Autorka je Slađana Ljubičić iz Novog Sada. Ovo nije njena prva Vikend priča na korzoportalu. Ne voli da opisuje svoje delo, niti mnogobrojne društvene aktivnosti kojima se iz srca bavi.
Panonska košava obletala je oko solitera, tražeći prolaz kroz koji bi se provukla i unela metež u bezbrižno tople novosadske stanove. Boško je sedeo za stolom i bezvoljno gledao kroz prozor, koji se tresao od siline vetra. Bade-mantil je visio sa njegovog koščatog tela. Brada mu se već duže vreme nije pozdravila sa brijačem. Vonj danima neokupanog tela vladao je neurednom sobicom sa pogledom na Dunav. Shvativši da ga napolju ne čeka nastavak njegovog romana, vratio se tekstu koji je zurio u njega sa monitora. Došao je do tačke kada bi nekog od likova trebalo likvidirati, kako bi delo dobilo kriminalističko ruho. Dvoumio se da li da ubije ženu ili muškarca iz dugo pisane knjige. Već danima ni slova nije istisnuo iz sebe. Kad god bi prste položio na tastaturu, ukočili bi se kao da su boravili u snegu, koji je napolju otežavao ionako usporeno bitisanje vojvođanskih žitelja.
Bio je uporan u nastojanju da ovaj roman dovrši. Borba između pisca i njegovog dela traje do poslednje stranice. Spustio je ruke na tastaturu; prsti leve milovali su slova: a, s, d, f, dok bi desnom grlio j, k, l, č. Oba palca nestrpljivo su čekala prve reči kako bi ponosno udarala udahe između njih. Sredovečni muškarac stisnuo je usne i napokon počeo da kuca… Ni do prvog udaha ne stiže kada ga prekide supruga Marta, bučno kročivši u zadimljeni sobičak.
– Vidi ga, kukavca! Misli prosečan da može biti uspešan. Batali to. Pocrkasmo od gladi, a ti kao nešto stvaraš. Ti si parazit i ništa više! Nikada nećeš uspeti, nikada! Ja nas hranim dok ti kontempliraš. Ti nisi muškarac, ti si… ma niko i ništa, eto šta si! – vikala je prsata Marta tako da su je, i pored glasnog fijukanja vetra, mogli čuti oni sa sremske strane reke.
– Odjebi i izlazi napolje! Debela kravo. Neću nikada izaći iz ove sobe, sedeću i pisaću najveća sranja samo da tebe ne gledam. Marš napolje! – terao ju je zapušteni Boško kao avlijsko neposlušno kuče, ne pomerajući prste sa tastature.
– Bezvredno govno! Trebalo bi te smaknuti, da ne kradeš vazduh poštenom radnom svetu! – nije popuštala žena.
– Izađi! M’rš, ubiću te!
Marta je zalupila vrata i odjurila u drugi kraj stana, proklinjući supružnika i njihov jalovi brak.
Boško je sada stvarno odlučio da će pogubiti glavnu junakinju svoga romana. Njenom vereniku u ruke je tutnuo kuhinjski nož, i najbizarnijim pridevima opisao čin kasapljenja jedrog tela mlade žene. Reči su se brzo slivale niz belinu stranica. Iako je delio život sa nekim ko ga prezire, u ovom trenutku bio je srećan.
Iza vrata se čula buka. Nadmetali su se zvuci lupanja predmeta i nekontrolisanog ženinog vrištanja. Nekoliko minuta pisac je pokušavao da ignoriše dramu, ali kada je čuo prevrtanje nameštaja, izlete iz sobe.
Marta je sedela na podu i cepala knjige. Oborila je vitrinu sa kućnom bibliotekom. Oko nje su bili razbacani komadići stakla razbijenih vrata. Keramičke figurice, zapostavljene prašnjave uspomene sa putovanja nekada sretnog bračnog para, napokon su uništene kako i dolikuje. Kada brak isprati svoje radosti, ljubav zatvara granice. Između Martinih masivnih butina prostirala se papirna trpeza davno objavljenih i već zaboravljenih knjiga. Išla je redom, svaku je knjigu pažljivo otvarala i tražila prvu stranicu sa naslovom i Boškovim imenom. Onda ih je lagano cepala. Gledajući ga pravo u oči, cerila se:
– Sve sranje do sranja… Ne zna se koja ti je knjiga gora. Nijedne nagrade, nijednog priznanja, nijednog prodatog primerka! Kada? Reci, kada ćemo početi da živimo od ovoga? Pošto već ne možemo kupiti hranu od njih, bolje je da ih jedemo, ha? Eto za šta mogu da posluže!
Pocepane prašnjave listove gužvala je i trpala u nervozna usta. Komadala je hranu začinjenu olovom malo iz jedne, malo iz druge ruke, kao da neodlučno gustira dva ćureća bataka. Žvakala je, mljackala, neukusne pljuvala, pa prelazila na sledeće. Suze i sline slivale su joj se u usta, lizala ih je i gutala, kao da bi joj mogle pomoći da štampani obrok bolje sklizne niz grlo. Nije skidala pogled sa Boška, očekujući eksploziju ispod brade. Njegovo lice se grčilo i poprimalo crvenu boju. Zbacio je sa sebe bade-mantil i posegnuo za žderačicom.
– E sad ću te stvarno ubiti, pizda ti materina odvratna! – dograbio je figuru nilskog konja, koja je ležala u neredu na podu, i silovito udario ženu po glavi. – Moj si život našla da jedeš, a? – vikao je dok joj je drvenom uspomenom sa putovanja po Gambiji zadavao smrtonosne udarce.
Sručila se kraj svog poslednjeg obroka. Krv iz rane na njenoj glavi liptala je po ostacima knjiga. Iz usta su joj izvirivali komadići hartije. Pisac je gledao u svoje krvave ruke u kojima se još uvek osmehivao nevini nilski konj. Nije se plašio, nije žalovao. I dalje je bio srećan. Napokon će u tišini završiti svoj roman. „To će biti delo koje će me proslaviti“, zadovoljno je ponavljao u sebi, hitajući do radnog stola.
Dok je beživotno telo žene modrelo, on je iza zatvorenih vrata uzbuđeno pisao. Krv sa njegovih ruku već se odavno sasušila na tastaturi. Crveni gusti sok skoreo se između slova p i š, što mu je otežavalo kucanje. Tipkao je snažno, borba sa životnim delom bližila se kraju, pisac iz nje mora izaći kao pobednik. Junak romana se vrlo pametno oslobađa leša svoje verenice, seda u kola i odvozi se prema zalasku sunca. Ispisao je poslednju reč, stavio poslednju tačku i zapalio cigaretu. Gotov je! Igrao se dimom cigarete i razmišljao kako je trebalo još odavno da ubije tu nepodnošljivu ženu. Ko zna koliko bi do sada uspešnih knjiga iznedrio. „No, šta sad! Bolje ikad, nego nikad“, tešio je sebe zbog izgubljenog vremena.
Sada, kad je veliki posao priveo kraju, mogao je da se vrati prizoru u dnevnoj sobi. Sve ga je čekalo onako kako je i ostavljeno. Uključio je TV i pojačao ga do kraja, kako bi komšije poverovale da se u ovom domu ne dešava ništa osim bezazlenog praćenja Drugog dnevnika. Prva vest informativnog isprtka javnog servisa bila je priča o migrantima iz Sirije, Iraka i Avganistana, koji se smrzavaju u izbegličkom kampu, nadomak malenog grčkog sela Idomeni.
„U ovom egzodusu krije se odlična priča. Mogao bih da pišem o mukama tih ljudi. Dok je tema još uvek aktuelna, čitaoci će se otimati za takvu knjigu“, smerao je spisatelj sledeći poduhvat, pakujući svoju mrtvu ženu u vreću za spavanje. Njegovo nejako telo se borilo sa mesnatim udovima koji su bežali iz vreće. Ni mrtva nije bila poslušna. Ugurao je leš, zakopčao vreću, obuo čizme i krenuo napolje sa teretom preko ramena. Nije hajao da li će ga neko opaziti. Niti da li će završiti pred sudom. Ništa od toga nije mu zadavalo muke, obuzeo ga je mir, znao je da će pisati do smrti, i bilo mu je nebitno da li će to raditi u zatvoru ili u porodičnom letnjikovcu na Fruškoj gori.
Ponesen idejama koje su sustizale jedna drugu, Boško nije ni osetio jedva primetan tren u kojem je iz realnosti uplovio pravo u fikciju. Nezapaženi lokalni pisac detektivskih romana predvidivog kraja, sada je proživljavao sudbinu svojih junaka-negativaca, koji se uvek na kraju izvuku, uprkos svojim nedelima. Da li će i on?
Noć je oterala košavu. Sneg je i dalje krio ulično lice. Pogotovo je bio uporan na prigradskoj deonici prema Futogu. Kad je izašao na neasfaltirani put dolme, koja je vodila do reke, Boškov auto se zaljuljao kao klizačica koja je pijana izašla na led da predstavi svoju umetničku tačku. Mrtvo telo letelo je po gepeku levo-desno i ometalo usredsređenost nesigurnog vozača dotrajale „škode“. Pustio je disk sa muzikom iz filma Jugdement night. „Neopisivo jadan film, ali muzika je odlična“, pomislio je Boško. Pevao je glasno nasilne stihove.
Zaustavio se na kraju dolme. Vukući beživotni teret, ostavljao je trag u dubokom snegu sve do obale reke. Dunav je bio zastrašujuć i danju, a kamoli u zimskoj noći. I kao takvom, pristajala mu je uloga saučesnika u nedelu zanesenog pisca. Iz jednog zalogaja je progutao vreću punu smrti. Tešio je zločinca: odavde pa nadalje, ja preuzimam brigu o svemu. Muškarac je spokojno otišao svojoj kući, poprskanoj ženinom krvlju. Skuvao je kafu, zaobišao nered na podu dnevne sobe, udobno se smestio za radni sto i započeo novu knjigu.
* * *
Sat na Petrovaradinskoj tvrđavi označavao je podne tog dvadeset drugog dana januara. Kod spomenika „Porodica“, na obali Dunava, okupili su se: predstavnici Jevrejske opštine, Eparhije bačke, delegacije Grada Novog Sada, ambasada Mađarske i Izraela, porodice nastradalih i zainteresovani građani. Obeležavali su godišnjicu Novosadske racije. Cveće oko spomenika klatilo se u ritmu tužne pesme hora „Hašira“. Po protokolu, pravoslavni sveštenik je trebalo da započne svoj obred. Prisutni, leđima okrenuti reci, gledali su ga cupkajući na zimskom danu. Bio je nepomičan. Pogled mu je bludio daleko iza njih, prateći galopiranje Dunava. Lice mu se zgrčilo, a noge zaklecale. Dizao je ruke, pokazujući prema reci, ali niko se nije osvrtao. Zbunjeni rabin upitao ga je zašto ne kreće sa službom.
– Nešto pliva u Dunavu! Ljudi, čovek u reci, čovek u reci! – ponavljalo je preplašeno svešteno lice, pitajući se da li se to Svevišnji poigrava sa njim.
Dunav je ispljunuo mrtvo žensko telo. Izdao je zločinca. Pompezno, plašeći nevinu publiku. Jer takva je on reka – prema živima prkosna, a za mrtve nezainteresovana.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica