Tatjana Tucić ( Novi Sad 1971) piše tekstove, poeziju i priče koje objavljuje na svom blogu od 2008. godine. Više od dvadeset godina deluje u oblasti kulture, umetnosti, neformalne edukacije i građanskog aktivizma. Vikend priča „ Kad propadne subota“ objavljena je u zbirci priča „Sigurnosti nema, ali puno toga drugog ima“ (Samizdat, Novi Sad, 2018). Živi/radi u Novom Sadu. Ilustracije: Dragan Jankov, izložba “San u novembru”, Likovni salon KC Novi Sad.
Gospođica iz fabrike umetnosti, 2018
Subota. Subota je moj omiljeni dan.
Od subote uvek mnogo očekujem. U nju polažem velike nade. Fantaziram o njoj kao o ljubavnoj romansi. Kujem planove, pa vizualizujem:
Ustajem rano, sa vigorom. Radim vežbe. Spremim orman, oribam kupatilo, radim pedikir, stavljam masku na lice, mažem nokte. Idem u šetnju. Idem na pijacu. Odem na kafu. Napokon se vidim sa tim i tim. Pogledam film. Izležavam se. Odem na bazen. Odem na klizanje. Sednem, pišem. Izvadim bojice, sednem crtam. Izvadim vunicu, heklam. Skuvam super ručak. Čitam. Doteram se, izađem u grad. Cvrcnem. Doživim nešto fenomenalno.
Pred subotu je stavljen ozbiljan zadatak. Usmeravam sve svoje ambicije ka njoj, upućujem joj pogled pun maglene čežnje. Subota jeste poseban dan.
I onda, dođe subota. Buđenje ne ide baš kao što sam planirala, prilično kasni start, al nema veze, još uvek mislim da ću tome da dam ritam. A onda se leđa nekako neobjašnjivo zalepe za krevet, daljinski upravljač već nestrpljivo rže u ruci, krene na FOX -u 5 vezanih epizoda Očajnih domaćica ili neke bilo koje druge serije koju ne pratim, napolju siv, kišni dan, ne moram ni da pogledam kroz prozor, zvuk automobilskih guma po mokrom asfaltu izaziva nedvosmislene asocijacije.
Pogledam malo svoju pojavnost. Od gore do dole, ja sam sva viseća. Vise na meni krpe, isflekana prevelika majica, visi preko haljinice, ispod koje mi visi donji deo pižame, okesilo mi se dupe, ocmoljile se sise, oborena mi ramena, obešen nos, otromboljeni obrazi. Jedino kosa ukrućena štrči u visinu, što mi daje ekspresiju papagaja, rezigniranog od hunjavice. Izgledam kao Šurda u depri.
I onda, dok u okolnim stanovima zvekeće escajg, postavljaju se ručkovi, a ja sam već pojela sve što sam našla oko kreveta – pola plazma keksa, koru od jabuke, pa onda i ceo ogrizak uključujući i peteljku, usisala mrvice iz kesice grisina i olizala unutrašnjost kesice – pod navalom stravične gladi, s mukom se postavim u vertikalni položaj, pa iskoristim priliku, kad sam već ustala, da pogledam šta je to ispod stola što se toliko svetluca, pa onda sednem da proverim mail i tu se pređem, jer je telo spremno zauzelo toliko poznatu poziciju na stolici ispred kompjutera, da je jednostavno moralo da se zadrži u njoj neko vreme. I onda krenem da otvaram linkove, odjednom me zainteresuje codex alimentarius, pa krenem s nekim da četujem i to potraje, dok mi se u stomaku ne pojavi zjapeća rupa koja arlaukne, pa skupim svu snagu i, glumeći entuzijazam, odskakućem u kuhinju, da nabrzaka obarim pirinač ili testo ili nešto, da naguram to u sebe i da se vratim u krevet.
Dok obavljam wc, ugledam, ispod gomile prljavog veša koji sam htela da stavim u pranje baš tog jutra, al me nešto omelo, viri ćošak od knjige Pere Kvesića Uvod u Peru K, pa je otvorim tamo gde sam stala pre dva meseca i totalno se začitam, odlučim da je napokon, završim, pa se opet uvalim u krevet i cerekam se uživajući u vrcavom humoru sa kraja socijalizma. Pa mi onda dođe pomisao na to kako u ovom trenutku sigurno niko ne čita ovaj roman hrvatskog autora, objavljen pre dvaesgodina, pa mi to bude strašno super. Odložim knjigu na planinu ćebadi ispod brade, da malo promislim o toj temi, pa se, u asocijativnom nizu, obrem u prošlosti, na nekom letovanju u Supetru, na Braču, početkom osamdesetih. Krenem da dovršavam neke davne dijaloge, revidiram personalnu istoriju…
To me iscrpi.
Jadran, 2018.
Iznenada, osetim užasan umor. Soba se naglo smrači od nadolazeće večeri. Pogasim telefone, navijem budilnik, upadnem u dubok bunar i odjednom se nađem kako sva natečena ko buhtla, obeznanjena od bizarnih popodnevnih snova, sablažnjeno gledam u utišan televizor i sat u gornjem desnom uglu koji pokazuje da je 23.38.
Sećanje na moment kad sam isključila budilnik jednostavno, ne postoji.
Brzo uključim mobilni, vidim 7 poruka i 13 propuštenih poziva, već svi kreću u grad, brinu za mene, a ja ležim, nisam sa ovog sveta, još uvek umočena u kiselinu od onog bizarnog sna u kojem sam, gologuza, bezuspešno pokušavala da završim kontrolni iz matematike, dok po meni gmižu zmije, ujedaju me besni psi i ucenjuju neki strašni ljudi. Sa užasom pomislim na kamaru prljavih sudova što me podmuklo gleda iz sudopere. Pokrijem se preko glave, ležim tako u napetoj tišini još desetak minuta, pa napišem poruku nekom da javi i ostalima da sam koma, odbauljam u wc, operem zube da ne potonem baš najniže, malko popravim svoju logu, ispravim ćebad, rukom otresem mrvice, pa svečano legnem.
Noć je, vreme je da se spava.
Dok udaram daljinski upravljač o koleno, kako bih ga motivisala da radi, donesem čvrstu odluku kako ću sutra da odradim sve planirano za subotu, ili makar pola. Onda se samoopravdavam, pokušavajući da apstrahujem bol u krstima i vratu od nadolazećeg dekubitusa, kako mi je baš bilo potrebno da se odmorim, iscrpela me ova nedelja, baš dobro što sam se ceo dan vukla u krevetu, barem sam se dobro odmorila, odmor je jako bitan, sad ću odmorna u novu radnu nedelju, bezočno lažem samu sebe.
U tom trenutku naiđem na film koji mi se učini da je skoro počeo, nema veze što je Stiven Sigal u glavnoj ulozi i što upravo prolazi prvi ispit duhovne snage i fizičke izdržljivosti u hramu svog istočnjačkog učitelja, ja se udubljujem, pogledam ga do kraja, potom pogledam reprizu reprize serijala o budućim američkim mladama koje biraju venčanice…
Napokon odlučim da je dosta, ugasim televizor. U 2.57, potpuno namučena, ležim u tišini, a staklaste mi se oči sijaju u mraku.
Jedva zaspim, sat vremena kasnije.
http://www.prelepifeler.wordpress.org
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica