Nastavljamo ciklus španske priče iz zbirke “Digitalni život” – Španska i hispanoamerička priča” koju je priredila i prevela Bojana Kovačević Petrović (Agora, 2017). Vikend priča „Slepa kuća“ potiče iz pera Davida Roasa (Barselona, 1965) čija specijalnost je fantastična književnost. Autor je romana Krvavi celuloid, Strategija Koale, humorističnih hronika, studija posvećenih fantastičnoj književnosti, nekoliko zbirki pripovedaka (Izreke jednog neznalice, Distorzija…). Priredio je pet antologija španske fantastične pripovetke 19. i 20. veka. Foto: Vladimir Holodkov
Zidovi su joj sivi i glatki. Stari kamen. Nema šiblja ni korova, ali ni tragova ruke baštovana. Samo opustela, jalova golet. I tišina. Izbliza, kuća deluje još čudnije nego kada se gleda iz voza.
Upravo iz voza si je prvi put video. Svakog četvrtka i petka sedneš u njega u Barseloni i putuješ do Leride. Udubljen u posao, ne primećuješ monotoniju putovanja. Obično ne gledaš kroz prozor: Više voliš da iskoristiš ta dva sata da spremiš časove, da doteraš naučni članak ili da skiciraš neku priču… I da slušaš muziku koja ti se dopada preko sopstvenih slušalica (uvek prihvatiš one koje ti daju zaposleni u Železnici, ali nikada ih ne koristiš; u svom kabinetu na univerzitetu imaš već ogromnu kolekciju). Takođe te ne zanimaju filmovi koje puštaju. Više voliš da uroniš u svoju muziku i svoj laptop. Tako lakše podnosiš vreme.
Ali sada se sve promenilo.
Slučajno si otkrio tu kuću. Nakon sat i po vremena mirnog putovanja, tvoj saputnik je uspeo da ti razbije koncentraciju tako što je počeo da priča telefonom na sav glas. Koliko god da si pojačao ton, njegov glas je iritirajuće dopirao između pesama koje su odzvanjale u tvojim slušalicama. Taman si hteo da mu kažeš to, kada si je ugledao.
Kuća se nalazi na malom nasipu koji se spušta ka pruzi. Iz voza se mogu videti samo tri njene strane. Četvrta ostaje skrivena zbog perspektive. Ambijent oko kuće odiše tajanstvenim mirom, kao da je vreme zaustavljeno. To je jedna izopštena kuća.
Voz ne prolazi prebrzo kroz to mesto. Ali ti se nikada ranije nisi zagledao u tu kuću. Od tog dana kada si je ugledao, u tebi je stvoreno nešto što se naposletku pretvorilo u bolesnu, opsesivnu želju da je vidiš izbliza. Na to je uticao niz različitih okolnosti: opustelost tog mesta, zbog kojeg je prisustvo građevine neobjašnjivo (da bi stigao do tamo, voz prolazi kroz malu dolinu, a u daljini se ne nazire nikakvo naseljeno mesto) i činjenica da su sva vrata i prozori na njoj zablindirani. Odviše te uznemiruje znatiželja da li je isti slučaj i sa četvrtim zidom, koji izmiče tvom pogledu.
Procenjuješ da je kuća na sat i po od Barselone. Čudno je – kažes sebi – meriti distancu u vremenu, a ne u prostoru.U vozu, vreme je tvoja jedina skala.
Svaki put kada je ugledaš, u tebi se odvija isti proces: što se više bliži trenutak kada ćeš je videti, postaješ sve nervozniji, plašiš se da ti ne pobegne, da voz ne prođe prebrzo i da kuća ne postane privid na toj nepreglednoj goleti, kratak poput treptaja.
Uporedio si putanju voza sa raznim mapama tog područja i misliš da si, napokon, otkrio mesto gde se izdiže ta slepa kuća (od pre nekoliko dana počeo si tako da je zoveš). Proučavaš maršrute vozova, vreme koje je potrebno da ih pređu, moguće stanice… ali nijedan se ne zaustavlja blizu te kuće. Ako želiš da stigneš do nje, moraćeš da zamoliš Martu da ti pozajmi auto. Izmisli neki dobar razlog.
Danas pada kiša. I kuća izgleda još sablasnije.
Na svakom putovanju, kuća je tamo. Čeka te. I na svakom putovanju izgleda ti drugačije, kao nova. Dan za danom neprestano se pitaš zbog čega te toliko privlači. Doziva te, misliš, i istovremeno se osećaš budalasto što dozvoljavaš toj ideji da buja u tvom umu.
Nakon što si se pet beskonačnih dana sećao te kuće, sanjao je, osećaš veliku radost kada je ponovo ugledaš. Čim se pojavljuje pred tvojim očima, pomišljaš na Kuću Ušerovih. To nije slučajno: danas treba da govoriš studentima o toj priči: Gledao sam prizor pred sobom – samu kuću i jednostavan izgled celog imanja – gole zidove – prozore nalik na prazne oči – nešto malo divljeg korova i ono nekoliko belih stabala ogolelog drveća – i u duši sam osećao veliku potištenost koju bih, od svih ovozemaljskih osećanja, najpogodnije mogao da uporedim sa stanjem pušača opijuma posle sna, sa onim gorkim povratkom u svakodnevicu, odvratnim skidanjem koprene. Srce mi se ledilo, osetio sam neku jezu, malaksalost, neku beznadežnu opustelost misli… Prestaješ da čitaš prišu. Odviše je velika sličnost.
Kada izlaziš iz voza u Leridi, ne odlaziš na univerzitet već tražiš taksi. Ispostavlja se da nije tako teško kao što si mislio kada daješ vozaču potrebna uputstva (cele noći si proučavao razne mape tog područja), niti se on odviše iznenađuje zbog te neuobičajene destinacije.
Jednostavno dozvoljava da mu se iskrade blagi osmeh i pokreće automobil. Nakon što prolazite raznim putevima, sve teže prohodnim, stižete do kuće. Izgleda kao što si očekivao. Približavaš joj se, nestrpljiv da napokon vidiš njen četvrti zid. Iznenada se prolama neki čudan glas: sledeća stanica Lerida. Sve si to samo sanjao. I dalje si u vozu. Kao i uvek.
Ništa nisi pričao svojim kolegama sa univerziteta. Mogao si da pitaš Haumea ili Hulijana da li im je poznata ta kuća (kakav apsurd: žive daleko, a ona ne pripada nekom selu, premda je možda poznata… zašto? zato što je zabarikadirana?). Ne želiš da te smatraju čudakom.
Danas si odlučio da ne gledaš kada voz bude prolazio pored kuće. Želiš da pobediš tu neobjašnjivu opsesiju. Smeštaš se na svoje mesto, kao i uvek: stavljaš flašicu vode i novine u mrežicu koja je poput džepa zakačena za naslon sedišta ispred tebe, vadiš iz torbe kompjuter, uključuješ ga, odabiraš CD, priključuješ slušalice i nadaš se (priželjkuješ) da niko neće sesti pored tebe. Kao i uvek. Prvi minuti su veoma laki. Ali što se sat više približava mestu susreta, počinješ da se osećaš sve nelagodnije. Iznenada zamišljaš da će se kuća, baš danas kada si odlučio da skreneš pogled sa njene fasade, napokon probuditi, imaće prave prozore, otvorene i pune života. Iskušenje te savladava i u odgovarajuńem trenutku pogledaš kroz prozor. Mirno odahneš: kuća je ista kao pre.
Ništa ne pričaš Marti. Još ne. Izazvao bi kod nje bezrazložnu brigu. Prvo moraš ti da shvatiš.
Gotovo nesvesno, izmišlja život toj kući. Tražiš razlog zbog čega je takvo zdanje sagrađeno na tako udaljenom mestu. Više voliš da zamišljaš tu građevinu nego da joj fizički priđeđ. Kada misliš na nju, kada je sanjaš, odvajaš se od svog tela, koje ostaje nepokretno na sedištu… barem tokom jednog dela puta. Naime, uvek se vraćaš sebi u trenutku kada se kuća može videti iz voza. Više ne mora da gledaš na sat, jer nesvesno znaš kada će se pojaviti s druge strane prozora.
Danas ti je bila veoma blizu. Slučaj je hteo da voz zbog nekog kvara stane na nekoliko metara od kuće. Kao da ti je poslala poziv. Mogao si da se uveriš da nije moguće prići joj (ili vratiti se) putem, jer visoka metalna ograda onemogućava prolaz. I nagib je odviše strm. Osim toga, nemoguće je doći do nje vozom, znaš da ne postoji nijedna stanica u toj opusteloj goleti. Prizor odiše setom: sa svojih slepih prozora, kuća posmatra šine, vozove koji prolaze i nikada se ne zaustavljaju. Užasna pomisao.
Činjenica da se nešto dogodilo nije verodostojan dokaz njegovog postojanja (Dž. G. Balard).
Danas nosiš svoj digitalni aparat da fotografišeš kuću. Zum će ti omogućiti da detaljnije i na miru proučiš njen izgled: nemaš poverenja u to što tvoj pogled i tvoj mozak mogu da obrade u tih nekoliko sekundi koliko se građevina prikaže pred tvojim očima. Imun na radoznalost koju budiš kod svojih saputnika u vagonu, neprestano fotografišeš kuću, sa istim uzbuđenjem koje verovatno oseća lovac koji zna da ima samo jednu mogućnost da uhvati svoj plen. Kada građevina nestane iz tvog vidokruga, ubacuješ memorijsku karticu iz foto-aparata u kompjuter i posvećuješ ostatak putovanja proučavanju prizora koje si uhvatio objektivom. Dok posmatraš kuću na ekranu, obuzima te neobičan osećaj moći. Više ne zavisiš od efemerne stvarnosti. Kontrolišeš proces: proširuješ sliku, ponovo je gledaš, krećeš se po njenoj površini, proveravaš svaku pojedinost. Ispred laptopa, ne zavisiš od svojih ograničenih čula, od kratkotrajne vizije koju ti omogućavaju voz, oči i položaj kuće. Sada posećuješ to mesto koliko god puta hoćeš, i biraš šta želiš da vidiš… Zaključuješ da nema prozora ni vrata (barem na ta tri zida koja si mogao da fotografišeš) i još gore, da ih nikada nije ni bilo. Ali četvrti zid i dalje je skriven od tvog pogleda.
Trebalo ti je dosta vremena da odlučiš. Noć uoči putovanja ne možeš da spavaš i koristiš je da opsesivno razmotriš putovanje koje će te, kada ostaviš iza sebe auto-put A2 i prođeš razne sporedne puteve, dovesti do kuće. Ili se barem tome nadaš. Izmišljaš dobar razlog da ti Marta dozvoli da danas uzmeš njen auto (hitan sastanak veoma rano), jer znaš da ona ne voli da ide na posao vozom.
Voziš po suvoj, jalovoj zemlji, sve dok ne ugledaš kuću u daljini, na brdašcu koje si toliko puta posmatrao – iz druge perspektive – sedeći na svom sedištu u vozu. Njeni obrisi vide se na vedrom, neprobojnom nebu. Gotovo nestvarno, glasno govoriš, ne znajući baš najbolje zbog čega. Takav ambijent doprinosi da kuća poprimi preteći i prkosan izgled. Osećaš čudnu nelagodu kada se, napokon, nađeš tako blizu nje. Tišina koja vlada oko kuće počinje da te guši. Imaš utisak kao da je vazduh zaustavljen. Ne možeš da se odupreš zamisli da je uporediš sa grobom. Jeza ti prožima telo dok prilaziš i gledaš te glatke zidove ukrašene varljivom fasadom – ta ideja te i dalje uznemiruje – koja oponaša zablindirane prozore (na oba sprata, kao i na gornjem delu koji liči na potkrovlje ili tavan). Kao što si slutio, četvrti zid je isti kao ostali: gladak sa dva naslikana prozora. Bez vrata. Ponovo misliš na Poovu priču.
U tom trenutku, tišinu narušava zvuk voza i gledaš ka pruzi koja se prostire u podnožju nasipa. To je isti voz kojim dva puta nedeljno ideš na posao. Znaš da bi trebalo da si tamo i da, udobno smešten na svoje sedište, radiš za kompjuterom, izolovan svojim slušalicama. Na jednom prozoru neko lice gleda ka kući. Ka tebi. Nije previše daleko i možeš da vidiš njegov očajnički gest.
Uviđaš da razmišljaš o kući dok držiš čas, kada si u supermarketu ili kada piješ piće sa prijateljima. Ona ti svake noći ulazi u snove.
Pet dana u nedelji da ne vidiš kuću, to je previše. Mada je danas ponedeljak, sedaš u voz za Leridu. Ne možeš da čekaš do četvrtka. Pogled na nju sa tvog sedišta više nije melem za tvoje nemire. Šta ćeš da radiš?
Ovoga puta si dobio kartu za sedište kod suprotnog prozora i putuješ uznemiren. Mada nastojiš da se usredsrediš na posao (znajući da imaš pred sobom devedeset dugih minuta), tvoja pažnja je daleko od kompjuterskog ekrana. Uporno izbegavaš da pogledaš ka sedištima kraj suprotnog prozora, zauzela su ih jedna monahinja i jedna plava devojka koje neprestano razglabaju. Ne želiš da pomisle da si nepristojan.
Ponovo sanjaš. Nalaziš se u dugotrajnom i dubokom delirijumu. Nakon putovanja koje osećaš da je trebalo da ostvariš mnogo ranije, napokon stižeš pred kuću. Ovoga puta, četvrti zid ima vrata. Ali sve izgleda kao da je od kartona. U njenom izgledu je nešto neprirodno što ne uspevaš sebi da objasniš. Da nije problem u dimenzijama? Izbliza izgleda kao naseljena kuća, ali ti znaš da to nije istina i zbog toga očajavaš. Kuća je obavijena tišinom, premda te nešto navodi na sumnju da se unutra nešto dešava. Kucšă, ali niko ne otvara. Ne iznenađuješ se kada se vrata otvaraju nakon što okreneš ručku. Vičeš kako bi privukao pažnju na sebe. Ali unutra zatičeš pomrčinu i pustoš.
Budiš se u vozu. I shvataš da se nikada nisi usudio da posetiš slepu kuću. Više voliš da ostaneš s druge strane prozora i da je posmatraš iz daljine. Usamljen na svom sedištu, uviđaš svoj poraz. Vraćaš se svom kompjuteru, odabiraš CD i uranjaš, iznova, u samog sebe.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica