Jelena Rosić (Kikinda, 1969)piše priče, objavila je roman (“Babino unuče”, Arhipelag, 2017). Zbirke priča – “Dalilin prsten“, Matica srpske 1993 i „Dan kada je Miz Lili postala ono što je oduvek bila“, Arhipelag 2012 (nagrada “Stevan Sremac” za najbolju proznu knjigu 2012). Priče objavljuje u našim uglednim antologijama. Živi u Viskonsinu, SAD. Vikend priča „Petao“. Foto: Manja Holodkov, Performans Primum konventum, Marina Džukljev, Deneš Debrei, Zavod Za kulturu Vojvodine, 2019.
Tetka Anuška je živela u rakijskoj flaši, kao fakir. Volela je: debele kape i flanel haljine koje mirišu na travnate dezene, šlajer cveće, pokošene bulke i kamilicu. Ja sam u to vreme bila tek strastveni sakupljač punoglavaca koje sam čuvala u prozirnim flašama od ispijenog paradajz-soka.
Tako sam je onda i otkrila. Zaglušena memlom i krpama paučine, jednog bledog prolećnog poslepodneva prebrojavala sam retku kolekciju u dnu vlažnog podruma kada sam presrela, sasvim slučajno, velike sanjive oči sa one strane stakla. Grlić na flaši bio je uzan.
Tetka Anuška je bila naša rođaka ali i nije bila.
Živela je sama, sama. Zimi bi se pokrivala perjanim jorganom i spavala na električnoj peći umesto u krevetu, a leti, kad sunce pripeče najžešće, iznosila kuhinjsku garnituru u dvoršte i na njoj provetravala posteljinu.
U sred baštenske rundele, dakle, na naslone stolica bi uspravila po jedan pozamašan jastuk te se u bljesku dana pričinjavalo kako među zakržljalim zevalicama i usahlim grmovima ruža, eto, baš tu, u sred podnevne omorine, sede gosti jednakih, četvrtastih leđa (ili možda tek gost i njegova domaćica?) dok bi se na stolu između njih gotovo neumesno propinjao prošireni jorgan za dve osobe kojeg bi tetka Anuška dogegajući se iz kuće s vremena na vreme svojski promuljala, nakon čega bi perinu oštrim pokretima okretala na drugu stranu.
Naravno da je tako nešto bilo neophodno, po zdravlje!
Ništa bolje nisu prolazili ni jastuci na kuhinjskim stolicama koje je u zanosu letnje jare tetka Anuška šamarala uzduž i popreko kao da su živi! A onda, ako čak ni to više ne bi bilo dovoljno, ritual je nadopunjavala njušenjem. Jednostavno bi sklopila oči i utonula licem u izmoždeno perje u svom naručju pri čemu se činilo kao da mu udahnjuje život. Pa sam onda i ja to radila. Prislanjala bih obraz o požutelo platno sve dok me sa samog dna ne bi opržila kiselkasta i pomalo preteća vrelina koju bih sledila, čas gore, čas dole, dok se ne ukaže trag.
I dok se trag ne pretvori u put.
A put u raskrsnicu.
Tetka Anuška, doduše, nije na to obraćala puno pažnje sve dok se ne bi prenula iz zanimanja koje možda jeste (a možda i nije) ličilo na san, nakon čega bi redovno opočela da gunđa.
Zašto joj diram posteljinu onako prljava, negodovala je.
Nisam prljava, negodovala sam i ja ali, još pre nego što bih joj ispružila dlanove na uvid već bi mi iščupala jastuk iz stiska i umarširala nazad u kuću.
A ipak, jednom prilikom me je odbranila.
U tom istom dvorištu.
Od petla.
Petao je hteo da mi popije oko.
Dugo sam ga potom sanjala kako me proganja u krug, besomučno, prstiju sasvim raširenih i trupine oštro povijene ka napred. Velika grimizna kresta na glavi klatila bi se na goloj mesečini kao sočni odrezak sve dok me tupi lepet krila ne bi probudio okupanu znojem.
– Pubertet – bez mnogo predumišljanja je prokomentarisala bliža rodbina koja je baš tih dana čitala Frojda. U dnevnoj štampi.
U nastavcima.
– Ne znaju ljudi šta je strah – rekla je tetka Anuška kada sam joj se požalila i umesto utehe tek zadigla vunenu kapu i počešala se.
Tetka Anuška se nije nikada udavala i zato su je brkati rođaci redovno ismevali.
– Gucni s nama, makar jednu – vikali su joj pijani na uho i gurkali laktom dok smo sedeli zbijeni za stolom, na drvenoj klupi u dvorištu, ispred kuće.
– Ne mogu ja, ne mogu – branila se uporno gledajući u postavljeni sto stisnutih usana.
Svako porodično slavlje odnosi svoje žrtve.
Na sredini stola, na besprekorno uštirkanom stolnjaku opasanom nedeljnjim iščekivanjem stajala je činija. Vrelina supe u letnjoj žegi podrhtavala je od masnih obruča i pločastih parčića zelen lišća među kojima je nevešto izranjao par prekuvanih nogu.
Te noći sam povraćala, u snu. Gorko i tuđe na mom uzglavlju nije bilo stvarno čak ni ujutru kad su se svi u kući na mene dobro izvikali.
A prethodnog dana, još pre svega, petao je najavio goste.
Tri puta.
Onda su ga zaklali.
Dugo je visio na žici okačenoj o oluk ispred kuhinje, okrenut naglavačke. Bakarno-smeđe perje bešumno se pomeralo na povetarcu dok se klatio uz pratnju sve sile teških muva zunzara. Posmatrala sam ga još neko vreme kako tamo visi, baš kao i kasnije, razotkrivenog.
Na stolu.
Pred seciranje.
Kao i posle. U zlatnoj supi sa domaćim rezancima.
Bezazlenog, smežuranog starca, tačno u podne.
PROČITAJTE I DRUGE https://korzoportal.com/category/vikend-prica/