Metka Cajhen (Metka Zeichen) je austrijsko-slovenačka umetnica. Živi i stvara u Beču i Ljubljani. Vikend priča.
Dušan Džamonja
Kad džogira, Vera M. barem dvaput protrčava kroz prolaz iza biblioteke. Kasno uveče, tamo se, u krajičcima njenih očiju, odigravaju božanstvene scene. U prvom krugu najčešće vidi mnogo kože. U drugom krugu, kada petnaestak minuta kasnije ponovo protrčava pored istog mesta, oko nje na pločniku su odbačene celofanske kesice od kondoma, ili, ukoliko je posluži sreća, i sami upotrebljeni kondomi: njih sa strašću sakuplja. Na mesečini, u prolazu iza biblioteke, kondomi i njihove iscepane vrećice snažno se presijavaju – blistavi plastični krici! – a njeno disanje, već ubrzano od džoginga, prelazi u vlažne uzdahe. Od tog zanosnog bljeska, u njenoj sobi ne ostaje mnogo: kada kondome, ili njihove prazne omote, pobožno deponuje u teglicu od hrane za bebe, gde ih očekuju nebeski darovi s ranijih džoginga, njihov sjaj se istog trenutka izgubi.
Čim je teglica puna do vrha, a to se dešava najmanje jednom mesečno, Vera M. odlazi do obližnje crkve čija zvona histeričnim oglašavanjem pokušavaju da je spreče u onome što je naumila: bezuspešno. Dok joj je teglica, ispod pulovera, prilepljena uz vrelu kožu pri dnu trbuha, ona prilazi oltaru i ničice pada na koščata kolena. Potom, malo se pribravši, sedi u uskoj drvenoj klupi i desetak minuta provodi u molitvi. Tek nakon toga, prinosi svoj dar nekom skrovitom budžaku bogomolje. Na zidovima teglice, s unutrašnje strane, cakle se kapljice nastale usled izrazite razlike u temperaturi njene užarene kože i hladne površine stakla. Čini joj se da su u dodiru s njenim telom kondomi oživeli, pa sada duboko dišu i srebrnkasto se presijavaju. U tamnom, jezovitom uglu crkvenog zdanja, koji čoveka primorava na pokoru i žrtvu, oni iz teglice isijavaju nežnost i toplinu. Podsećaju one zbog kojih tu vlada mrak da crkva nije uspela u nameri da zaštiti život. Prekorno ukazuju na to da je legitimitet ovozemaljskog postojanja ljudskih polnih organa utemeljen s onu stranu nagona za razmnožavanjem. Sama okolnost da oni postoje na svetu, potirala je tumačenje prema kojem je istinsko značenje ljudske seksualnosti – božji dar za reprodukciju vrste. Ne. Nego grešno oruđe i pomagalo za iskonsko uživanje!
Dušan Džamonja
Pošto bi teglicu punu plastike bisernog sjaja ostavila u sumračnom kutku crkve, dugo je nakon toga živela od sećanja na nju. Narednih dana satima bi se topila od pomisli na vrelu paru koja se oslobađala pri lepljivom trenju stakla o kožu, dok bi njene proširene vene svetlucale u ciglacrvenim nijansama i izgledale kao da će svakog trena probiti prenapregnutu kožu. Tih dana, građanske i ženske dužnosti obavljala je Vera M. naročito zdušno, niko nije morao da je nadzire i podseća na njene obaveze. Logika i njena intimna etika, a ne društveni moral i hrišćanske zapovesti, činili su joj se tih dana tako lako ostvarljivi u svetu. Ali pulsiranje u njenim kapilarima ubrzo bi utihnulo, i to bi je ponovo gonilo napolje, na večernje gradske ulice i u zamračene prolaze, pa je počinjala – prvo triput nedeljeno, a potom svakodnevno – da džogira. Iako se više od svega trudila da to izbegne, pred kraj prvog kruga, već sasvim zadihana, protrčavala bi kroz prolaz iza biblioteke i sramežljivo posmatrala u tamu potopljena isprepletana gola tela, koja bi pred njenim glasnim disanjem i razrogačenim očima uzmicala dublje u mrak – kao da znaju za stid. Slatke laži! Jer, naprotiv, ta gola tela, zračila su svoje javno obeščašćenje toliko ponosno da se ona pred mesečinom obasjanim bisernim kapljicama znoja na glatkim leđima i nežnim trbusima zaustavljala kao ukopana – njena zadihanost je tada prelazila u stenjanje – i gutala ih pogledom.
Bogobojažljivi čovek pred takvim prizorom bi u zemlju propao. Njoj, međutim, nije bilo jasno šta ta gola tela jedno s drugim rade: imala je samo bolnu slutnju. Prigušeni krik, pakostan šapat, pa jedva čujni smeh, dopirali su do nje iz pravca golih trbuha, pramenova stidnih dlačica i rozikastih kaiševa kože koji su instinktivno pokušavali da se pokriju, iz pravca belih dupeta koja su se klatila na završecima kičmenih vrpci. Za Veru M. to su bile nekakve čudne deformacije njenog maternjeg jezika: „Jebena voajerka… Kuš! Tornjaj se odatle, đubre jedno!“ Zatamnjena lica, osvetljena tela! Mozak i ruke u znoju! To što je videla bili su duhovi, ali njihov šapat i smeh postajali su sve glasniji, odgurivali je nazad u mrak ako bi pokušala da pogledom prodre dublje u njih, proterivali je histeričnim kikotom. Ali u legendarnom drugom krugu džoginga, dolazila bi ponovo na mesto odakle je četvrt sata ranije, pribijena uz hladne zidove uskog prolaza iza zgrade biblioteke, gotovo na kolenima, jedva uspevala da istrči s glavom na ramenima, i, već izvan sebe, grabila kondome odbačene na pločnik, ili, ako nema sreće, samo njihove pocepane celofanske omote. U preostalih pet minuta trčanja, Vera M. drhti od strepnje za svoje blago, koje će, čim stigne kući, pohraniti u spasonosnu teglicu – garancija izbavljenja – pa čim bude puna, odneti u crkvu kao svetlucajuće uzdarje teškim, nepokretnim senkama koje je u uskim drvenim klupama uvek savladaju i ne daju joj mira.
Preveo s nemačkog: Lerherl G. von Hernals
Severni bunker, broj 21, 2013 (časopis je izlazio od 1999 – 2013, urednik Srđan Tešin, prim.korzoportal)
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica