Veselin Marković (Beograd, 1963 – Strazbur), romansijer, pripovedač i esejista. Osam objavljenih knjiga. Markovićeva proza objavljivana je u Norveškoj, Sloveniji, Italiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji, Poljskoj i Bugarskoj. Objavio je i veći broj eseja, studija, kritika, prevoda sa engleskog i novinskih tekstova. Nagrađivan. Vikend priča “Naslednik” je iz antologije savremene srpske priče o starosti „Starost“ koju su priredili David Albahari i Srđan V. Tešin (Arhipelag, 2012). Foto: Lidija Srebotnjak Prišić.
Nije dolazila.
On sedi na klupi, iznuren i znojav nakon višečasovnog obilaženja zgrada i stanova, a desetospratnica iza njegovih leđa pravi mu hlad. Netremice posmatra nedoslednu elipsu travnjaka, presečenu uskom, kamenom stazom kojom bi ona morala da se vrati. Ne znajući šta da čini, on otvori veliku crnu torbu s knjigama i napravi nov raspored kao da će torba tako postati lakša. Kada bi imao dve torbe, mogao bi da rasporedi težinu. Pomisli da mu odvezana pertla liči na opuštena vesla pored cipele i to poređenje ga zbog nečeg rastuži. Iz salvete odmota kiflu, uzaludno upozoravajući sebe da ne jede brzo pošto mu je novčanik prazan, a do stipendije preostaju još duga dva dana. Svakog meseca bilo bi isto. Novac mu nikada ne bi preostao do prvog, bez obzira kako bi štedeo, i onda bi poslednjih nekoliko dana u mesecu proveo polugladan i nervozan, uzaludno se nadajući da će stipendija poraniti, ljut na sebe zato što se tridesetak dana ranije zarekao da više nikada neće dospeti u takvu situaciju.
Nakon nekoliko prekršenih zakletvi, odlučio je da nešto promeni. Roditelji sigurno neće moći da mu šalju više novca – zapravo, čudio se što mogu išta da pošalju – a stipendija neće postati veća. U njegovom asketskom životu preostao je samo jedan luksuz, a njega nije hteo da se odrekne: svake subote i nedelje otišao bi do restorana prekoputa studentskog doma i popio čašu kuvanog vina. Dokle god održava taj ritual, nije siromašan.
Morao bi konačno da zarađuje. Stalno radno vreme mu ne odgovara jer bi onda izostajao s predavanja. Mogao bi da raznosi novine, ali plata je bedna, on mrzi da rano ustaje, a možda bi i kasnio na fakultet. Zato bi najbolje bilo da nešto prodaje po kućama. Šta? Možda knjige? Ako knjige voli da čita, i zna mnogo o njima, onda će umeti i da ih prodaje, zar ne? Računica je bila jednostavna: ako bude uspešan petnaestak puta mesečno – znači, jednom u dva dana – onda će sigurno moći da prebrodi vreme do sledeće stipendije.
Računica je, međutim, bila još jednostavnija kada je, mesec dana kasnije, sabirao koliko je knjiga uspeo da proda. Ukupno pet naslova, a tri je kupila ista osoba.
Svoju ekspediciju je bio počeo upravo od te desetospratnice. Pošto ona nadvisuje sve ostale zgrade u kraju, kovao je strategiju, onda će u svim tim stanovima sigurno naći bar tri-četiri kupca. Većinu stanara, pak, nije ni stigao da ubeđuje, jer bi ćutke zatvorili vrata čim ga ugledaju. Sredovečni muškarac je zbunjeno rekao: „Ali ja nikad ne čitam knjige.“ Sredovečna žena je strgla s glave papilotnu, uvela ga u stan pre nego što je uspeo da objasni zašto dolazi, a zatim sela tik pored njega, naginjala se nad njegovu ruku dok je listao strane, huktala kako je jako vruće i hladila se zadignutom suknjom. Bio je uveren da će jedan mladić nešto kupiti – ubeđivao ga je minutima, stojeći u hodniku, ovaj je zamišljeno razgledao knjige, a onda se ipak izvinio i povukao u stan. Stariji čovek je samo hteo da mu prepriča, do detalja, svoj dugogodišnji sukob sa susedom. Niko ništa nije kupio osim starice sa četvrtog sprata. Uvela ga je u stan, poslužila ga sokom, pažljivo slušala kako hvali „zanimljiv savremen roman bez ičeg vulgarnog“, onda dugo pričala, mahom o svojoj prošlosti, i upravo kada je pomislio da ponovo gubi vreme, odlučila se za Dikensovu „Priču o dva grada“. „Otkako sam ostala sama, mnogo čitam. Tako prekraćujem vreme.“
Onda je obišao i ostale zgrade u ulici, ali njegova torba nije postala lakša. Čak je postala teža, upozoravao ga je bol u ramenu.
Kada je drugi put posetio desetospratnicu, nekoliko dana kasnije, rezultat je bio isti: samo je sa četvrtog sprata otišao zadovoljan. Starica ga je opet uvela u stan i poslužila sokom, razgledala knjige još duže nego prvi put – pričajući usput o svom suprugu, koji je bio trgovac, o svojoj ljubavi prema planinama, o nekoj devojci iz susedne zgrade, koja je ponekad odlazila u kupovinu umesto nje, ali onda se udala i odselila – a nakon pola sata uspeo je najzad da je ubedi, pa je odabrala, začudo, Platonovu „Državu“.
Treći put bila je još pričljivija. „Kažite mi, stari ljudi smeju da budu indiskretni, kažite mi da li imate devojku.“
Ta tema mu se nije svidela. „Pa, imao sam, ali sada, teško je reći, sve je to jako komplikovano.“
„Stvarno? Meni je izgledalo jako jednostavno. Uveče smo se okupljali, i onda dugo igrali, izgledalo je da imamo sve vreme ovog sveta. A onda bismo izašli napolje da posmatramo pun Mesec. Tako smešno, za vas, danas.“
„Da, mogu da zamislim. A da pogledate i ove knjige?“
„Većina tih ljudi više nije među živima.“
„To je zaista žalosno. Ovo je veoma zanimljiv roman.“
Uzela je knjigu iz njegove ispružene ruke.
„Izgleda da je interesantna“, nezainteresovano je rekla. „Hoćete li možda nešto da pojedete? Mogli biste malo da se popunite. I bledi ste. A znate li gde sam još planinarila?“
Odslušao je celu priču u tišini, već umoran od nagovaranja. Utonuo je u satensku fotelju s krivinom rukohvata od teškog drveta. Jedan do drugog, u debelim, pozlaćenim ramovima visili su gobleni – devojka u plavom među cvećem u crvenom, pun Mesec iznad planinskog vrha. Starica je očigledno imućna, a predomišlja se nad jednom knjigom kao da će taj novac odneti u grob.
Gledala ga je preko okruglih naočara, koje su skliznule na vrh nosa, a zubi su joj bili suviše pravilni, suviše beli. „I onda sam se vratila kući“, završila je priču.
Ne sme da se nervira, govorio je sebi. Čovek mora da bude strpljiv ako želi nešto da proda. Uobičajeno je da stari ljudi gnjave mlade. I dalje se smeškaj i klimaj glavom. Ona bar nešto kupi. Drugi su ga samo gnjavili. I zaista je kupila – na kraju je izabrala „Mali kuvar“. Eto, nije beznadežan prodavac – postoji bar jedna osoba koju je uspeo da ubedi svaki put kada su se sreli.
To iskustvo mu nije pomagalo kod drugih nesuđenih mušterija. Ponekad bi prodao knjigu-dve, te bi dobio lažnu nadu i krenuo u nove poraze. Da li da nudi nešto drugo, nešto što je ljudima potrebnije od umetnosti? Da li je lakše da se navikne na jedan neuspeh ili da rizikuje drugi? Verovatno ne bi bio uspešniji ni ako bi prodavao usisivače ili polise osiguranja. Mrzeo je svoju bojažljivost, koja ga je terala da se povuče pred drukčijim mišljenjem, da skrene pogled, promucavši ono što bi trebalo glasno da izgovori, i da se preda, ne iz kukavičluka, već zbog nelagodnosti kojom ga je ispunjavao čak i bezazlen sukob, svako narušavanje zamišljenog sklada. Možda su ljudi očekivali da ih ubeđuje i cenka se s njima? A možda im, jednostavno, nije stalo do bilo kakvih knjiga, pa ništa ne bi pomoglo. Glupa, nepismena sredina!
Jednog jutra, ostao je da leži u krevetu iako je već kasnio na vežbe. Bio je dvadeset deveti maj i znao je da će u najboljem slučaju doručkovati jednu kiflu. Gledao je cimera kako sedi na ivici svoje postelje, nepun metar udaljen, i na stopalo, neprijatno sjajno u zraku sunčeve svetlosti, lenjo navlači čarapu. Obećao je tada sebi da, ipak, neće otići kod… nije uspevao da se seti imena, pa je pomislio da neće otići kod starice koja mu kupuje knjige, a nepuna četiri sata kasnije, suočen s novim neuspesima, upravo je to učinio.
Zazvonio je, prvo sramežljivo kao da se unapred izvinjava, a onda odsečno, začuđen što je ne nalazi kod kuće. Ponadavši se da ga niko neće videti, priljubio je uho uz vrata, zagledan u dovratak. Sve je bilo tiho. Izašao je iz desetospratnice, seo na klupu u hladovini i zagrizao kiflu.
Motrio je travnjak ispred zgrade. Mada su ga oči zabolele od jarke svetlosti, nije skrenuo pogled, jer se plašio da će ona njega prva ugledati. Nije bilo razloga za strah: starica se nije vraćala. Spustio je glavu kada je pored klupe prošao čovek koji je rekao da nikada ne čita knjige. Poprimivši odjek između zgrada, trešenje tepiha je zvučalo poput udaljene grmljavine. Nekoliko dečaka je odbacilo školske tašne na travu i mlitavo se tuklo iz dosade. Pomislivši da ju je spazio, brzo je ustao i sakrio se iza ugla, ali pošto se ispostavilo da dolazi neka nepoznata starica, vratio se do klupe.
Pojeo je kiflu, ne bacivši ni komadić golubovima koji su se tiskali oko njegovih nogu. Kuda je mogla da ode? Pokušao je da se seti svega što mu je govorila. Suprug joj je umro pre tri godine, a decu nisu imali. Pomenula je, takođe, da su njihovi zajednički prijatelji mahom pomrli, ali taj deo nije slušao pažljivo, zaokupljen predomišljanjem koju knjigu da joj ponudi. To sve znači da verovatno nije otišla daleko. U prodavnicu, možda. Ili u šetnju, ali sigurno neće šetati dugo po ovoj vrućini. Ako je, pak, svratila kod neke komšinice pa se raspričaju, to bi moglo da potraje.
Govorio je sebi da čekanje nema smisla i da ovako sigurno neće ništa prodati, ali i dalje je sedeo na klupi. Odlučio je da krene kada linija sunčeve svetlosti stigne do njegovih nogu. Imao je još samo desetak centimetara vremena kada mu se učinilo da ona konačno dolazi. Niska osoba odevena u crno pristizala je kamenom stazom – možda je to ona. Stavio je dlan iznad očiju. Da, zaista. Uzeo je torbu, ustao i otrčao iza zgrade. U brzini je potcenio visinu jednog žbuna. Sapleo se, izgubio ravnotežu, a noge su nagonski napravile nekoliko brzih koraka uzaludno pokušavajući da dostignu trup. Pao je, i odrao kožu lakta o grumen zemlje, a iz otvorene torbe izletela je jedna knjiga, šireći korice u vazduhu kao da pokušava da ublaži pad.
Ustao je, ubacio knjigu u torbu, hitro zaobišao dva ugla zgrade i stigao do trećeg. Obazrivo je izvirio: to je stvarno ona! Nosila je po jednu kesu u svakoj ruci, približavala se desetospratnici i ostavljala za sobom izmaglicu jare. Zaklonio se i izbrojao do petnaest. Procenio je da će toliko biti dovoljno: njoj da dođe do ulaza, njemu da dođe do daha.
Naglo je izašao na čistinu. Zastala je pored kapije i upitala: „Jeste li to vi?“
Prišao joj je, tobože iznenađen, zadovoljan što ga je odmah prepoznala. „Ja sam, dobar dan. Čudno što se srećemo.“
Bila je sva u crnom, ako čovek prenebregne dijagonalno raspoređene bele kružiće na haljini i čipkanu kragnu. Čak joj je i šešir bio crn. Po ovoj vrućini!
„Nije li sada suviše toplo za šetnju?“ upitao je.
„Da, obično ranije odem u radnju. Ali volim da hodam. Vi opet prodajete knjige?“
„Mora se.“
„Hoćete li kod mene?“
„Nedavno sam bio.“
„Nema veze, dođite opet.“
Podigao je glavu put njenih prozora kao da ga onespokojava toliko penjanje, pa pristao.
„Dajte, ja ću vam to poneti.“
Iz jedne kese virila su pera praziluka i milovala ga po ruci, u drugoj se ocrtavalo neko okruglo voće, a torba s knjigama pretila je da će mu skliznuti s ramena.
U liftu je skinula šešir. Dok nju nije upoznao, nije znao da i žene gube kosu. Duge i neuredne sede kovrdže, koje su joj padale pored ušiju, mogle bi možda da ga zavaraju kada ne bi bio za glavu viši od nje. Čak i kada bi se ispravila, sigurno ne bi bila viša od metar i šezdeset. Paralelne, duboke bore spuštale su joj se niz obraze; ima bar sedamdeset godina, možda i osamdeset.
Ušli su u stan. „Znate šta“, zaustavila ga je kada je hteo da se spusti u fotelju, „zašto ne biste seli tamo?“ Pokazala je prstom ka velikom i praznom pisaćem stolu, smeštenom u ugao prostorije. „Za tim stolom je moj suprug vodio poslovne knjige, a vi ionako donosite knjige, pa…“
„Ovakvi se više ne prave“, rekao je, razgledajući sto, i odmah se zapitao kako bi on to mogao da zna.
„Doneću vam sok. Hoćete li i neki keks?“
„Da, to bih vrlo rado! Hvala!“
Tada ih je spazio. Ljuljao se u stolici, iščekivao da se starica vrati u sobu i smišljao strategiju da najskuplja dela ostavi za kraj, pošto se ona neće odmah odlučiti, a onda su mu pogled privukle dobro poznate knjige. Pored stola stajao je glomazan orman, na kojem su izbledela mesta odavala gde su ga ruke najčešće dodirivale. Središnji deo bio je zastakljen – na polici koja se protezala širinom ormana, stisnute između naivnih keramičkih figurica, njegove knjige stajale su jedna do druge, upravo onim redom kojim ih je starica kupila, poređane u pravu liniju. Prišao je i bolje ih osmotrio. Izgledale su nedirnute. Vrhom kažiprsta prešao je po dasci tik ispred knjiga; u tankom sloju prašine ostao je trag njegove jagodice. Pokušao je da zamisli staricu kako otvara ove knjige. Nije uspevao. Zar nju zaista interesuje Platon? Zar će sada učiti da kuva nova jela? Kome?
Začuo je škripanje parketa – sitnim koracima stupila je u sobu, noseći srebrni poslužavnik sa čajem, sokom i keksom, a šolje i tanjirić su veselo zveckali nad podrhtavanjem njenih ruku. Netremice ju je posmatrao dok je oprezno spuštala poslužavnik na sto. Uhvatila je njegov pogled i upitala:
„Nešto nije u redu?“
„Sve je u redu. Kažite mi – kako vam se sviđa ’Priča o dva grada’.“
Ćutala je.
„Dikens“, dodao je.
„Pa, početak je interesantan. Videćemo. Šta danas donosite?“
„Danas? Zapravo, ništa novo. Sve ste to već pogledali. Nisam planirao da dođem kod vas, pa…“
„Mogu li da pogledam ponovo?“
Osećajući da ga lakat tišti pri svakom pokretu, poređao je knjige po stolu kao da otvara pasijans. Stojeći pored njega, listala je knjige i poravnavala omote, a on se pitao, dok je žvakao keks, šta da učini ako neku izabere.
„Ova knjiga mi izgleda zanimljiva.“
Nije ni upitala koliko košta.
„Ta?“
„Da. Zašto ste se namrštili?“
„Zato što knjiga nije dobra. Čovek jeste nobelovac, istina, ali ne zvuči sve to nimalo iskreno. Ukratko, mnogo se folira. I hvališe.“
„Je li ovo bila reklama?“, osmehnula se. „Vi ste čudan mladić. Zar se tako prodaje? Moj muž bi vas ukorio. Jesam li vam rekla da je ono njegova fotografija? I ona tamo?“
„Da, rekli ste mi. Lep čovek. Knjiga zaista nije dobra. Neću da vas lažem.“
„U redu. Da uzmem onda onu tamo?“
„Znate šta? Kada pročitate one tri, onda ćemo zajedno izabrati četvrtu. Možemo i da pričamo o njima, a ja sad moram da požurim na predavanje.“
Ponovo je pogledao u tri knjige koje verovatno nikada neće biti otvorene, pa počeo da pakuje torbu, ali starica je zgrabila roman Karlosa Fuentesa i priljubila ga uz grudi.
„Zapravo, izabrala bih ovo delo. Da, ovo ću.“
„Pa, ne znate ništa o toj knjizi.“
„Ovo je najbolji način da saznam, zar ne?“
Bilo bi ružno da joj istrgne knjigu iz ruku, pa je na njeno ponovljeno pitanje promucao koliko roman košta. Dok je ona tražila novčanik, uzgred ga upitavši da li bi pojeo još nešto, on je pogledom kružio po sobi, odjednom željan da upamti detalje. Šare na satenskim foteljama podsetile su ga na stilizovane morske konjiće. Pokušao je da nađe obrazac u komplikovanim geometrijskim motivima izbledelih tapeta. Ogledalo je baroknim ukrasima tražilo mesto u njegovom sećanju, kao i zidni sat hipnotičkim metalnim kucanjem. Upitao se šta će se uskoro dogoditi sa ovim stanom. Hoće li zidovi biti okrečeni? Hoće li biti izdat novim stanarima? I kome će dopasti nameštaj? I njegove knjige.
Starica mu presavijene novčanice ugura u džep, i uhvati se za kvaku, i on je već u varljivoj svežini hodnika, i zausti nešto da kaže, ali ne zna šta bi rekao, a ona se osmehne i povuče u stan. „Žao mi je“, on konačno promrmlja, ali vrata su zatvorena.
Sledećeg jutra je naterao sebe da ode ponovo. Uzaludno je zvonio, a onda je čuo da se sa gornjih spratova približava glas žene koja se hladila zadignutom suknjom, pa je pobegao niz stepenice. Narednih nedelju dana proveo je u krevetu, s temperaturom. Zamišljao je, u groznici, kako mu se javi nepoznati advokat, godinama kasnije, opiše mu sve teškoće koje je imao dok nije našao njegovu adresu i obavesti ga da je postao vlasnik pisaćeg stola od hrastovine, starog ali dosta dobro očuvanog, kao i „izvesnog broja knjiga“.
Još uvek nesiguran na nogama, ponovo je otišao kod starice i zatekao je kod kuće.
„O, vi ste!“, obradovala se. „Uđite.“
Dok je prolazio pored nje, upitala je: „A gde vam je torba?“
„Nisam je poneo. Hteo sam samo da pričamo.“
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE