Ljiljana Madžar (Novi Sad, 1953), uz profesiju pravnice koja se godinama bavila i humanitarnim radom, objavila je zbirku priča “Prikrivena osećajnost i druge priče” (Inđija, “Paljić”, 2002) iz koje smo za Vikend priču odabrali “Javni čas”. Autorka je knjige “Marija Trandafil, najveća dobrotvorka u Srba”, prema njenim pričama snimljena su dva filma – “Matinei kod godpođe Ile” “Moje selo lepše od Pariza” (produkcija RadioTelevizija Vojvodine). Knjiga “Pop pravo – Kratak vodič kroz filozofiju prava” (Panonijapres, Novi Sad, 2018) privukla je pažnju šire publike, jer je autorka pitkim jezikom uz obilje primera iz svakodnevnog života predstavila materiju koja je suvoparna, te se iz njenog pera čita i kao svojevrsni roman o civilizacijskim tekovinama. Fotografije sa izložbe Jarmile Vešović u Kući legata u Beogradu (2018)
„Ponavljanje I“, skulptura-instalacija, 2018
Na neki način, Marija, zvana Maša, nije pripadala Kvantaškoj niti bilo kojoj drugoj pijaci, mada je poslednji rat ovamo doveo mnoge ljude čije su životne priče počinjale lepše i drugačije, baš kao i njena, daleko od ovih malih tezgi, sa kojih su često bežali, na brzinu trpajući u velike plastične torbe sav espap koji su u trku uspeli da spasu, zbog nekih glupih propisa koji su trebali da ih nauče pravdi i moralu.
Nekada vrlo rano, gotovo u svitanje, nekada malo kasnije, ako je zbog dece morala da se zadrži, Maša je već četiri godine po svim vremenskim prilikama i neprilikama u starom ”fići”, kupljenom specijalno za ovaj posao, stizala za svoj kvadratni metar tezge sa desetinama kartona svežih jaja, strpljivo i mirno čekajuci da se što pre reši pijace, jaja, mušterija i svih glasnih, površnih priča koje su pratile ovakva mesta.
Vreme je izoštrilo lepe i nežne crte Mašinog lica, a pogledu dalo neku posebnu ozbiljnost. Bila je ćutljiva i kratkim, odsečnim rečenicama odgovarala je na pitanja i brzo završavala svaki razgovor. Zbog takvog ponašanja i lika koji je vise priličio nekoj pastelnoj pozadini no ovoj pijačnoj vrevi punoj teških zadaha i sočnih psovki, prvo je bila predmet zanimanja i raznih pretpostavki, a onda, kako je vreme prolazilo a svi oko nje se uverili da je bila žena od reči i poverenja, prestala je da bude zanimljiva na bilo koji drugi način sem onog uobičajenog, vezanog za posao.
Nije to bio posao za koji se spremala i koji je želela, ali drugi, pošteniji, od kojeg bi zaradila isto toliko da decu svake godine odvede na letovanje, a sinu, nad kojim je strepela otkako se rodio, kupuje skupe lekove koji su stizali iz inostranstva, nije znala, pa joj nije preostalo ništa drugo nego da zaboravi na ponos i bolje dane, stisne zube i uđe u sasvim druge kulise, nadajući se da je sve to ipak samo privremeno. Ali kriza se odužila a deci je trebalo sve više, vreme je brzo prolazilo i tako je ove jeseni navrsila već četiri godine radnog staža na Kvantašu.
Deca su ove jeseni krenula u školu, kupila im je nove torbe, knjige, cipele, veš i odelo, uplatila časove engleskog i baleta, a na Uroševe molbe i preklinjanja upisala ih je i u muzičku školu. Opet je tužno konstatovala da joj, kako vreme prolazi, nedostaje sve više novca i da će i ovu godinu verovatno provesti na istom mestu.
Pošto su deca klavir vežbala samo jednom nedeljno kod neke komšinice, penzionerke, kojoj je dobro došlo da tako zaradi koji dinar, začudila se kada je posle samo tri meseca od polaska u školu na ceduljici stiglo obaveštenje da će se u četvrtak u šest popodne u velikoj sali muzičke škole odrzati javni čas, na kojem će učestvovati Uroš i Olivera.
Prvo je bila iznenađena a potom se iznenađenje preobrazilo u uzbuđenje, najpre malo, ali, kako je vreme odmicalo i javni čas se približavao, sve veće i veće.
Odmah sutradan je počela da razmišlja šta će deca obući za takvu svečanost. Ponovo je pregledala sve stvari koje je do u končić poznavala, pa joj se ništa nije učinilo dovoljno dobrim i lepim. Na kraju je izvadila ispod kauča kovertu u kojoj je čuvala novac i požutelu, ispresovanu detelinu sa četiri lista, povela decu u grad i obukla im sve novo, od cipela do potkošulje.
Uspavanka za mog Anđela
Uveče, kada su svi zaspali, raširila je preko stola plišanu haljinicu sa kragnom od organdina i malo, pravo, prvo muško odelo sa leptir-mašnom, onako kako bi to bilo učinjeno u izlogu fine prodavnice i dugo ga nalakćena o sto posmatrala zamišljajući Uroša i Oliveru kako u tišini izlaze na binu, poklanjaju se, sedaju za klavir a zatim aplauz, salu i svu tu prijatnu gužvu zvukova, pogleda i osmeha, jednog drugačijeg sveta od onoga u kojem je počinjao njen svaki radni dan.
Došao je i četvrtak, dan javnog časa. Probudila se mnogo ranije od uzbuđenja koje ju je sasvim obuzelo, pa je tako ostala još malo da leži i razmišlja. Onda je skrenula pogled prema deci koja su spavala sasvim mirno, kao da ih toga dana ne očekuje važan događaj, i pre nego što će izaći iz sobe poljubila je prvo Uroša a zatim Oliveru, ušuškala ih i još malo se zadržala pored Urosa. ”Opet pravim razliku”, pomislila je dok mu je samo ovlaš milovala ruku, u strahu da ga ne probudi, pravdajući to samoj sebi brigom zbog njegovog nežnog zdravlja.
Kada je izašla sudarila se sa hladnim i vlažnim jutrom, kakva su obično jutra između kasne jeseni i rane zime, ali, kako se tog jutra po ulicama još od sinoć vukla neka siva, kapljičasta izmaglica, primetila je kako joj sva svetla u gradu, koja se još uvek nisu pogasila, zagušena maglom deluju mlečno i svečano, pa je zaključila da je dan počeo lepo a da je ona u stvari prilično srećna osoba. U takvom raspoloženju stigla je do svoje tezge na “Kvantašu”, smešeći se svakom ko joj se obratio ili je samo pogledao. I dok je čekala da rasproda jaja i da što pre krene kući, mučila ju je samo jedna misao-šta da uradi sa sobom, kako da se obuče, očešlja, ponaša, šta je sve potrebno da učini da samoj sebi poveruje da je sve ovo prolazno i da niko ne pomisli da ona ima bilo kakve veze sa ovim kartonima jaja koji su je opet počeli peći i pritiskati.
Maša je bila jedna od najlepših devojaka koja je devedesete godine upisala arhitekturu u Beogradu, nežnog lika, s pogledom kao u košute, tanana kao venecijansko staklo, sa teškom, nemirnom kosom. Onako vedra i povazdan sa osmehom koji je otkrivao rupice na obrazima, lako se uklopila u novu sredinu koja je nudila mnogo više od studija, tako da je vrlo brzo kući dolazila samo jednom mesečno da maznim glasom umiri roditelje da se ne brinu, i dok je slagala ispeglane stvari u veliku torbu boje masline, objašnjavala je da se sasvim dobro snašla i da ih neće razočarati.
Iz tihih priča poverenih najboljoj drugarici još od ranog detinjstva, videlo se da Maša jedva stiže da se naspava i ode na predavanja, da je Beograd naverovatan grad, pun čudesnih ljudi, koji joj se otvorio kao školjka. Sve te priče su bile mešavina likova, provoda i učenja, a onda sledeće godine, kada se činilo da je život dobio uobičajeni studentski ritam, u priči se pojavio sasvim sporadično vrlo interesantan i zgodan gitarista, primećen prvo u nekom zadimljenom klubu, a ubrzo potom i na hodniku fakulteta, da bi zatim počeo da raste sve više i više, dok nije potisnuo sve oko sebe i postao Mašina velika, možda i najveća, a ipak neuzvraćena ljubav.
Jedne noći kasnog oktobra, ispitni rok je prekinuo važan događaj, koji je odmah javljen drugarici, kada se u ono gluvo doba, između subote i nedelje, vratila u studenrsku sobu sa ružom, koju je čvrsto držala u ozebloj ruci, poklonjenoj od onoga za kim je već dugo čeznula.
Odmah potom, novosti je bilo napretek, sve je počelo polako i romantično a onda su usledili izlasci, svirke i provodi, studije su trpele, a ona je duboko udisala najlepše dane svoga života.
Zaljubila se opasno i duboko, bez rezervi i čista srca, verujući da je voljena isto onako kako je i ona volela, pa se prepustila odanosti i poverenju koji su joj zauzvrat pružili divno osećanje ispunjenosti i spokoja.
I kako je Maša svoj život sve više vezivala za Ivanov, i javljanja u Novi Sad su se počela proređivati, da bi vremenom skoro sasvim prestala. Ostala je samo jedna jedina vest koja se morala saopštiti ne samo drugarici, nego i roditeljima, koja se uz mnogo priče i objašnjenja svela na to da je odlučila da na polovini puta samo malo uspori studije i uda se za onoga bez kojeg više nije mogla da zamisli svoj život.
“Izgleda prefinjeno, a opet muški, čini se ohol a u stvari je nežan”, počela je Maša da opisuje svog lepog budućeg muža, pokušavajući da mnoštvom važnih i nevažnih detalja izazove divljenje roditelja, koji su nemo slušali njene naivne priče i odmahivali rukama. Uzaludno je bilo objašnjavati joj da udaja može da sačeka, kada je ona čvrsto odlučila da rodi decu sa čovekom bez kojeg ništa više nije imalo smisla. I tako, posle pola godine od skromne svadbe, rodila je blizance, prvo dečaka a zatim devojčicu, Uroša i Oliveru. Nije to bilo onako radosno kako je porođaj zamišljala onda kada je čvrsto zagrljena maštala sa Ivanom o deci i budućnosti, ubeđena da ništa ne može uništiti ono što je tako duboko i iskreno, kakvom joj se tada činila njihova ljubav.
Ivanov talenat za muziku nije bio tako čudesan kako se Maši nekada činilo, ali dovoljno velik da sa ženama lako uspostavlja kontakte, da od sviranja po klubovima zaradi nedovoljno za život i da mu sve to posluži kao izgovor za status večitog apsolventa.
Tako je odmah, rano ujutru, posle jedne neprospavane noći pune svađe i prebacivanja otišla sama u porodilište sa bolovima koji se nisu mogli izdržati, gde je posle svega tri sata, iznenađena i tužna, pre navršenog devetog meseca trudnoće rodila nejaku decu. Ivan je tada spavao, utonuo u svoje snove obojene razočarenjem i lakim drogama, tako da niko nije znao za radosni događaj sve dok Maša nije uspela da se sama nekako odvuče do telefona i javi da se porodila malo ranije, da je devojčica dobro, a da će sa dečakom biti sve u redu. Tako joj je lekar obećao, samo treba malo strpljenja.
I zaista, posle svega tri nedelje Maša se sa decom i nervoznim Ivanom vratila u iznajmljenu garsonjeru na Vidikovcu, gde su je čekali roditelji koji su samo zabrinuto vrteli glavom. Već tog prvog dana došlo je do svađe u kojoj je svako olakšao sebi i rekao šta je imao, sem Maše, koja je, mireći roditelje i svog lepog muža, zbrkano shvatala da joj se sreća osipa kao pesak u stisnutoj šaci i da počinje neki sasvim drugačiji život prepun ledenih iznenađenja.
Godina može biti preduga i u nju može da stane mnogo dana i sati ako vreme prolazi u samoći i brizi, pa kako je Maša odlučila da prekine takav tok koji joj je oduzimao snagu i gušio dušu, posle godinu dana od rođenja Olivere i Uroša, jedna od najlepših devojaka koja se devedesete upisala na arhitekturu, sa decom se zauvek vratila kući u Novi Sad.
Baš u to vreme zemlja je sve dublje tonula u bedu i rat, počela je suluda inflacija, pa je Maša, povazdan u besparici i u strahovima za Uroševo nežno zdravlje, krenula u potragu za poslom, ostavljajući samo privremeno u stranu, kako je tada mislila, studije i nekadašnje snove.
U borbi za preživljavanje Ivanov lik je sve više bledeo da bi na kraju, kada je nestao i poslednji trag gorčine, jedne blage aprilske večeri, pune mirisa i svežine, pozvonio na vrata da izljubi decu pred polazak u Kanadu, bežeći od mobilizacije i rata, kako je kratko objasnio. Te noći Maša je sebi dozvolila da se opusti, ponovo iživi Beogradske dane i svaki trenutak ljubavi, pa su je potom sećanja povela sve dalje u mladost, do najranijeg detinjstva, kada joj se činilo da reč budućnost znači nešto veliko, lepo i sigurno. Hladna i oštra misao na sutrašnji dan, koji je počinjao rano, gotovo u zoru, presekla joj je nežna sećanja i pustila brige i obaveze da se razmile kao insekti, a kada su je osećanja sasvim umorila, skupila se u položaj koji je podsećao na grč, i tiho, da ne probudi decu, zaplakala. “Život ide dalje i ništa nije večno”, ubeđivala je sebe dok je pokušavala da zaspi, tražeći tajni smisao u onome što ju je tako nenadano steglo kao obruč, a život sasvim preseklo na dvoje.
Deca su rasla a Uroševo slabo zdravlje zahtevalo je ne samo pažnju i vreme nego i novac, koji je Maši stalno nedostajao. Menjala je poslove da bi na kraju konačno našla dobar posao u malom projektnom birou, koji joj je doneo više mira i nade da će jednog dana nastaviti studije i život tamo gde je zastala.
Tih dana im je sve češće počeo navraćati dalji rođak, sav u poslu i zajapuren, koji je tražio radnike za svoju tek otvorenu farmu koka-nosilja, objašnjavajući joj, uz treće pivo i znojavo čelo, svoju životnu filozofiju, pa je sve te priče svedene na samo jednu misao da su ljudi sve sami neradnici, shvatila ne samo kao uvredu nego i kao ponudu za posao. Međutim, sticaj okolnosti je bio takav da mu se ipak na kraju javila prihvatajući posao “distribucije jaja”, kako ga je on nazvao.
Možda bi ona i dalje radila u onom projektnom birou, maštajući o studijama uz lenjire i šestare, da nekako baš u to vreme u biro nije počeo da navraća gazdin školski drug, moglo bi se reći sasvim prijatnog izgleda, koji je pogledima i pažnjom počeo plesti mrežu oko Maše, pa se odjednom, ženski probuđena, setila da je već dugo, otkako je joj je Ivan okrenuo leđa, niko nije pomilovao čak ni po kosi. Zatim joj se učinilo da joj upravo to nedostaje i da bi sve bilo bolje i išlo lakše kada bi se ponekad mogla priviti uz nekoga, te je sva u takvim mislima ipak pristala da jednom izađe na večeru sa onim čije ime bi najradije zaboravila i ne bi ga više nikada ni pomenula.
„Konverzacija III“, kombinovana tehnika, 170x70cm, 2017
Pustila je tesku kosu da joj kao mirisni slap padne na ramena sa linijom mlade labudice, obukla tesnu matursku haljinu, narumenila obraze i kada se sva kao biser pojavila na mestu odabranom za prvi sastanak, po pogledu je shvatila da se ona u stvari nije promenila i da su sve nedaće samo privremene.
Pre večere je popila viski, posle vecere dve čaše vina koje ju je smekšalo i opustilo, pa se potom, ni sama ne zna kako, našla u nekom tuđem stanu, očito namenjenim samo za svraćanje, gotovo potpuno praznom, sa velikim razmeštenim krevetom, punom pepeljarom i praznim čašama sa tragovima nečijih provoda.
Brzo je shvatila da joj tu nije mesto, ali sama je upala u klopku koju je mogla i zaobići pa se sva stegla čekajući da se završi ovaj jeftini čin. Kada se tuđe dahtavo, znojavo telo smirilo, nije imala ni trunku želje da se privije, ukočeno gledajući štrafte svetlosti koja je kroz roletne dolazila sa ulice kojom su, kako joj se činilo, prolazili ljudi koji se sada ne osećaju ovako jadno kao ona, razmišljajući o tome kako i samoća može da ima neku svoju tužnu lepotu.
Sve se zatim brzo završilo, stranac je žurio kući, gde ga je sigurno čekala porodica, a ona se sa teškom grižom savesti uvukla na razvučeni trosed na kojem su mirno spavala deca. Miris bebi-sapuna i nevinosti, koji je natapao sobu, pomogao joj je kao najjaci opijat da zaspi i nekako potisne sećanje na sinoćnji provod.
Ujutru se probudila sa glavoboljom, od stida i alkohola, pa kada je gurnula ruku u džep mantila koji je sinoć imala na sebi, umesto maramice izvukla je novcanicu od pedeset nemačkih maraka. U momentu se sasvim razbudila, činilo joj se da joj je mozak sastavljen od čistih kristala, a ne od sivih, pospanih ćelija, grozničavo je sačekala vreme da nazove biro i javi da je bolesna, da na posao nikada više neće moći da dođe i požurila do onog rođaka koji je trazio radnike za farmu.
Poniženje koje ju je snašlo, oličeno u onih pedeset nemačkih maraka, tutnutih neprimetno u džep za uslugu kojoj su drugi odredili cenu, izvelo ju je ponovo pred novu veliku raskrsnicu i ponudilo izbor. Lako i brzo je donela odluku, zadužila se i kupila polovni auto, pa krenula da rano ujutro premeće kartone sa jajima iz kola do piljarnica i pijace, sa koje se svaki dan vraćala umorna ali ipak čista u duši.
Onog jutra kada je završila posao u birou, otpočeo je za Mašu ponovo jedan sasvim drugačiji život koji je od nje, već prilicno utihnute i istrošene, strogo zahtevao mnogo više snage, ne samo fizičke nego i one drugačije, tananije a važnije, da se sva ta svakodnevica iz koje je ona štrčala ipak nekako izdrži dok ne naiđe na izlaz koji će je kao ružno pače izvesti među labudove.
Priča o arhitekturi i beogradskim danima, mladosti i iščekivanjima je postala daleka i suvišna. Na pijaci su mnogi imali svoje priče, podjednako gorke sa vijugavim rečima do dalekih početaka koji su obećavali bolje dane. Teško vreme i ko zna sve kakve okolnosti ispretumbali su želje i nadanja, poremetili normalni sled događaja dajući sudbinama ukus neočekovanoga.
Maša nije volela da se vraća uspomenama, niti da pravi velike planove za budućnost. Čvrsto se držeći dnevnih obaveza, razmišljala je uglavnom o tome kako se Uroševo zdravlje poboljšalo i šta bi još trebalo da učini da bolest preobrazi u sićušnu i bezopasnu. Verovala je da postoji vreme koje je čeka i prostor, samo trenutno nedostupan, drugačiji od ovoga ovde punog lepljivih nedaća, koje joj nikako nisu davale da iskorači i udahne više vazduha.
Pripremajući se za javni čas, Maša je od dece jedva uspevala da sakrije uzbuđenje koje joj je teralo suze za svaku sitnicu, pa se pravdala iznenadanom infekcijom, brišući oci maramicom potpljenom u čaj od kamilice. Kada su bili sasvim spremni, očešljani i obučeni, sa stola je dohvatila mali buket belih jesenjih ruža spremljen za nastavnicu, prekrstila se da niko ne vidi i krenula. Stigli su ranije, kako je i trebalo, deca su ušla u školu da još malo provežbaju, a ona je ostala napolju da sačeka roditelje i sve ostale koje je pozvala na prvi mali koncert, kako je u sebi nazvala javni čas. Svečana sala se brzo napunila. Prvo je sve brujalo od glasova i kašljucanja, a onda se sasvim smirilo i javni čas je počeo. Na bini su se za velikim sjajnim crnim klavirom smenjivali mališani, uz jednostavne melodije koje su se s mukom i greškama izvijale prema publici. A onda joj je srce za sekund zastalo kada je devojčica u svetlo plavoj haljini recitatorskim glasom najavila Oliveru i Uroša P. i kratki komad koji će odsvirati u četiri ruke. Na bini su se pojavili oni, ozbiljni i pomalo uplašeni, svečano se poklonili, seli za klavir i bez ijedne greške odsvirali mali komad pun molskih akorda, koji je zvučao setno i starinski.
U tom trenutku, čitava oluja pomešanih osećanja od ponosa i sreće, kakvu do sada nikada nije osetila, ponela ju je visoko, pa joj se naspram ovog doživljaja sve činilo tako mlako i nevažno. Dok je pratila male ručice kako sigurno šetaju po dirkama, uz melodiju koja joj je nekom dirljivom lepotom stalno terala suze na oči, mislila je da ništa nije tako lepo i veliko kao materinstvo i da se sve što je najvažnije u životu kreće samo oko toga. Sve nedaće su izgledale tako prolazne. Čak su imale i neki smisao, kako joj se učinilo, ako su vodile do ovog trenutka koji ju je ispunio takvom snagom da je čitavu budućnost mogla da stavi na dlan i obuhvati je pogledom.
Te večeri, kada su deca zaspala, dugo je ostala budna praveći planove koji su se protezali mnogo duže od sutrašnjeg dana. Bez straha je zaključila da je započeo nov, drugačiji život kojim će se od sada kretati sigurno i bez strepnje. Učinilo joj se da je sva prošlost jedan velik šareni mozaik gde je sve dobro i loše što ju je snašlo i preokrenulo život zauzelo svoje pravo mesto, a da je budućnost velika i svetla. Kada se umorila od razmišljanja, ustala je da još jednom ušuška decu, pomilovala ih, jedva dodirujući ruke da ih ne probudi, a onda polako legla i posle toliko vremena sasvim spokojno zaspala.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica