgnu me iz nečega što je bilo nadomak sna.
– Ali ja ne smem da pijem kafu.
– Ih, ne smeš. Ko će da zna? Ja neću nikom da kažem. Uostalom, ako ne popiješ kafu, zaspaćeš pre ponoći.
I tako sam se izvukla iz onog divnog, toplog ćebeta i ustala da popijem kafu s njima. Kafa je bila veoma slatka i istovremeno veoma gorka. One su duvale u kafu da se ohladi, pa sam tako činila i ja. Ispijale smo je malim, pažljivim gutljajima.
– A šta je sa onim dole s prvog sprata? – upita Lidija, sada kad smo sve tri vidno živnule. – Je l’ on i dalje živi sam?
– Da – odvrati Maša – nigde ne ide, nikog ne prima. Zatvorio se u kuću skroz. Mislim da ni prozore nikad ne otvara.
– Je l’ imaš njegov broj telefona? – reče Lidija nešto tišim, urotničkim glasom.
– Lidija, nećeš valjda? Pa ja mislim da se on i ne javlja na telefon.
Lidija je skočila na naslon Mašine fotelje i nešto je počela ubrzano da joj šapuće. Čulo se samo kako Maša uzvikuje jooooj i uh i ne znam, bre. Povremeno bi obe pogledale u mene, kao da sve to o čemu pričaju ima neke neobjašnjive veze sa mnom. Pa bi zatim nastavile da šapuću.
Posle nekog vremena, izgledalo je kao da su se dogovorile. Lidija se činila veoma zadovoljnom. Maša je imala pomalo zabrinut izraz na licu, ali istovremeno, videlo se da ne može da odoli avanturi koju su smislile.
Onda su mi ispričale sve o tom čoveku s prvog sprata i iznele svoj plan.
Lidija je dovukla telefon iz predsoblja. Gajtan se migoljio za njom. Donela je i sveščicu, telefonski imenik moje mame, koji je uvek stajao na nahtkasni pored telefona. Sve je to stavila na stočić ispred nas. Listala je hitro.
– O, p, r, s, evo ga! Našla sam ga, Mašo, našla sam ga, imamo broj!
Obe su se okrenule ka meni i tražile da ponovim šta ću da kažem.
– Glas mora da ti bude kao da si jako mala devojčica, razumeš?
– Aha – klimala sam glavom, iako baš i nisam sve razumela, ali njihovo uzbuđenje je prelazilo i na mene, a od one kafe mi se činilo kao da čitavo moje telo nekako poskakuje iznutra i kao da je soba najednom suviše tesna za sve što smo poželele da uradimo.
Bilo me je pomalo strah. Osećala sam kako mi podrhtava ruka kojom sam stezala slušalicu. Zvonilo je dugo, dugo, i niko se nije javljao. Zvonilo je sve dok se nešto negde tamo nije isključilo.
– Eto – reče Maša, kao u nekom mračnom olakšanju – kažem ti da se ne javlja na telefon. Ludak.
– Zovi opet – reče Lidija, sada već pomalo razljućenim glasom – zovi sve dok se ne javi, mora jednom da se javi!
Očekivala sam da telefon ponovo zvoni beskonačno dugo, međutim ovoga puta čovek se odmah javio. Čula sam tiho, promuklo halo, koje skoro da mi je oduzelo dah.
– Zdravo, tata – rekoh ja tanušnim glasom, prateći Lidijina uputstva.
S druge strane veze bio je samo tajac. Lidija i Maša su držale šake na ustima da ne prasnu u kikot.
– Tata? – rekoh ja opet, jer bilo je jasno da čovek nema nameru da progovori.
Ponovo nekoliko trenutaka tišine, zatim malo kašljucanja, kao da neko pokušava da dođe do sopstvenog glasa. Onda je tiho kazao:
– Devojčice, pogrešila si broj.
I spustio je slušalicu.
I ja sam spustila slušalicu. Maša i Lidija, lica crvenih kao lampioni, držale su se za obraze raširenih šaka i širom otvorenih očiju, stiskale su svoje glave, kao da će svakog trenutka početi da vrište.
– Hajde, hajde, zovi ponovo, sad mu kaži ime – šaputala je Lidija kao u nekom transu.
Zvonilo je dugo. Mislila sam, a možda sam se i nadala, da se čovek više neće javljati, ali on se opet javio.
– Tata, to sam ja, zar me ne poznaješ?
– Ko je to? – upita čovek, i mogla sam prepoznati ljutnju u njegovom glasu.
– Ja sam, tata, Dunja.
– Ko? – upita čovek, kao da nije dobro čuo.
– Pa ja sam, Dunja, zar mi ne poznaješ glas?
Lidija mi je gurnula u ruku cedulju na kojoj je velikim slovima pisalo: Tata, zar si me zaboravio?
Pošto je onaj čovek već nekoliko trenutaka ćutao, i čulo se samo njegovo ubrzano disanje, ja izgovorih i tu rečenicu.
– Tata, zar si me zaboravio?
Ništa nije govorio. Čula sam ga kako diše i u nekom trenutku njegovo disanje je dobilo isti ritam kojim su se smenjivale boje onih svetiljki na jelki. Plavo – zeleno – žuto – ništa – plavo – zeleno – žuto – ništa. Maša i Lidija su mahale rukama ispred mene što je valjda trebalo da znači kaži nešto ili čuje li se nešto i ja sam pokušala još jednom:
– Halo, tata?
Ali slušalica se opet tiho spustila, a veza se prekinula.
Sada je već bilo prošlo jedanaest sati i nijednoj od nas se nije spavalo. Pogledala sam kroz prozor. Snega još nije bilo.
Ponovo smo gledale TV. Tamo se veselje rasplamsavalo. Svi su podvriskivali i skakali u ritmu. Pitala sam se da li su i mama i tata negde u nekom takvom raspoloženju. Maša i Lidija su samo povremeno prevrtale očima, sada već bez volje da kažu bilo šta ili da ikoga sa ekrana ismevaju. Tako smo, skoro ćuteći, sačekale ponoć. Njih dve su ustale i izljubile se, a onda su poljubile i mene, svaka u po jedan obraz. U minut posle ponoći Lidija reče:
– Hajde sad, zovi ga ponovo i čestitaj mu Novu godinu kako smo se dogovorile.
Samo što je to kazala, telefon je zazvonio. Sve tri smo bez daha gledale u telefon. Maša se prva pribrala i bojažljivo se javila. Bila je to tetka. Htela je da čuje kako smo, jesmo li dobre, da li smo nešto jele i da li nam nedostaje. Sve smo potvrdile, poslale joj poljupce i želje da se što pre oporavi od gubitka svog kokera.
– Neće biti lako – reče tetka. – Ti si mala, ne možeš ti to da shvatiš.
Uzdahnula je duboko, poželela nam laku noć i rekla da ide da spava.
Njih dve su odmah krenule u nastavak akcije.
– Ne treba ti ovaj meda, je l’ da? – pitala je Lidija. – Imaš sto tih igračaka.
Meda mi je bio potreban. Ne postoji suvišan meda u životu, ali ko bi to njima dvema sada mogao da objasni. Lidija je uzela medu, uvila ga u zlatnu hartiju koju je našla ispod jelke i izašla na stepenište. Prethodno je izula cipele i hodala je na prstima. Maša i ja smo stajale na vratima i čekale je ne dišući. Lidija je bila bešumna. Za minut je ponovo bila gore, bez mede. Tiho smo ponovo ušle unutra i zaključale vrata.
Sada je, dakle, bio opet red na mene. Sve manje mi se sviđala ova igra. Nisam je razumela i bila sam već jako umorna. Ali nipošto im ne bih priznala sve to.
Javio se odmah, kao da je čekao, s rukom na telefonu. Podigao je slušalicu i ćutao.
– Tata, srećna ti Nova godina – rekoh ja.
Nastavio je da ćuti.
– Želim ti da se oženiš i da imaš puno dece.
Učinilo mi se da čujem tihi plač. Nisam bila sigurna. Možda je to bio samo vetar u prozoru.
Čovek je i dalje ćutao, ali znala sam da me sluša. Bilo je to neobjašnjivo, ali osetila sam da se više ne pretvaram. Ili da više ne moram da ulažem bilo kakav napor u to pretvaranje. Njegova ćutnja i njegovo disanje učinili su da ja zaista budem ta devojčica. Nekako, više nisam osećala da sam ja – ja. Osećala sam da sam mala Dunja. Koja je mrtva već godinama. Koja je, ispričala mi je Maša, zajedno sa svojom mamom, jednog letnjeg dana upala u reku i udavila se. Njihova tela našli su nekoliko dana kasnije, kilometrima razdvojena jedno od drugog, naduvena, plava. Od svega mi je bilo najtužnije to što je reka razdvojila malu Dunju od njene mame. Priča bi imala podnošljiviji kraj da su ih negde našli zajedno. Ali ne. Bile su užasno daleko jedna od druge, zauvek.
– Tata, ostavila sam ti poklon. Eno ga ispred vrata, otvori i naći ćeš ga.
Sada sam već bila sasvim sigurna da čovek plače. Nisam mogla to da slušam. Spustila sam slušalicu. Maša i Lidija su gledale u mene. Ni one se nisu smejale. Nije nam se spavalo i nije nam bilo smešno.
Otišle smo do predsoblja i tiho odškrinule ulazna vrata. Osluškivale smo. Maša i Lidija su povremeno i izlazile na stepenište, gledale nadole, ali ništa se nije dešavalo, osim što se iz mnogih okolnih stanova mogla čuti muzika i graja.
A onda začusmo kako se otključavaju njegova vrata. Lagana škripa šarki. Pa onda šuštanje onog zlatnog papira. Potom sasvim tihi zvuk, kao da se neko zagrcnuo, zvuk koji se najpre pretvorio u tihi jecaj, a onda sve glasniji i sve razgovetniji plač i njegovi koraci niz stepenice, koraci koji su više zvučali kao kakvo bauljanje, jer mogle smo čuti kako sa svakim korakom udara o zid ili o gelender. Napokon smo čule kako su tresnula vrata naše zgrade i shvatile da je izašao napolje. Kao po komadi, sve tri smo jurnule nazad u stan i stale uz prozor da gledamo.
Videle smo ga tamo dole, napravio je još nekoliko koraka. Bio je gologlav, obučen samo u tanku košulju zavrnutih rukava i pantalone. Na nogama su mu bile papuče. Pitala sam se da li mu je hladno. Držao je mog medu, privijenog na grudi sa obe ruke i hodao, posrćući, kao bez cilja. Bilo nam je jasno da će da padne, od hladnoće ili ko zna čega. Znale smo da neće još dugo ostati na nogama. I pao je. Strovalio se na kolena, ne ispuštajući medu. Glava mu je zatim klonula nadole i dotakla zemlju, sivu, ledenu, bez i jedne travke. Tačno ispred njega stajala je ulična lampa i osvetljavala mu leđa koja su se tresla.
Nekoliko stvari se dogodilo u tom trenutku, istovremeno. Upravo u času kad sam videla da stiže naš automobil i da iz njega izlaze mama i tata i kreću ka onom čoveku, zaprepašćeni prizorom, počeo je da pada sneg, napokon, i to u divnim, velikim pahuljama. Moja mama se savila ka čoveku pokušavajući da ga uhvati za ruku i verovatno s čuđenjem primetila da on u rukama drži belog medu. A moj tata je skinuo kaput sa sebe i ogrnuo čoveka, dok mu je pomagao da se pridigne sa zemlje.
Ja sam pogledala nagore, u vazduh prepun pahulja, i trudila sam se da ne trepćem, jer uvek kad pada sneg i kad gledate uvis netremice, dođe onaj trenutak kad vam se čini da ne padaju pahulje nadole, već da ste vi poleteli pravo gore, u nebo.
Raščarani svet, Arhipelag, Beograd, 2016.
PROČITAJTE I OSTALE VIKEND PRIČE OVO SU SAMO 4: drvored, bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani…