Treća u nizu, Vikend priča u oktobru – slovačka priča. Martin Kasarda (1968) postmoderni pisac, publicista i pedagog. Bio je urednik u više časopisa. Predaje na Fakultetu masmedija i bavi se semiotičkom interpretacijom savremene pop kulture. Urednik Magazina o knjigama. Objavio je pesničku zbirku „Rebelijada“, zbirke pripovedaka „Istorija manje vrednosti“, „Usamljeni trkači – Izveštaji iz ljudske duše“, „Polja“ , „Poslednja večera i druge radosti“, satirični roman „O razmnožavanju i drugim teškoćama“. Foto: Manja Holodkov
Čujem da tata kosi travu, tako znam da je subota. U kosilicu je najpre sipao benzin, da bi radila, ali taj deo prespavam. Probudim se kada je upali. Mi nemamo električnu kosilicu, nego onu pravu – benzinsku. Bolja je pošto se ne mora vući kabel. Ništa ne vučemo za sobom! Možemo slobodno da se krećemo po travnjaku, to jest tata, pošto sam ja još uvek u krevetu. Ali tada već ustajem, brzo se oblačim. Verovatno je jutro. Iz moje sobe vidim ceo naš travnjak iza kuće. Želeo bih da imam sobu pored mamine i tatine, ali tamo nema soba. Pored njih je samo kupatilo, WC i stepenište za tavan. Njihova soba gleda na ulicu, gde se uvek nešto dešava. Prošli put su neki momci u starom belom automobilu, verovatno škodi, pregazili mačku. Ležala je tačno pred našom kućom. Najpre sam je izbliza pogledao a onda sam pozvao tatu.
„Ovako možeš i ti da završiš, ako budeš bezglavo trčao po putu, vidiš li?“, govorio je dok je uzimao mačku na lopatu. Malo su iz nje ispali gajtani bordo boje, onako gnjecavi. Tata reče da su to creva. Mačka nije imala jedno oko, valjda, nisam dobro video, a tata ju je odmah bacio u kontejner. Na putu je dugo ostala tamna mrlja. Neko vreme su to mesto nadletale muve.
Zvala me je mama da siđem na doručak. Čeka me kakao, kao i uvek. Ponekad, kada je kod nas baka, ona mi skuva belu kafu. Mama mi uz kakao da i jogurt. Najviše volim sa ukusom višnje, u stvari sve voćne. Samo beli ne volim. Ponekad u njega sipam musli.
„To je zdravo, od toga ćeš biti jak“, kaže mama. Verovatno je u pravu, pošto su na televiziji prikazivali reklamu za musli. Ali samo na nemačkoj. Ili engleskoj? Ne znam, a na njoj je bila zdrava devojčica. Volim i kukuruzne pahuljice, najdraže su mi sa ukusom kakaa, one u kojima se kupa nilski konj. Jeste li videli tu reklamu? Ja volim reklame. A najviše volim da gledam crtane filmove i SF filmove, u kojima se vode borbe i puno se puca. Satelitskom antenom sve hvatamo, imamo isprogramirana pedeset četiri programa.
Tata je prestao da kosi. Sada će doći u kuhinju, pošto na stolu stoji šoljica i za njega. Mama ga je pozvala. Iz njegove šoljice se takođe diže para. To je verovatno čaj. Sigurno je čaj, tata ga uvek pije, mama takođe. Ja volim samo voćni. Najviše volim sa sirupom. Druga baka, ona što živi u Košicama, mi uvek sipa sirup. To je slatko, jako lepo. Mama seda za sto. Smeška se. To je dobro, kada je namrštena, tada se sa njom ne može razgovarati. Napolju sija sunce, za sada je iza drveća, ali vidim kako sija na travu. Biće toplo. Još sedam nedelja do raspusta. Iz kuhinje velika staklena vrata vode u baštu. Leti se mogu skroz otvoriti. To je super, nabolje je kada pustimo tuš na travi. Takvu prskalicu imaju i u gradu u parku na travi. Vidim tatu, dolazi tek onako u košulji i pantalonama. U patikama. Tata skoro uvek nosi patike kada ne ide u firmu.
„Najbolja obuća, jaka, udobna, lagana“, kaže kada ga pitaju zašto nosi patike. Ali nosi ih samo kada nije na poslu.“
„Uneo si blato“, kaže mama, ali se ne ljuti. Ona to uvek kaže.
„Ne mogu da lebdim iznad zemlje, nisam tibetanski monah“, odgovara tata sa osmehom.
„Šta je to?“, pitam. Moj tata uvek sve zna.
„To su specijalno uvežbani monasi, koji umeju da trče jako brzo i tajanstveno, tako da izgleda kao da lebde nad zemljom. Žive na Tibetu, to je usred Azije. Hoćeš li doći da mi pomogneš?“
Volim da pomažem tati. I mami, ali mama radi stvari koje mene baš ne interesuju – pere i tako nešto. Tata kosi, testeriše, popravlja. Ponekad i kuva, to je onda pravo zezanje. Ili ide na pecanje. Uvek mi očisti unutrašnjost ribe i oljušti krljušti a ja je onda pečem na tihoj vatri. Zatim mi ribu pospe nekim biljčicama. Ponekad u jezeru vidimo mrtve ribe, one užasno smrde. Jednom smo u našem gradu pronašli u vodi uginule štence. Bili su skroz naduveni. Verovatno ih je neko namerno udavio. Brzo završim pijenje jogurta i idem i ja da kosim. Volim da pomažem tati jer mi dozvoli da baratam pravim alatom. Naša bašta nije velika i imamo u njoj samo travu, malo drveće i okolo živu ogradu a mama ima u jednom ćošku kamenu bašticu. Naše komšije u baštama gaje šargarepu i tako nešto. Mene bi mrzelo da prčkam po zemlji. A onda ne bi mogli da sa tatom igramo golf. Napravili smo od travnjaka malo igralište za golf, ima čak pet rupa. Tata me je jednom poveo na pravo igralište za golf. Tamo je bio neki smešni mali čovek, neki bogataš, rekao mi je. Taj crveni čika je stvarno bio crven, samo mu je kosa bila siva, imao je i pištolj. I veliki mercedes. Tata je govorio da je to bitan čovek, da je pre bio neki sekretar ili tako nešto.
Dok kosim moram da pazim da ne oštetim kosilicu. Sa tatom smo svo kamenje odneli u zadnji deo, pored vrtnog kamena, tamo imamo jednu rupu za golf. Ako bismo kosilicom naleteli na kamen, otupela bi se. Mi imamo čist travnjak. Trava se u kosilici skuplja sa zadnje strane u neki džak. Imamo dobru kosilicu: Flimo, narandžastu sa tri brzine košenja, i kretanjem unazad. Mama viče da pazim, ali se tata smeje. Ne radimo to prvi put. „Sačekaj, stoj!“, kaže tata. Pokazuje na zemlju. Tamo je brdašce gline. „Krtica!“
Tata dovikne mami da brzo donese ašov. Odmah pored gomilice počinje da se diže novo. Mama donosi ašov. Tata brzo potkopa zemlju i naglo ga podigne. U glini se nešto mrda. Tata baci glinu na zemlju i to crno, verovatno krticu, preseče. Deo tela odleti. Ne mrda se više. Uzima krticu na lopatu i odnosi. Stojim i gledam u crveni ašov. Nije trebalo da ovde kopa, oštetila nam je travnjak. Mama kaže da tata nije morao da to uradi, da je to ipak bio samo živi stvor.
„Nije trebalo da kopa ovde“, saseče je tata.
Sada će nam taj deo travnjaka nedeljama biti raskopan. Krtica nam je pokvarila košenje. Tata popravlja travu. Mama odlazi. Malo kasnije spremamo kosilicu. Najpre je treba očistiti, ali pažljivo. Tata mi je rekao da je jedan čika, koji živi blizu nas, zamalo sebi odsekao palac. Odnosno, on ga navodno jeste odsekao a onda je trčao držeći ga u drugoj ruci do bolnice, ili je po njega došla hitna pomoć. To ne znam, ali bilo je smešno. Zatim su mu ga ušili. Ali dok je palac držao u drugoj ruci, sigurno je izgledao kao neki šaban.
Tata sklanja kosilicu. Mama želi da odemo u kupovinu. U onaj mega market, koji su kod nas otvorili Austrijanci. „Tamo ima veliki izbor“, kaže tata. Ja volim da idem sa njim, uvek mogu da biram šta god želim. Isprobao sam razne bombone sa reklama i Bonibon i Jojo, ali i onako najviše volim čokoladu, onu bez lešnika, mlečnu. I Kinder jaja. Jednom sam video i kravu Milku, koju prikazuju na reklamama i na našoj televizji i na češkoj i austrijskoj. Tata voli da kupuje, uglavnom kupuje meso i sir, jer on jako voli sir. Često ih kupujemo u Austriji, jer kod nas nema takav izbor, kaže tata. U pravu je, jer on kupuje za sebe razne sa lepim imenima i mnogo začina. Mami kupujemo povrće i mineralne vode. Ja pijem đus. Tata ponekad pije vino ili takođe đus. Ponekad mami sipa konjak ali i sebi.
Već sedimo u našem malom autu. U malom folksvagenu. Tata ima i službena kola. Uvek zamišljam kako bi to izgledalo da vidim neku saobraćajnu nesreću. Jednom sam video sudar dva kamiona i nekog automobila. Prikazivali su juče na televiziji. A ja sam to video uživo. Ne trenutak sudara. Naišli smo tek kasnije. No, bio je tamo helikopter, kola hitne pomoći, pajkani, vatrogasci i jedan leš. Za mene to nije bilo ništa strašno jer ja sam već video mrtvaca kada mi je umro deda. Umro je kod kuće. Odjednom je pored televizora zakrčao i pao. Pozvao sam baku. Kada su stigli lekari, rekli su da je mrtav. Izgledalo je to skroz kao na TV-u. Ostale su mu otvorene oči, onako staklene. Savio se a kada su hteli da ga isprave, morali su da mu polome jednu nogu. Jako je prasnulo.
Subotom volim da idem u grad. Tata kaže da se tada teže vozi, jer se gradom špaciraju neki svečani šoferi. Tata dobro vozi, samo ponekad psuje te šofere. Ali nikada ne govori onakve reči, koje ponekad govore mladići, ili one čike što su nam lepili pločice. U prodavnici bazamo između svih tih stvari. Ovde mora da ima stvari barem za milion kruna. Možda i dva miliona, ili više. Šetamo gore-dole i stavljamo stvari u kolica. To je super! Tata ume da bira.
„Roštiljaćemo večeras, šta kažeš? U bašti je već toplo“, kaže kada se nalazimo kod mesa. Volim kada tata kuva. Pomažem mu da seče meso ili tako nešto. On ga začini raznim začinima. Ja biram čokoladice. Jako volim Mars, a najviše volim Baunti, crveni, jako dobar; jeo sam ga sa tatom svaki dan, kada smo bili u Nemačkoj. Kod nas ga nema. Ni dugački Mars, samo onaj kratki. Tata kaže da još nismo sasvim razvijena zemlja, ali da treba budem zadovoljan i sa onim šta imamo, jer kad je on, navodno, bio mali tada se dešavalo da u radnji nije bilo nikakvih čokoladica a ponekad uopšte ni čokolade. To je sigurno bilo strašno. U školi smo iz prirode i društva učili da su nas porobili komunisti i da nije smelo da se ide u Austriju i tako nešto.
Sada se nalazimo kod kase i ja pomažem u vađenju robe. Jogurt sa malinama i višnjama hollandia, kafa sa lepim crvenim znakom D i E, neko meso, još jedno, navodno za biftek, zatim smrznuta riba, tobože ajkula, veliki kupus i još morač ili šta li je već, ogromna smrznuta torta, brašno, voda bon aqua, mineralna voda evian, limun, čokoladice mars, velika čokolada milka, veliki komad sira sa rupama koji voli Džeri iz crtanog filma, karton đuseva hohes C zapakovani onako zajedno u najlonu, to ću imati i za nedelju dana, velika kutija čokoladnih cocopops, džem od jagoda, šunka, konzerve, to ne volim, jer tata kupuje uvek neke ribe i kavijar, kakao, neka lepa flaša konjaka, zatim još jedna sa doteranim gospodinom na nalepnici, ogromni pomfrit, kukuruz, grašak, moj omiljeni kečap heinz, jedna cela salama, još tečni sapun Džonson, to je sa reklame, gde se vrte one petice kao na automatu za kockanje, paste za zube signal, puno lešnika za mamu i čips za mene, neki začini, valjda za ono meso. Jedva nam stane u torbu.
Pošto je lepo vreme idemo da kupimo i cveće. Dobro je što idemo u grad, zato što bismo mogli da stanemo kod neke prodavnice kompjutera. Želeo bih da kupim simulator letenja. Tata kaže da ću ga dobiti za kraj školske godine, ali mogao bi da mi kupi barem neku novu igricu ili enciklopediju tenkova. Ili aviona. Ili vojnih uniformi. Sve to, navodno, ima na kompjuterskim CD-ovima. Volim da ih gledam. A tako učim i engleski da bih bolje razumeo. U nekim igarama se mora dobro znati engleski, inače bi me ubili. Kada ne razumem, igramo naslepo, ali onda moram umeti da jako brzo ubijem neprijatelja. Najviše volim kada mogu da pucam punom snagom džojstikom.
U gradu je gužva, ljudi idu u nabavku. Ponekad ima i onih što prose. Njih bi policija trebalo da prebije i izbaci iz grada. Samo smrde i prljaju. Neka idu da rade nešto, cigani smrdljivi. Ja im nikada ne bih bacio ni jednu jedinu krunu. Tata kupuje neke časopise. Ponekad kupi one sa golim curama. Te volim da listam, ali to mogu samo kada nikog nema kod kuće. Našao sam i video kasetu na kojoj to rade. Odnosno, muškarci i žene i tako to. To je sigurno lepo. Tata i mama su to sakrili u onoj orman gde mama drži grudnjake i najlon čarape i tako nešto. Ali ne smem da se izdam jer bi me ona istukla. Možda i ne bi. Ne znam. Ona mene ne tuče, ali šta ako bi…
Toplo je, tata mi kupuje sladoled na štapiću. Kupujemo i nove video kasete da snimamo. Kod kuće zatim puštamo sve šta smo snimili. I to kako smo bili na moru na Kanarskim ostrvima i na skijanja u Alpima. Na tom snimku jako dobro izgledam u skroz novoj opremi i skijaškim cipelama dinafit, novim elankama a jednom vozim i snoubord. Tata želi da mi za sledeću zimu kupi nov, da bude samo moj. Ali moram da pazim, jer sam jednom video jednog Mađara kako je završio nataknut na drvo, da su ljudi iz planinske službe išle da ga skidaju kukama. Već je bio mrtav, polomio je vrat. Nije umeo da se skija, pa nije trebalo da ide na sneg.
Žurimo kući, mama će nas čekati sa ručkom. Ali samo onako malim, jer ćemo uveče praviti roštilj. Možda će nam doći gosti. Onda moram rano na spavanje. Ali ponekad ja kobajagi odem na spavanje a zapravo još dugo u svojoj sobi igram igricu na kompjuteru. Ili pustim neku dobru muziku, tehno ili tako nešto. Dobio sam za Božić muzičku liniju za moju sobu. Kada se igram, ili pravim modele na daljinsko upravljanje, onda puštam glasno muziku. Te modele mi tata donosi sa putovanja po svetu. Imam već srebrnog jaguara, veliki beli mercedes sa sklopivim krovom i pravom drvenom komandnom tablom i kožnim presvlakama na sedištima. Ali je najbolje zezanje bilo kada smo sa tatom slagali američki tenk. Doneo mi ga je iz Nju Jorka. On pravi zvuke kao da stvarno puca. Popodne bih mogao da ga izvetrim na travi, ali ću ići da igram fudbal. Zapravo neću, danas je subota i biće tamo oni tupci iz naselja. Najradije bi ih posadio na električnu stolicu. Od kada su hteli da me pretuku, nosim sa sobom tatin suzavac. Tata ionako ima svoj pištolj.
Mama stavlja tanjire. Lepo miriše i ja sam gladan. Jedem sasvim tiho zato što mama i tata razgovaraju šta smo radili u gradu. Na ulici je tiho, tata odazi da čita časopis a mama slaže sudove u mašinu. Pustiću neki film, jer me mrzi da bilo šta radim. Uzeo sam celi đus i čips, pustiću neki karate film. Lepo je gledati kako se mlate. Voleo bih da umem i ja. Išao sam na časove karatea, ali sam već na prvom času, kada sam izbio jednom dečaku dva zuba, zakrvavio nove trenerke. Zbog tih odvratnih mrlja mama je morala da mi kupi nove adidaske. Zato više nisam išao. Ali želeo bih da idem na streljaštvo. Momci na filmu su brži od oružja, ali to je samo film. Inače bi ih izrešetalo. Ili ne bi, ne znam.
Verovatno sam zaspao u fotelji, jer se film završio a ja nisam primetio. U kući je tiho. Možda spavaju i roditelji. Sunce još sija, ali je već nisko. Uskoro će biti veče. U kuhinji je pomalo nered. Kućna pomoćnica nam dolazi svaki drugi dan, verovatno će doći tek sutra. U dnevnoj sobi sam bio sam. Vidim da nikog nema ni u bašti. Čujem da tata nešto radi u radionici ili u garaži. Mama sigurno spava. Ona voli da spava posle podne, ili da razgovara telefonom sa drugaricama. To se ne može slušati, stalno govori kako je to strašno i ko je kakav. Idem kod tate.
„Dođi da mi pomogneš, pripremam roštilj“, zove me kada otvorim vrata. Tata oprašuje veliku metalnu konstrukciju. Cele zime je bio zapakovan. Tata pričvršćuje na tu konstrukciju veliku crnu kadicu, u koju se stavlja drveni ugalj. I nadstrešnicu moramo da montiramo, da nam ne duva vetar u hranu. Motorić za okretanje nam verovatno neće biti potreban. Tata ga isprobava, ali ga odmah odlaže. Nećemo peći pile. Ugalj je malo vlažan, kaže tata. Sipa ga u veliki pleh i odnosi na sunce, na betonu pored kuće još sija jako sunce.
Mama nas posmatra s prozora. Pita me jesam li već uradio domaći. Još nisam, pa subota je! Sada nam daju puno zadataka za domaći. Učitelji od nas puno traže, pederi! Samo je popa na veronauci kul: njemu je dovoljno da slušamo šta priča. Samo moramo da se molimo; ja sve govorim naopačke, ili izmišljam. On nas plaši da ćemo ići u pakao i tako nešto, ali to samo onako, radi zezanja, To ne postoji. Volim i učiteljicu engleskog jer je lepa i engleski želim da znam da lakše igram igrice na kompjuteru i tako nešto. Ali u školi mi nije baš zabavno, želeo bih da već idem u takvu školu gde se uči samo o kompjuterima. Koga je briga za maternji ili fiziku. Nemam loše ocene, poslednji put sam imao samo dve četvorke do polugodišta.
Iznosimo sa tatom roštilj na travu. Izvlačimo i klupe i stočić da imamo na čemu da jedemo. Donosim i pribor za roštilj, lopaticu za ugalj i viljušku za meso. Idemo u kuhinju, tata će pripremati meso. Skroz je crveno. Tata spretno rukuje nožem. Uvek ga najpre naoštri. To pravi onaj škriputav zvuk. Mama tada rukama zapušava uši. Dodajem mu začine sa police. Posao nam ide od ruke.
„Sada mora meso da odstoji barem dva sata“, kaže tata. To je dugo. Idemo u dnevnu sobu. Tata sebi sipa konjak. I mami. Tiho sede. Uključujem televizor. Prikazuje se prirodopisni film. Volim to da gledam, najviše kada se radi o nekim grabljivicama. Ovaj je verovatno o hijenama. Kamera prati kako se prežderavaju nekom crkotinom. Kidaju velike komade sirovog mesa. Ponekad ga izbljuvaju, govori spiker a onda ga ponovo požderu. Ili ga odnesu malim hijenama. Grickam čips i zalivam ga đusom.
Tata i mama razgovaraju o planovima za sutra: da li ćemo sutra ići u crkvu ili kod bake. Ne ide mi se ni na jedno od ta dva mesta. Mama bi više volela da idemo kod bake. Tata pokušava da se izvuče. Ali ne svađaju se. Nikada se ne svađaju, ja imam dobre roditelje. Tata mi kupi sve što poželim, ali je retko kod kuće. Mama je takođe dobra i stalno je tu. Jedino što je ponekad jako tužna i puno telefonira. Stalno govori da bi htela da ima normalan život a ne čekaonicu na muža. Ponekad, kada je tata na službenom putu, celo veče me ostavi samog kod kuće i vrati se tek noću. Tada puši i pije sama konjak. Ali inače je OK. I nema tog zezanja koje bi ona pokvarila.
Idem da nahranim ribice. Hranim ih svaki dan, uvek pre večere. Imam tri akvarijuma. U jednom imam pirane a kada mi je gušt, ubacim ribicu iz drugog akvarijuma. Gledam kako je kidaju. Moram da im dajem puno hrane, inače bi se pojele međusobno. Povremeno vidim kako im pluta poneko peraje ili komad druge ribe. Dajem im presno meso. Tata posmatra kako hranim ribice.
„Ovo je bolje od televizora“, kaže. Pomogao mi je da sređujem akvarijume. Jednom, kada smo išli da pecamo pastrmke, tata je uzeo nekoliko debelih ribica kao mamac i uhvatili smo nešto, ali mi je onda bilo žao tih ribica.
„Uskoro će mrak, hajde da pečemo.“ Tata traži novine i šibice. Slaže pažljivo drveni ugalj i sitno iverje. Vatra se hvata iz prve, tata malo duva. Iz uglja počinje da se dimi, ali odmah se menja u ono ružičasto, tinjanje, ili kako se već kaže. Svo meso stavlja na rešetku roštilja. Mama seče povrće. Tata dodaje mesnatu papriku i peče je takođe. To ima slatkasti ukus. Sto je spreman. Mama sedi i posmatra nas kako sa tatom radimo oko roštilja. Što je mračnije, sve se bolje vidi žar.
Meso fino miriše. Tata još džara u roštilju ugalj. Mama seče hleb, koji je ispekla na našoj novoj stonoj pekari za hleb. Krckav je, onako lep. Sad već ima i dosta komaraca, užasno ujedaju. Tata okreće meso dugačkom viljuškom sa lepom drvenom ručkom, koju mu je mama kupila pod Božićnu jelku u kompletu za roštilj. Imali smo ogromnu jelku. Mama stoji pored njega. Tata joj pruža viljušku. Mama je uzima i jako ubada tatu u stomak. Tata se savija i pada na roštilj. A zajedno sa roštiljem na zemlju. Meso verovatno neće moći da se jede.
Sa slovačkog prevela: Zdenka Valent-Belić
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica