Dajemo šansu mladim, neafirmisanim prevodiocima i njihovim prvim pokušajima. Teodora Belić(1999) učenica trećeg razreda Gimnazije „Jan Kolar“ u Bačkom Petrovcu već je sa majkom Zdenkom Valent Belić prevela roman „Slike iz života M.“, mlade slovačke spisateljice Svetlane Žuchove.
Rut Lihnerova (1951), slovačka književnica, teoretičarka umetnosti, direktorka Galerije „Jozef Kolar“ u Banskoj Štjavnici. Objavila je šest knjiga: U Kremenjisku, Šahizijeva tabija, Slepa ribica, Reka – Priča o beloj, ružičastoj i tirkiznoj, Ana Regina, Gozba , Monografiju Jozef Kolar. Vikend priča – Ljubav je jabuka proglašena je za najbolju pripovetku na konkursu izdavačke kuće „L.C. A“. Knjige prevođene na više evropskih jezika, hindu, arapski. Njen roman „Gozba“ u prevodu Martina Prebuđile objaviće novosadska izdavačka kuća „Prometej“.
Detinjstvo mi je bilo puno žaba. Zelena boja žabe gatalinke bila je boja apsolutno zelena. Gatalinka je predstavljala pojam žabe, jer kada bi neko crtao žabu, nacrtao bi svetlo zelenu gatalinku sa vidljivim jastučićima za prijanjanje da žaba može da preskače s grane na granu, s lista na list, da nam može upasti za vrat i hladiti nas.
Ozeble noge poput gatalinke ima moja sestra Marijana i zato ih pod jorganom prislanja na moje i greje ih. Hladi me i golica prstima a ja od tog ledenog dodira najpre ne mogu da zaspim. Malo kasnije se osmehujem, jer ponovo sanjam žabe. Iz vode izranja gatalinka i pruža mi ruku veliku kao tanjir.
Leti se ne može spavati od žabljeg kreketa, a zimi hrče baba. Moraš zaspati pre nje, savetuje me Marijana i hladnim žabljim nogama uzima moju toplotu. Samo što se žabe raskrekeću još pre nego što se pred spavanje iskupamo u reci. Armija raskretetanih žaba, vojska koja čeka naredbe. Je‘n, dva, leva, komanduje žabama lokalni razglas. Marširaju do jezera, penju se na listove ljutića! Nesrazmeran broj žaba bi hteo da nadima zvučne mehure na istom listu ljutića, da galami i da kliče predstojećoj ljubavi koja će se pojaviti u vidu žablje ženke napunjene jajima.
Svaki dan dodirujem žabe. S vremena na vreme pregledam ruke da proverim da mi se nisu namnožile bradavice. Samo što su žabice, koje vadim iz barica i hvatam prstima, lekovite. Bradavice koje mi se pojave po rukama kada sanjam žabe, nestaju par dana nakon što žabu iz ruke pošaljem u beli svet.
– Skoči, žabice!
Baba skida lastavičja gnezda sa sokom koji ostavlja crne tragove, ali više nema na šta da ga stavlja.
Igram se u bašti i zaista sam još uvek mala, jer žute sredine ivančica rastu u visini mojih očiju i ja primećujem da iz njih mile crne bubice, garavije od noći i sitnije od glavice čiode. Imam na sebi retku heklanu haljinu. Ne sviđa mi se pošto liči na heklani milje, kakav se stavlja na sto a na njega vaza, jedino što umesto vaze na sredini sada štrči moja glava. Na grudima mi poskakuju dve kićanke. Povučeš jednu i mašna kojom su vezane se razveže, oslobodi se sistem koji haljinu drži oko vrata. Haljina sklizne na zemlju i ja više nisam vaza i milje, ja sam Lilijana, slobodna sam i skoro gola.
– Ponovo se skinula! – alarmira Marijana. – Opet trči gola pa bašti!
Hvataju me i navlače mi užasnu haljinu. Oko vrata mi vezuju učkur – traku. Najpre ga svežu u čvor, pa tek onda vezuju mašnu. Zarobljena sam u heklanoj haljini. Ne mogu da je podnesem. Kidam je sa sebe. Nesrećna tumaram baštom.
Na međi u krtičjoj rupi živi krastača. Namesti se kao porcelanski kip svetice u kapeli, ispred koje dolaze vernici da se pomole. – Sveta žabice, sveta žabice, učini da sa mene spadne ova haljina! Daj da ostanem naga kao ti, krastačice svemoguća! Skini s mene heklani milje i podari mi odeždu nevidljivu i laganu, kao što je tvoja, prečista moja! I dok klečim i sklapam dlanove pred krastačom kao pred upravo kanonizovanom sveticom, koja će činiti čuda, vidim da su njene oči zacakljene i čiste, da su to neverovatno lepe oči princeze. U znak prijateljstva pružam joj ruku, blagoglagoljivim glasom joj se obraćam, pevam joj sladku pesmicu. Ali začarana žabica ne razume naš jezik. Podiže se na zadnje, pokazuje beli stomačić, naduvava se kao balon, gle, sačuvaj bože, može da pukne, zato joj kažem:
– Stani, krastačice, da te poljubim i da ti skinem kletvu.
Moja sestra se dere kao luda: – Lilijana se opet igra sa žabama!
Ponovo me grabe babine ruke, ali me ovaj put odnose u sobu. Baba sedi na stolici pred vratima i čisti suvi pasulj. Bačena sam u naćve – sanduk, na kom su zaklopili pokolac, stavili su na njega sedam olovnih košulja, sedam pari olovnih čizama, sedam olovnih hlebova, koje ću morati pojesti, pohabati i iznositi da bih povratila svoju slobodu.
-Lilijana, kako ti je kod babe? – pita me komšinica Midračka.
– Kao u zatvoru, – iskreno odvraćam.
Iznenadi me što se baba na mene naduri zbog mog iskrenog odgovora.
– I vi biste mogli da budete krastača, ako želite? Hoću da joj kažem nešto utešno.
Baba je već u kupatilu, penje se na hoklicu, otvara prozorčić i sluša gradski razglas, koji je odsvirao koračnicu za krastače i sad emituje lokalne vesti. Glava joj je u prozorčetu, u kupatilu je ostala samo zadnjica, tako da ne čuje tresak vrata i ne reaguje na dozivanje ujaka Miše, koji zuji po kuhinji, razmahuje rukama i uzvikuje: – Zamislite, dve su! Marka je rodila dvojke! Zlatušku i Margaretku! Moja sestra ima četiri ćerke! Marijanu, Lilijanu, Zlatušku a Margaretku! Ja sam četvorostruki ujak!
Trči u kupatilo: – Čujete li?!
Cima babu, koja i dalje viri kroz prozorčić u komšiničino Midračkino dvorište i sluša gradski razglas, za suknju.
– Marka ima dvojke!
-Neka nam je bog na pomoći!
Baba silazi sa stolice. Oboje viču. Ujak Mišo od radosti, stara majka glasom kao da crkava prase.
-Samo joj je ovo falilo! Devojčice dvojke!
Kao da je majka rodila tele sa dve glave.
-Zlatuška i Margaretka!
Ujak Mišo ih već voli. Ali za babu su one uzrok svog zla koje će nastati. Odlučna sam da ću ih voleti i da ću voleti i svog oca, koji je sve ovo izazvao, pošto se babin gnev usmerio na njega.
-Bludnik! Pohotljivac! Nitkov! Sebičnjak! – Vitla po kuhinji, počupala bi sebi svu kosu da joj nije svezana u punđu.
-Gadov! Bestidnik! Pokvarenjak! – Ludački jurca po dvorištu. Oko nogu joj preleću kokoške. Zgrabi vile. U crnoj haljini uvećana i naduta kao ćurka zajapurenog lica, kao jabuka na kraju zime, napada nevidljivog neprijatelja i dere se: – Iscediću te! – što deluje zabavno, jer vidim babu kako ubada nevidljivo čudovište i cedi mu krv na presi za jabukovo sirće. Marijana tvrdi da baba viče: – Odrobijaću te, – šta znači, da će ostatak života provesti u zatvoru zbog ubistva našeg oca.
Penje se uz merdenime na šupu i svaki put kada izbaci malo sena kroz otvor na štali, zabade vile i ponavlja, samo sada već nešto tiše i kroz suze: – Iscediću te, iscediću te, iscediću te!
Te godine smo bile kod babe celo leto i izdražale smo, sa izuzetkom dva dana, do Božića. Nedelju dana pošto su se rodile devojčice, ušle smo u voz, mama je želela da upoznamo sestrice.
Baba se nadvila nad krevetac i procedila: – Kako su ružne!
Bile su ušuškane u ćebence. Sitne, žive i crvene.
-Želim da budu srećni!
To je trajna fiksacija moje bake:
– Postaraću se da moja deca i deca moje dece budu srećna!
– Nateraću vas da budete srećni!
Ujka Mišu treba držati na oku da mu sreća ne umakne. Kupio je kapu kao Gogen a novac za studentski dom je spiskao na slikarske boje.
-Kako si mogao to da uradiš!? – kršila je ruke baba.
-Video sam sve u slikama, – reče ujak Mišo. Kad sam sklopio oči, video sam lepotu lepšu od anđeoske i istinu istinitiju od božanske. Bila mi je pred očima. Bio sam tako blizu da sam mogao da je dotaknem. Naslikao sam baštu punu voća i reku punu riba. Hteo dam da naslikam ljubav, ali možda sam bio preblizu, i zato me je prigušio ogromni teret i napunio mi oči mrakom.
Od tada su počele da me zanimaju osobine ljubavi. Ljubav poseduje snagu koja može da uništava, bila je jedna od mojih prvih spoznanja, kao kada prejako i isuviše strasno priljubimo usne na sliku onoga, koga žarko ljubimo.
-Uništila si mi najlepšu sliku! Pogledaj kako si joj oglodani ćoškovi! – reče ujak Mišo.
Ali da ljubav ujedno nadahnjuje i jača, učinilo mi se kad me je posadio na kolena.
-Ah, Lilijana, jabuko moja!
Ljubav je jabuka. Jabuka je tajna. Učaurena u sočno meso voćke kao larva. Nalazi se u providnoj koži Zlatuške a Margaretke, u njihovim joj slepim okicama. Nalazi se u Neri, kog je nemoguće oterati od njih. Nalazi se u ruci ujaka Miše kojom slika i kojom drži cigaretu. Nalazi se u dimu cigarete, koji se podiže kao lijana i liči na „i“ u mom imenu i obavija se oko njegove ruke poput zmije. Nalazi se u raskoši spoznaje koju je nemoguće odagnati a predstavlja i život i greh i zemljinu težu. Ona je plod, koji zagrizamo tako zdušno da se raprsne jabučni sok. Nalazi se u zabranjenim stvarima, u kojima Marijana učestvuje, a za koje sam ja premlada. Nalazi se u napunjenom majčinom kupaćem kostimu, koji je krišom pozajmila i zbog kog je prati grupa dečaka, dok ja samo glumim rep tom roju, koji se namerio da sastavi rodoslov predaka krastače i tvrdi da će punoglavcima, ako ih stavi u prozor u dvolitarsku teglu za kompot, porasti otpali rep. Roj sve zna o zabranjenim stvarima. Deli devojčice na obuvene i na one što su još uvek bose. Marijanu prihvata. Ja ne zavređujem pažnju.
Sledećeg dana učinim stvar zbog koje sam najrđavije dete na kugli zemaljskoj. Kad se Marijana popne na prozorsku dasku i provuče se iza jednog prozorskog krila da se prikaže roju, ja hitro zatvorim drugo krilo, okrenem rezu i ostavim je tamo kao punoglavca u flaši, šarku u alkoholu, figuricu u izlogu.
Ponašaju se prema meni kao prema osuđeniku. Mama mi zabrani izlazak napolje. Marijana se pretvara da su je zaboleli zubi. Tata mi naredi da vežbam sviranje violine. Pada mi na pamet da organizujem žablji koncert. Otvaram prozor. Nadam se da sviram dovoljno glasno i da dovoljno falširam. Marijana gura vatu u uši. Kao i obično, zakaže tatina moć razlikovanja. Njemu se čini da sviram iz dna duše. Radosno krastačama odašiljem impuls za kreketanje.
Ujka Mišo okreće sve naglavačke, kao da dolazi s drugog kraja planete. Brani mi upravo ono šta mi moj otac naređuje. Oduzima mi violinu. Sprema je u futrolu i bacaka me u vazduh.
-Doneo sam ti nešto, što će ti pokvariti zube! Nećeš jesti samo šargarepu!
Smejemo sa. Pokušavam da se kikoćem kao on. Kezim zube, udahnem vazduh, guram ga prema dijafragmi i potiskujem ga u stomak, za koji mislim da podrhtava kao ujka Mišin. – Ha-ha-ha-ha! Njištimo kao konji. Sednemo u fotelju a noge u cipelama dignemo na sto.
U Americi, na suprotnoj strani planete, je sve dozvoljeno.
Rastem. Povećava mi se telo. Sa povećanjem mog tela povećava se i obim mojih želja. U četvrtom razredu želim ogromnu krastaču, koju su pronalazači našli u Kamerunu. Živi u planinskim tišinama i vrlo je stidljiva. Teži 5 kilograma, dugačka je 42 centimetra.
Volela bih da otputujem u Afriku.
-O čemu razmišljaš, Lilijana? – učitejica me proziva na tablu ispisanu razlomcima. Hodam kao prirodnjak na ekspediciji. Stajem na vrhove prstiju da mi sandale ne bi klepetale. Prikradam se kao kamerunški domorodac, koji ne želi da preplaši krastaču a više uopšte ne želi da je dodirne, pošto veruje da se u njenim kostima skriva magična sila, koja donosi nesreću. Uzimam sunđer, pažljivo ga potopim da ne zatalasa vodu u umivaoniku. Tiho prilazim tabli, znam da je želja ekspanzivna a stepen plahosti moje krastače je ogroman. Što neprimetnije brišem s table razlomke, koje pokazuje učiteljičin kažiprst. Magična sila učini svoje.
-Ovako nešto, Lilijana, nikad od tebe ne bih očekivala, – zajapuri se. – Evo ti jedinicu, žabo jedna drska!
Znam da sam u mislima dotakla magičnu silu, koju džinovska krastača ima u kostima. Najmanje tri dana će me pohoditi nesreća!
Posle škole želim da se sakrijem u tuđim baštama.
Tuđina je nenametljiva, prema nama još uvek nema osećaj bliskosti, dok vas neko ne primeti i dok ne počne da se zanima za vas.
Prvo moram da se rešim Danice, koja me je zavolela, zato što umem da otvaram prozore. Prozor je mogućnost, koju otvorimo i onda kada nas ona ne čeka.
Penjemo se na skelu i kroz mali okrugli prozor po stomacima kao ronioci i uvlačimo se na stepenište crkvenog tornja. Ulazim u glavni brod. Uzimam dve sveće, palim ih i postavljam tako da mi stoje iznad glave kad legnem.
– Jesi li mrtva?
– Jesam.
Danica zaplače, ali umesto toga da brže-bolje zbriše, stane da me grli i ljubi, samo što mi ne napravi šljivu.
Oživljena odustajem.
– Ovako dalje neće ići, Danice, – kažem joj. Danas me je dodirnula magična ruka. Moram biti tri dna sama, dok nesreća ne nestane.
Magija je nov prozor, koji pred Danicom otvaram. Najradije bi ostala sa mnom zauvek, ali poštuje moju nesreću.
Idem duž zida ograde do bašte iza štale. Znam mesto, kde je propao tršavi šindrani krok i rasklimale su se cigle. Kada se provučem između zarđalog lima, izbegnem bodljikavu žicu, kroz rupu se uvučem među leje đurđevka, okružena njima umiraću sledeća tri dana ili ću makar na po četvrt sata posmatrati žabe.
Umesto đurđevka blato. U blatu trag mog skliznuća. Naravno, ne kližem se tako lako i radosno kao zimi. U kretenju mi smeta žbunje sa neslućenim trnjem, korov sa minijaturnima kukama, koje mi cepaju čarape poput mačijih zubića. Pentra se po meni džungla izrastaka i preprečava mi put. Kad pokušam da se iščupam, grebe me i sprečava mi da odem kao dragi voljenoj dragoj, za koju je znao da će doći, ali se plaši da će ga napustiti, tek što ju je našao. Raduje me topli prijem. Grančicu po grančicu, izrastak po izrastak oslobađam se iz zagrljaja dragog, jer ne mogu da ostanem tako uglibljena u blato do članaka. Toplina dobrodošlice je dovoljna da se razvedri i moje srce na današnji dan.
Iza štale je dozidana šupa. Trulo drvo miriše na pečurke, koja rastu između štosova časopisa kao liliputanski kišobrani za Gulivera. Među časopisima ima modnih magazina. Ti su sada beskoristi, jer se više niko neće tako oblačiti, jedino majka Kate Huljikove. Kad se prvi put pojavila u školi, imala je nabrašnjano lice, tako da je izgledalo kao da je pre nego što je izašla na ulicu, strpala nos u brašno, ili je prah čak namerno nalepila na obraze. Smejemo sa. Učiteljica nas opominje. Njoj ništa nije smešno. Danica ustaje i objašnjava razlog našeg kikotanja: – Pa kad je ta teta toliko mrska! Učiteljica se ne slaže, čak pokret njenog ramena otkriva da bi volela da izgledala kao majka Kate Huljikovej, na koju podseća i njen krvavo crveni lak na noktima.
Žao mi je što sam ostavila obe upaljene sveće u crkvi, jer je u šupi polumračno. Napolju je vedro, ptice pevaju. Biram ptičju pesmu i izlazim iz šupe. Krećem se ka žbunu, na kom sedi tako puno ptica kao na kineskom crtežu.
U Kini sam. Iz kuće me zovu na večeru, samo što ja kineski ne razumem. Mogu da ostanem.
Ostajem i posmatram sjajne pupoljke kestena slične ustima Zlatice i Margaretke, topolu koja stremi u vis kao babino naređenje. Ispod stabla jabuke niklo je sedam krtičnjaka. Pod jedno stopalo skrilo se dvanaest žireva. Omotač žira puca i iznutra se pojavljuje kožica kao loše ispečeni kesten. Na vazduhu pocrveni i raspukne se. Klice svih žireva se okreću nadole i postaju korenje. Prelazim prstima po žirovima. Osećam njihovu slobodu i privrženost. Kao deca i roditelji. Primećujem njihovu snagu i njihovu krhkost. Odbačena kapica je učiteljica.
Odlazeći kući podmetnem pod vrata modni magazin.
Moja filozofija je život. Stalo mi je do istinskog proživljavanja života. Baba to naziva uludost. Ne znam zašto neki ljudi smatraju istinsko proživljavanje života uludošću.
Tatina filozofija je život postrance, odnosno iza ograde, koju želeo on to ili ne, mora da preskače. Ne doslovno. Ogradu, naravno, preskačem ja, u stvari prolazim ispod, provlačim se ispod rasklimane letve. Tata izlazi kroz ulaznu kapiju. U Mađarskoj nešto ključa. Rezervne vojnike pozivaju na vežbe.
Baba iskoristi čist vazduh i dolazi da pomagne mami. Već s vrata kuka kako mama izgleda, kao da ona ne zna da joj je nakon što je rodila devojčice opala kosa.
-Ta gnjida! Taj nitkov!
Pretura u svoje četiri tašne. Sada je general odlučan da nas izleči. Komanduje i naređuje ko će se kojom biljkom i na koji način lečiti. Priprema obloge, tinkture, masti. Sokove na kašike, čajeve na šolje, kupke na cisterne. Predlažem da se ne ide u školu, u suprotnom neću stići da grguljim. Odgovor je babino siktanje.
Kao prvo majci vratiti kosu. Masira joj kožu esencijom od brezovog lišća, lastavičjih gnezda i mnogo koprive. Kopriva je babin medikament. Čisti, daje snagu, prazni. Pijemo hektolitre čaja od koprive, od kog Marijana dobije osip, bliznakinje ekcem, mami raste kosa.
Baba ima lek za sve. Za nemire u Mađarskoj je dobar čaj od zlatice. Svako veče pre spavanja šolja od tri deci. Lečenje joj pričinjava radost. Otac bi je zaista pridobio, samo da ima neku vodenu bolest, išijas ili gnojno kurie oko. Ali on je bezobrazno zdrav a ja sam se metnula na njega. Nikad nećemo pridobiti babu.
Konačno napolje. Kasno posle podne isijava boje: jarko narandžasta, svetlo žuta i purpurno crvena na tamno zelenoj podlozi. Slika bašte koju sam videla u ujka Mišinoj knjizi. Život se sastoji od boja. U svakom času preovladava drugačija. Svaka situcija ima drugačije nijanse boja. Šarenu harmoniju, prigušeno treperenje, uzvik, kao kad rađa osmakinja Bolgova. Prelivanje i komešanje. U zbunjenim nijansama učiteljskih očiju. Šta da rade s Bolgovom? Šta sa svima ostalima, kojima neređuju da gledaju u sukno obojno tom jednom jedinom bojom koju treba da naglašavaju?
Nešto sam primetila. Ujak Mišo gleda na život drugačije. Baba na život gleda drugačije. Učiteljica gleda na život drugačije. Naređuje nam ono, što su njoj naredili i vidi samo ono, šta bi trebalo da vidi.
– Jeste li zalepili golubice na prozor?
– Da.
Ne pita ko golubicu nije zalepio, kome su kući rekli da mu crtež liči na petla, da našom ulicom neće proći nijedna povorka koja bi trebalo da vidi mog petla i da prvi maj prikladan za prekopavanje bašte. Tako da sam ja na prozor zalepila gatalinku, koju umem da nacrtam lepše.
-Lilijana je zalepila na prozor žabu, – cinkario je uzoran učenik
Bekeš.
-Šta drugo je mogla da zalepi, ako ne golubicu, – reče učiteljica.
Već mi je bilo na vrh jezika da priznam svoju ljubav prema žabama, ali se učiteljica okrenula ka tabli, tako da sam samo došapnula Danici: – To je gatalinka!
– Šta?
– To je žaba gatalinka, zalepila sam je iz ljubavi.
Ljubav je tajna. Začaurena je u slatkom mesu jabuke poput larve. Zagrizeš, osetiš na jeziku nešto neočekivano, podozrevaš, ispljuneš i ne znaš da si joj tako blizu.
-Šta je to ljubav? – šaputala je Danica. Tajna, jabuka, larva?
Pripovetka je objavljena u istoimenoj knjizi (Tranoscius, 2015)
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica