Nikola Petrović (Beograd, 1978). Prozu i kritičke prikaze objavljuje u periodici, zbornicima i na književnim portalima. Nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige ” Trgni se! Poezija!” Poezija 2019″. Vikend priča “Mučnina” je iz Petrovićeve nove knjige “Papir brzo gori” (Treći trg, 2019, Beograd). Ilustracija: Dragana Kojić
Nerado skidaš VR kacigu, ali te oči već grozno bole pa nemaš izbora. Ionako ništa više ne bi videla.
Sačekaš da se priviknu na tamu pa pogledom prelaziš po prostoriji.
Osmeh ti se izgubi u mraku spavaće sobe. On nije tu.
Koliko je vremena prošlo? Da nije otišao dragi muž?, ponadaš se, ali čuješ zvuke koji dopiru iz kuhinje.
Nema on kuda da ode, kao ni ti.
Mučnina se opet penje iz stomaka i stoji negde u grlu. Poželiš da vratiš kacigu na glavu, ali pretpostavljaš da oči ne bi izdržale.
Spuštaš je pored sebe na krevet i pokriješ se preko glave.
Zaspiš.
Budiš se, vidiš samo tupe obrise.
Tamna senka se muti usred okvira od svetlosti, a onda protrljaš oči i siluete se izoštre. Spavaćica ti je vlažna i hladna, osetiš kiselkasti miris sopstvenog znoja. Ne uspevaš ni da se namrštiš.
Ugledaš ga kraj prozora, posmatra te.
Na licu mu je zabrinut izraz. Zamalo da ga pitaš koliko je sati. Zamalo.
Okreneš se na bok i zuriš u prazan zid. Gledaš malu, pljosnatu glavu eksera na kojoj je visila zajednička fotografija i bledu četvrtastu fleku koju je ostavila za sobom. Prisetiš se nasmejanih lica, streseš se.
Umorna si i bezvoljna. Ponovo zaspiš.
Budiš se i namirišeš dim cigarete. Poželiš da zaurlaš, ali ne razgovaraš s njim. Ne. Čak ni da bi se posvađala.
I dalje je kraj prozora, posmatra te. Da li je tako posmatrao i nju? Pokažeš mu srednji prst, ali nespretno, ruka ti ostaje ispod pokrivača. Ni to ne uspevaš da uradiš kako treba.
Uzdahneš i gledaš u plafon.
Bešika ti je natekla, moraš jednom i da ustaneš. Lenjo se uspraviš i prebaciš noge preko ivice kreveta.
„Hej!”, čuješ njegov glas, ali mu brzo okreneš leđa i nestaneš iz zatvorenih vrata kupatila.
Pločice su ledene i hladnoća ti se penje preko stopala. Posmatraš ih. Kvrgava su i neuredna. Između članaka i ruba spavaćice – dlakava zbrka.
Poželiš da nestaneš. Stisneš pesnice. Sada, pomisliš. Ali se ne desi ništa.
Pokušavaš da isteraš mučninu pa klekneš ispred wc šolje i naprežeš se. Guraš prst, kašlješ. Lice ti je crveno, ali mučnina ne prestaje.
Otme ti se uzdah i sedneš na šolju. Piškiš dugo, ali ne osećaš nikakvo olakšanje. Ovlaš se obrišeš, ustaneš i iskoračiš iz kupatila. Ne puštaš vodu.
U hodniku zastaneš u mraku – ne znaš kuda bi.
Udahneš, izdahneš.
Čini ti se da se zidovi približavaju. Potrčiš.
Ulećeš u spavaću sobu, zavlačiš se pod pokrivač i pre nego što stigneš da čuješ „Nemoj…ˮ, već se gubiš u virtuelnim zvukovima Kacige. Onda se pojavi i slika i zenice se naglo suze.
Dodiruje ti članke u belim dokolenicama.
Uživaš, smeškaš se.
Budiš se sa teškom mučninom, ali za promenu, prati je i glavobolja.
Jedva odvajaš glavu od jastuka. Tanka nit bale se razvuče, prekineš je šakom. Osećaš se masno i lepljivo. Zadah ti je gadan, kosa umršena i puna čvorova. Trljaš slepoočnice i osetiš njegov pogled, a onda čuješ i glas.
„To je od kacige”, kaže, „već sam ti rekao.”
Oćutiš.
Osvrneš se oko sebe, ne vidiš kacigu. Sklonio ju je! Kako se samo usuđuje!?
„Tu je”, kaže i pokaže prstom na pod kraj kreveta, „ali nemoj…”
Pogledaš ga stisnutih usana i uzimaš je u ruke, ne skidajući pogled s njegovih očiju. Dok je lagano spuštaš preko čela, vidiš kako odmahuje glavom pre nego što se izgubiš u bojama kacige.
Dokle si stigla, beše?, pitaš se.
Da, setiš se, dodiruje ti kolena, a onda se pojavi i slika. Osetiš kako ti se ispucale usne razvlače u osmeh.
*
Progutaš jednu tabletu protiv bolova, a onda i drugu – jedna je malo. Pokušavaš da misliš, ne ide, glava ti pulsira, hiljade malih stega pritiska slepoočnice svakim otkucajem srca.
„Moraš nešto da jedeš”, čuješ njegov glas.
Ne reaguješ.
Vlažne dlanove brišeš o mokru posteljinu. Smrdiš i sve te svrbi.
Moraćeš pod tuš.
*
Sediš u kadi dok ti topla voda teče preko kože. Kosa ti u bičevima pada preko lica. Pokušavaš da se nasapunjaš, prolaziš rukama visoko oko butina gde te je do maločas dodirivao pod kacigom. Smeškaš se.
A onda se namrštiš kad čuješ njegova stopala u kupatilu. I glas: „Dokle misliš da….”
Besno povučeš zavesu.
„Izađi”, kažeš.
„Ne mogu više da spavam na dvosedu”, govori odnekud dragi muž, „ni na podu. Leđa me ubijaju, neispavan sam.”
Okreneš se na drugu stranu. Ne znaš šta da odgovoriš. Valjda je sad već svejedno. Dok imaš kacigu.
„Spavaj gde hoćeš”, kažeš, a glas ti zapne kao da si progutala krpu.
Shvatiš koliko dugo nisi progovorila. Nakašlješ se i poželiš da ponoviš, ali ne ide.
Osetiš da se dušek ugiba i pobegneš na dalju ivicu kreveta.
Mučnina je nepodnošljiva.
Pružaš ruke da dohvatiš kacigu i zastaneš kada čuješ: „Molim te, nemoj dok sam ja u krevetu.ˮ
Podigneš se na laktove, iskreno iznenađena.
„Jesi li ti ozbiljan?”, pitaš i pažljivo zagledaš njegovo lice. Shvataš da jeste. Ozbiljan je, smrtno je ozbiljan.
„Zašto?”, pitaš ga i podsmehuješ se.
„Znam da sam zaslužio”, kaže i oči mu se zacakle.
Nagneš glavu i kopaš duboko da osetiš bilo šta, ali ne pronalaziš ništa.
Primećuje; razume te; otrese glavom i nastavi glasnije: „Stvarno se osećam krajnje jadno kada znam da je drugi muškarac pod kacigom. Samo nemoj dok sam ja tu, molim te.”
Počneš da se smeješ, prvo tiho, a onda sve glasnije.
Dohvatiš kacigu i staviš je na glavu.
Pojavi se slika. Počinje da te steže oko struka, smeješ se.
*
Budiš se već naviknuta na mučninu i glavobolju.
Osetiš njegov očvrsli penis na butini i zgadiš se. Bacaš pokrivač sa sebe i ustaješ. Dok izlaziš iz spavaće sobe, iza sebe ostavljaš njegovo hrkanje.
Stojiš dugo u hodniku oslonjena na zid. Čekaš da hrkanje prestane.
Pokušavaš da se setiš kako ono beše ide pesmica. Ema-esesa? Em-aj-es-es-aj? Malo poskočiš ali te bolni zglobovi vrate u realnost.
Proturiš ruke u spavaću sobu i pljesneš najjače što možeš. Onda se povučeš u hodnik.
Hrkanje prestaje, slušaš kako se meškolji.
„Jesi li tu?”, čuješ kako doziva.
Ne odgovaraš, gledaš iskrzane nokte na rukama.
Čekaš. Slušaš kako uzdiše.
„Pevala si neku dečiju pesmicu”, govori i staje u pola rečenice. Onda ustaje iz kreveta i odlazi u kupatilo.
Utrčavaš u krevet, dohvataš kacigu i stavljaš je na glavu.
Slika se pojavljuje i mučnina nestaje.
Dečji glasovi se pojačavaju, udarci mekih đonova o beton, poneka ptica i udaljeni saobraćaj.
Lastiš popušta, više te ne steže oko struka. Spuštaš ga i izvlačiš se. Drugarica zauzima tvoje mesto.
„Spremna?”, pita te kroz osmeh.
Zatežeš dokolenice, stavljaš ruke na struk i ispravljaš leđa. „Spremna.”, kažeš.
Ovo je tvoj momenat. Gledaš u nebo i slušaš graju.
Znaš da je jedino o čemu treba da brineš – da ne dodirneš lastiš dok ga preskačeš.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica