U Vikend priči petkom, korzoportal u ovom ciklusu promoviše diplomirane hispaniste sa Katedre za iberijske studije Filološkog fakulteta u Beogradu koji žele da se bave književnim prevođenjem. Bojana Kovačević Petrović nekima od njih predavala je kao saradnica na predmetu Traduktologija na master studijama, a neki su joj se javili želeći da ih uputi u prevodilaštvo. Odabrala je pet prevoda za korzoportal. Ovo je prvi! Autor pripovetke je Edmundo Pas Soldan, bolivijski pisac, rođen 1967. Prvu knjigu priča “Maske ničega“ objavio je 1990, za prvi roman “Dani papira” dobio je bolivijsku nagradu “Erih Gutentag”. Piše kolumne o kulturi i politici za čileanski dnevni list “La Tercera”. Od 1991. živi u Sjedinjenim Američkim Državama i predaje Latinoameričku književnost na Univerzitetu Kornel. Vikend priča “Poseta”.
Autor: Selman Trtovac
Zvono se gotovo nečujno oglasilo, kao da se osoba koja ga je pritisnula izvinjavala zbog ometanja. Gustavo je ustao iz fotelje i približio se vratima. Karolina ga je zamolila da ne otvara dok ne pita ko je, Njujork je pun ludaka, ali Gustavo je nije poslušao. Muškarac između četrdeset i pet i pedeset godina, tamne puti i sa zulufima, sitnih zelenih očiju, u sivom kaputu, koji se nije uklapao u toplo letnje popodne, pogledao ga je i pitao da li može da uđe. Gustavo ga je pustio da uđe, bez imalo vremena da bude iznenađen pitanjem.
Čovek je hodao po tepihu garsonjere. Pažljivo je posmatrao zidove, koji su bili izlepljeni posterima Magrita i Kandinskog, iz muzeja Moderne umetnosti, krevet obešen o plafon u ćošku i merdevine koje su visile sa kreveta. Zaustavio se kod stola i pogledao plavi ekran iMaca-a, grafikone tržišne vrednosti koje je Gustavo analizirao kako bi uložio u internet. Iz zvučnika na kompjuteru odzvanjala je pesma grupe Krid.
Gustavo se pitao da li taj čovek ima veze sa zgradom. Da li je došao da odmeri stan kako bi video koliko da povisi kiriju? A šta ako je krio pištolj u kaputu? Oružani napad, Njujork Post je bio pun naslova o pljačkama i silovanjima koja su se dešavala ljudima koji su nesmotreno puštali strance u svoje stanove. Zakašljao se. Trebalo je da posluša Karolinu.
-Izvinite, možete li mi reći…
-Dobar akcenat. Odakle ste?
-Iz Bolivije.
Prišao je stolu i stišao ton. Podigao je jabuku koju je jeo. Bila je zelena, kakve Karolina voli. Zagrizao je. Više je voleo crvene.
-Pričam španski. Malo- rekao je čovek, sa izraženim akcentom. Od pre godinu dana živim u Kostariki. Poznajem Peru. Bolivija je kao Peru, zar ne?
-Njegova mlađa sestra.
-Maču Pikču, zapravo. Veoma lepo. Inke. Izvanredna civilizacija. Išao sa svoja suprugom, pre mnogo vremena. Obećali da ćemo se vratiti, nikad da se vratimo.
-Dešava se.
Čovek se približio kliznim vratima od stakla, koja su gledala na jedan mali balkon. Prostor između zgrada, koje su okruživale stan, u potpunosti je dozvoljavao prodor svetlosti, od ranog jutra.
-Pre nema balkona, nastavio je čovek. Hvala što ste me pustili unutra. Stvarno Vam hvala. Ja živim ovde pre četrnaest godina. Sa svojom suprugom Luizom i Ana Luizom, svojom trogodišnjom ćerkom. Želim da vidim u kakvom je stanju stan. Sada živim u Vajomingu. Prvi put da se vraćam na Menhetn.
-Mora da se dosta promenio, rekao je Gustavo, gledajući svoj sat krajičkom oka.U Internet trgovini svaki minut je bio važan. Na berzi su se svake sekunde stvarala bogatstva i rušila carstva. Šta je sa Oraklom? Da li je porastao? Još koji poen više, i prodaće svoje niske akcije i zaradiće nekoliko dolara. A Karolina bi trebalo uskoro da se vrati iz bolnice, trebalo bi da ugasi iMac, njoj se nije sviđalo da on ulaže u berzu, ko ti je dao ideju da poželiš da se obogatiš preko noći? Ova zemlja, odgovorio bi on. I šta želiš da radim, sa toliko slobodnog vremena? Uskoro bi joj istekla stipendija, vratili bi se u Rio Fuhitivo, sa drugačijim ritmom i sa drugim idejama u glavi.
-Sve se mnogo menja, rekao je čovek. Pogled mu je bio fiksiran na klizna vrata. Moja supruga…ubila se prošle godine.
-Žao mi je- Gustavo se osećao glupo dok je izgovarao te reči. Ali, šta još reći? Zabrinuo se. Da li je čovek došao da bi se bacio sa balkona? Ostavio je jabuku na sto.
-U redu je, u redu je. Pre četrnaest godina, ovde nema balkona. Samo klizna vrata. Ona ide u supermarket jednog popodneva. Ja sam ostao da pazim na Ana Luizu. Prelepa plava kosa, kao i njena majka. Zelene oči, kao ja. Da li Vi imate decu?
-Ne.
-Da li želite da ih imate?
-Naravno. Jedan dečačić bi me oduševio.
-Kažu da su sjajna. Ali ne može da se poredi sa malom devojčicom. Nisi otac, dok ne dobiješ ćerku.
Gustavio se zapitao zašto.
Tog popodneva radim, kao i Vi. Svi mnogo rade u Njujorku. Ana Luiza se igra. Mogu da je vidim, smeje se, srećna je, i slušam njen glas, tata, dugonogi tata, ona me zove. Tog popodneva, vazduh je težak. Veoma težak. Otvaram malo vrata. Ona vrata.
Gustavo je upro pogled na klizna vrata.
-Vraćam se na posao, rekao je čovek, i zaboravim da ih zatvorim.
Autor: Jusuf Hadžifejzović
Ton je bio neutralan, ravnodušan. Gustavo se mnogo puta pitao o prethodnim stanarima. Cilindrična cev na zidovima, u visini struka, navela ga je da pomisli da je jedna od prethodnih stanarki bila balerina (posteri sa Degaovim reprodukcijama na zidovima?). Koje priče je skrivala ta prostorija? Noću se ponekad čulo škripanje nameštaja, a Karolina je, smejući se, smišljala priču o zločinu koji je u tom stanu, godinama unazad, počinila jedna nemirna duša, koja je u patnji lutala sobama i hodnicima stana broja devet. Gustavu to nije bilo smešno, i pokrivao joj je usta da je ućutka. Karolina je bila takva, smejala se tragediji. Bila je dobra doktorka, ne bi se uzbuđivala kada bi videla da joj pacijent iskrvari i izdahne na njenim rukamau operacionoj sali. Šta bi rekla na priču tog čoveka?
-Trčim niz stepenice. Jedan sprat, dva sprata, tri sprata. Lift, nisam ni pomišljao da idem njime, ne znam zašto. Smatram da mogu brže da stignem trčeći. Ali ne želim da stignem. Sa vrata vidim puno ljudi koji se približavaju. Približavam se. Ne mogu da stanem. Ne mogu. Nastavljam da hodam. Udaljavam se od ljudi, nestajem. Celo popodne šetam Menhetnom. Ulazim u podzemnu. Linija 2, od početka do kraja, napred nazad. Ne mogu da se vratim, ne želim da se vratim. Ne želim da vidim svoju ćerku na ulici.
Gustavo je osetio želju da otvori klizna vrata, da proviri preko balkona, ugleda ljude i taksije kako prolaze kroz Sedamdesetu ulicu, možda i nematerijalne tragove događaja od pre četrnaest godina. Ne bi to uradio: vrtoglavica bi mu ukočila vrat, kao onaj put u Riju Fihitivu, kada se ljubio sa Karolinom na krovu napuštene zgrade. Gelender je bio veoma blizu, i pijani, kladili su se da, naslonjeni preko ograde, zadrže pogled ka dole na pet minuta. Nije izdržao ni trideset sekundi. Karolina je opet pobedila.
-Moja supruga u šoku, sa lekarima. Da skratim priču, vratili smo se u Vajoming, na sahranu. Ne možemo da se vratimo u Njujork. Suđenje u zgradi. Advokati su nam obećali da ćemo pobediti, ali nismo. Ali dobro. Koga briga? Ništa nije isto. Živim sa krivicom… Kako se kaže?
-Krivica.
-Živim sa krivicom svakog dana. Mnogo puta pomislim da neću preživeti, da je to poslednji dan. Kako god, ovde sam. To je moja odgovornost. Ali Luiza ne može. Povlači se u svoj svet. Piše pesme svojoj ćerki. Svaki dan. Drži urnu sa pepelom pored kreveta. Njena ćerka, kaže. Nije naša ćerka, više nije. A onda, jedne noći. Valijum, mnogo valijuma.
Autorka: Bettina Meyer
Gustavo je zaćutao. Želeo je da Karolina dođe. Uvek je imala prave reči za svaku priliku. Opazio je veliku crvenu fleku na vratu čoveka. Mora da je beleg.
-Mora da Vam je mnogo teško, rekao je.
-Ne spavam dobro. Popodne sâm igram bilijar. Živim u raznim hotelima. Holidej In, Best Vestern…Gledam televizor svake noći. Uglavnom crno-bele filmove. Prošle nedelje, gledam Staze slave.
-Sjajan film. Scena sa streljanjem je neverovatna.Kjubrik je genije.
-Zaista.
Čovek se ponovo zahvalio Gustavu na ljubaznosti. Zagladio je zulufe. Pogled mu se još jednom izgubio na kliznim vratima. Procunjao je po garsonjeri, približio se merdevinama i uprljao ruke prašinom. Hteo je da krene ka balkonu, ali se zaustavio na pola puta. Na kraju, oprostio se i otišao.
Gustavo je seo ispred iMaca-a. Pojačao je muziku. Utišao je. Na Oraklu su se pokazale veće vrednosti. Prodao je akcije i ugasio kompjuter. Sedeo je i gledao ugašen ekran. Nije hteo da se okrene i pogleda ka kliznim vratima. Hteo je da okrene leđa gradu dok ga noć ne iznenadi.
Karolina će mu pričati o bebama te noći. U poslednje vreme je o tome pričala. Htela je da se ozbiljno posvete pravljenju deteta, čim se vrate u Rio Fuhitivo. Zamisli, naše dete? Sa tvojim osmehom i mojim pogledom? Kako izbeći biološki sat?
Ali, šta je bio problem? Nije trebalo da se brine. Takva nesreća se dešava jednom u…milion slučajeva? Više, mnogo više. Računica verovatnoće, toliko korisna za dnevnu razmenu, trebalo bi da mu posluži sada.
Na ugašenom ekranu iMaca-a, jedan čovek je bio okrenut leđima Gustavu u hotelskoj sobi, i na svom televizoru gledao crno-beli film. Gustavo se usredsredio na ekran televizora, i mogao je da vidi, sa olakšanjem,da je u pitanju film Staze slave. Koncentrisao se na čoveka i želeo je da mu vidi lice, da se uveri da ima zulufe i zelene oči, i da ima beleg na vratu.
Razočarao se: nije mogao da mu vidi lice.
Karolina ga je zatekla lica unetog u iMac, kao da pokušava da uđe u tu hotelsku sobu, da ispred sebe vidi ono što može videti samo s leđa.
Prevela: Maria Radivojević
Naslov originala: La Visita, Edmundo Paz Soldán
Foto: Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, izložba „Migranti mentalnih prostora“, 2016.
PROČITAJTE DRUGE vikend-prica