Somerset Mom ( Pariz 1874 – Nica 1965) engleski pripovedač, neprevaziđen u seciranju ljudskih naravi, u sarkastičnom pogledu na odnose među ljudima. Vikend priča „Izgled i realnost“. Iz neobjavljene zbirke pripovedaka koje je prevela Dragana Simeonović. Foto: Siniša Vendlener
Ne jemčim za istinitost ove priče, ali ispričao mi je profesor francuske književnosti na engleskom univerzitetu, čovek karakteran i, mislim , da mi je ne bi ispričao da nije istinita. Praktikovao je da pažnju studenata usmeri na tri francuska pisca koja su, po njegovom mišljenju, kombinovali one kvalitete koji su bili glavni pokretač francuskog karaktera. Čitajući ih, govorio je, možete naučiti toliko mnogo o francuskom narodu, toliko, da kad bih imao vlast ne bih dozvolio onim našim vladarima koji se bave francuskom nacijom da preuzmu dužnosti, dok ne prođu ozbiljan ispit iz njihovih radova. To su: Rable sa svojim galskim duhom (gauloisorie), koja se može opisati kao skaradnost koja voli da nazove lopatu nečim višim od krvavog ašova. La Fonten sa njegovim zdravim razumom koji nije ništa drugo do zdrav razum. I na kraju Kornej sa njegovom perjanicom. Ovo je u rečnicima prevedeno kao perjanica koju vitezovi nose na kacigama, ali metaforički, to bi trebalo da predstavlja dostojanstvo i hrabrost, raskoš, heroizam, razmetljivost i ponos. Bio je to le panache koji je učinio da francuski džentlmeni na Fontenoju kažu oficirima kralja Džordža, prvo paljba (vatra) gospodo; bio je to panache koji je oteo sa Kombroneovih nepristojnih usana na Vaterlou rečenicu: straža umire, ali se nikada ne predaje; i panache je ono što tera jednog siromašnog francuskog pesnika, koji je dobio Nobelovu nagradu, da je celu ustupi.
Moj profesor nije bio površan čovek i po njegovom sudu, priča koju ću ispičati, sadrži tako ubedljivo tri glavne karakteristike Francuza i ima visoko obrazovnu vrednost.
Upotrebio sam naslov „Izgled i realnost“. Naslov, pretpostavljam, na koji se gleda kao na najvažniji filozofski rad koji je moja zemlja (ispravno ili ne) proizvela u devetnaestom veku. To je kruto, ali stimulativno štivo. Napisano je odličnim engleskim jezikom sa značajnom dozom humora i mada neupućen čitalac nije u situaciji da razumevajući prati suptilne argumente, on ipak ima uzbudljivo osećanje da hoda preko čvrsto razapetog metafizičkog konopca iznad ambisa i završiće knjigu sa prijatnim osećajem da to i nije važno.
Nema nikakvog izvinjenja što sam upotrebio naslov tako proslavljene knjige, osim što savršeno odgovara mojoj priči.
Mada je Lizet bila filozof u onom smislu u kome smo svi mi filozofi, a da je misli usmeravala ka problemima egzistencije, njen osećaj za realnost je bio toliko jak, a njeno osećanje za spoljašnjost toliko prirodan da bi gotovo mogla da objavi da je ustanovila pomirenje nepomirljivog, čemu filozofi streme vekovima.
Lizet je bila Francuskinja i provodila je nekoliko sati svakog radnog dana oblačeći se i svlačeći u jednom od najskupljih modnih salona u Parizu. Prijatno zanimanje za svaku mladu ženu koja je bila svesna da ima lepu figuru. Ukratko, ona je bila manekenka. Bila je dovoljno visoka da je mogla elegantno da bude obučena i u trenerci, a kukovi su joj bili toliko uski da je u sportskoj odeći vašim nozdrvama donosila miris vresa. Dugačke noge su joj omogućavale da nosi pižamu sa perfekcijom, njen tanak struk i male grudi činili su da i najednostavni kupaći kostim postaje ushićenje. Mogla je da obuče štogod. Način na koji se ušuškavala u činčilu je nagonio i najrezolutniju osobu da prizna da činčila vredi sav taj novac koliko košta. Debele žene, krupne žene, zdepaste, koščate, žene bez oblika, stare i bezlične žene sedele su u prostranim foteljama i zato što je Lizet izgledala tako slatko, kupovale su odeću koja je njoj božanstveno pristajala.
Imala je velike smeđe oči, velika crvena usta, vrlo čist, ali blago pegav ten Bilo joj je teško da zadrži ono oholo, namrgođeno i hladno indiferentmo ponašanje koje je bilo esencijalno za manekenku kada bi uplovila karakterističnim korakom, koji se može jedino uporediti sa hodom kamile, polako se okrećući s prezirom prema celom svetu. U Lizetinim velikim smeđim očima je bio sumnjivi treptaj, a podrhtavanje njenih velikih crvenih usana nagoveštavalo je da će se razvuću u osmeh na najmanju provokaciju. Taj titraj je privukao pažnju gospodina Rajmonda Le Siera.
Sedeo je u stolice, imitaciji stila Luja XVI, pored svoje supruge koja ga je nagovorila da dođe s njom na privatnu reviju prolećne mode. To je bio dokaz ljubaznog raspoloženja gospodina Le Siera jer je on bio veoma zauzet čovek koji je, reklo bi se, imao toliko mnogo važnijih stvari da radi nego da sedi ceo sat i posmatra tuce mladih lepih žena koje su paradirale u zbunjujućoj različitosti kostima. On nije mogao da zamisli da bi i jedan od njih učinio njegovu ženu drugačijom od onoga što je bila, a bila je visoka i koščata u pedesetim godinama, žena sa crtama lica znatno većim od prirodne veličine. On se, zapravo, nije njom oženio zbog njenog izgleda, a ona to nikada i nije zamišljala, ni u prvim, ludim danima njihovog medenog meseca. On se njom oženio da bi iskombinovao cvetajuću čeličnu proizvodnju u kojoj je ona bila naslednica, sa svojom, podjednako cvetajućom izgradnjom lokomotiva. Brak je bio uspešan. Snabdela ga je sinom koji je igrao tenis skoro tako dobro kao profesionalac, plesao baš tako dobro kao žigolo i vladao partijom bridža sa bilo kojim ekspertom; i ćerkom kojoj je mogao obezbediti miraz dovoljan da se može udati za gotovo pravog princa. Imao je razloga da bude ponosan na svoju decu. Postojanošću i razumnim integritetom prosperirao je dovoljno da može da kontroliše dobit u šećernoj rafineriji, filmskoj kompaniji, firmi za izradu automobila i novinama, i najzad bio je u mogućnosti da potroši dovoljno novca da ubedi slobodnog i nezavisnog glasača, odredjenog okruga da ga pošalje u Senat. Bio je čovek dostojanstvene pojave, prijatne korpulencije, rumenog tena i uredne sede brade četvrtasto podsečene, ćelav i sa podvaljkom na zatiljku. Nije vam bilo potrebno da primetite crveno dugme koje je ukrašavalo njegov crni kaput da biste shvatili da je on bio važan čovek. Bio je čovek koji je brzo donosio odluke i kad je njegova žena napustila krojački salon da bi otišla da igra bridž, on se odvojio od nje rekavši da će se rekreirati, odnosno pešačiti do Senata, gde ga dužnost prema domovini zove. Nije, međutim, išao tako daleko, već se zadovoljio da trening izvede goredole u ulici iza salona, ispravno pretpostavivši, na koju će mlade dame iz krojačkog establišmenta izaći po isteku radnog vremena. Jedva da je čekao četvrt sata kada ga je pojava više grupa žena, nekih mladih i lepih, drugih ne tako mladih i daleko od lepih, obavestila da je trenutak koji je čekao – došao. Za dva do tri minuta je Lizet izašla na ulicu sitnim korakom. Senator je dobro znao da ni njegov izgled ni njegove godine neće privući pažnju mladih devojaka na prvi pogled, ali je smatrao da su njegovo bogatstvo i njegov položaj protivteža tom nedostatku. Lizet je bila u društvu, što bi činilo neprijatnost čoveku manje važnom i Senator nije oklevao ni časka. Prišao joj je, uljudno podigao šešir, ali ne toliko da pokaže koliko je ćelav i poželeo joj dobro veče.
„Dobroveče gospođice“, reče udvorički se osmehujući.
Pogledala ga je letimično, a njene pune crvene usne na kojima je upravo titrao osmeh, stegnuše se; okrete glavu i upustivši se u razgovor sa prijateljicom ode, dobro odglumivši nezainteresovanost. Daleko od toga da bude zbunjen, Senator se okrete i započe da prati devojke na udaljenosti od nekoliko metara. One su najpre išle malom sporednom ulicom, skrenule u bulevar i na trgu de la Madelein ušle u autobus. Senator je baš bio zadovoljan. Došao je do nekoliko ispravnih zaključaka. Činjenica da je išla kući sa drugaricom je dokazivala da nije imala stalnog obožavaoca. Činjenica da se okrenula kada joj se obratio ukazivala je da je bila diskretna, skromna i dobro vaspitana, što mu se dopadalo kod mladih, lepih žena. Njen kaput i suknja, jednostavan crni šešir čarape od veštačke svile su govorili da je bila siromašna, ali čestita. U toj odeći je izledala isto tako atraktivno kao u sjajnim toaletama u kojima ju je video ranije. Osetio je smešni mali osećaj u srcu. Tu neobičnu senzaciju, prijatnu, ali i čudnovato bolnu nije osetio već više godina, ali ju je odmah prepoznao.
„To je iznenadna ljubav“ promrmljao je.
Nije očekivao da će ljubav ikada ponovo osetiti, slegnuo je ramenima i udaljio se sigurnim korakom. Otišao je u kancelariju privatnog detektiva i tamo ostavio uputstva da bi trebalo ispitati mladu osobu koja se zove Lizet i radi kao manekenka na toj i toj adresi. A, onda, setivši se da su u Senatu diskutovali o „Američkom dugu“, uze taksi do impozantne građevine, uđe u biblioteku u kojoj je bila fotelja koju je osobito voleo, i dremnu prijatno utonuvši u san.
Informacije koje je tražio stigle su mu posle tri dana. Nije bilo skupo. Gospođica Lizet Larion je živela sa tetkom udovicom u dvosobnom apartmanu u delu Pariza koji se zove Batinjol. Njen otac, ranjeni ratni heroj iz Velikog rata, imao je trafiku u varošici na jugozapadu Francuske. Renta njenog stana je bila dve hiljade franaka. Živela je mirno, ali je volela da ide u bioskop, nije bilo poznato da li ima ljubavnika, imala je devetnaest godina. Nastojnica zgrade u kojoj je iznajmljivala stan je govorila lepo o njoj, a drugarice na poslu su je volele. Bila je, očigledno, poštovana mlada žena i senator nije mogao ništa drugo da zaključi do da ona savršeno odgovara da uteši čoveka kome je, u trenucima opuštanja, bila potrebna relaksacija od državnih briga i zahtevnih pritisaka velikog biznisa.
Nije potrebno detaljno pričati o koracima koje je gospodin Le Sier preduzeo da bi postigao cilj koji je naumio da dostigne. On je bio i suviše važan i prezaposlen da bi se time lično preokupirao, ali je imao poverljivu sekretaricu koja je bila vešta u poslovima sa onim biračima koji nisu bili odlučili za koga da glasaju, i koja je svakako znala na koji način da prezentuje mladoj, poštenoj, ali siromašnoj ženi, sva preimućstva koja bi mogla uslediti ukoliko bude dovoljno srećna da obezbedi prijateljstvo takvog čoveka kakav je njen poslodavac. Poverljiva sekretarica je posetila tetku, udovicu, po imenu madam Saladin i rekla joj da je gospodin Le Sier, uvek u korak s vremenom, počeo, u poslednje vreme da se interesuje za film i razmišljao da se angažuje u filmskoj produkciji. (Ovo pokazuje koliko pametan mozak može da iskoristi činjenicu da obična osoba može da preskoči beznačajnost). Pojava gospođice Lizet, u krojačkom salonu je impresionirala Gospodina Le Siera i način na koji je nosila modele, pa mu je palo na pamet da bi ona vrlo dobro odigrala ulogu koju je imao na umu. (Kao svi inteligentni ljudi senator se držao istine što je moguće bliže). Poverljiva sekretarica je, zatim, pozvala madam Saladin i njenu nećaku na večeru na kojoj bi se mogli bliže upoznati i gde bi senator mogao da prosudi da li gospođica Lizet ima sposobnost za pojavljivanje na ekranu kako je on pretpostavio. Madam Saladin je rekla da će pitati nećakinju, a što se nje tiče sugestija se čini sasvim razumnom.
Kada je madam Saladin saopštila predlog Lizeti objasnivši rang, čast i važnost njihovog ljubaznog domaćina, mlada osoba je prezrivo slegla svojim ljupkim ramenima.
„Cette vieille carp“, rekla je, što bi u bukvalnom prevodu značilo – „taj stari šaran“.
„Šta ima veze ako je stari šaran ako ti da ulogu?“ rekla je gospođa Saladin.
„Et ta soer“, rekla je Lizet.
Ova rečenica, koja, naravno, znači: „a tvoja sestra“, i zvuči dovoljno bezopasno, pa čak i bez smisla, je trunčicu vulgarna i upotrebljavaju je dobro vaspitane mlade žene, mislim, samo kad žele da šokiraju, izražava najdublju nevericu i jedino ispravan prevod na naš jezik bi bilo previše vulgaran za moje časno pero.
„Bilo kako bilo trebalo bi da dobijemo prvoklasnu večeru,“ rekla je madam Saladin. „ Na kraju krajeva ti više nisi dete.“
„Gde je rekao da bi trebalo da večeramo?“
„U Šato de Madrid. Svi znaju da je to najskuplji restoran na svetu.“
I nije bilo razloga da ne bude. Hrana je izuzetna, vinski podrum čuven, a njegova pozicija ga čini da u rano letnje veče bude čarobno mesto za večeru. Veoma slatka rupica se pojavi na Lizetinom obrazu i osmeh na njenim krupnim crvenim usnama. Imala je savršenen zube.
„Mogu da pozajmim haljinu iz naše radnje“, promrmljala je.
Nekoliko dana kasnije poverljiva sekretarica ih je strpala u taksi i odvezla madam Saladin i njenu privlačnu nećaku u Bulonjsku šumu. Lizet je izgledala sjajno u jednom od firminih najuspešnijih modela, a madam Saladin krajnje pristojno u crnom satenu i sa šeširom koji je Lizet napravila za tu priliku. Sekretarica ih je upoznala sa gospodinom Le Sierom, koji ih je pozdravio s blagonaklonim dostojanstvom političara koji se milostivo ophodi prema supruzi i kćerci važnog birača. A to je upravo bilo ono, što bi po njegovom lukavom mišljenju, ljudi za susednim stolom, koji su ga dobro poznavali, mislili da je bio njegov gest. Večera je protekla veoma prijatno i za nepunih mesec dana Lizet se preselila u šarmantni mali stan na odgovarajućoj udaljenosti kako od njenog posla tako i od Senata. Bio je moderno dekorisan sa modernim pokućstvom. Gospodin Le Sier je želeo da Lizet nastavi da radi. Sasvim mu je odgovaralo da ona ima nešto da radi za vreme onih sati koje je bio obavezan da posveti poslovima jer će je to udaljiti od nestašluka , a vrlo dobro je znao da žena koja nema šta da radi tokom dana, troši mnogo više para nego ona koja ima neko zanimanje. Pametan čovek razmišlja o svemu.
Ekstravagancija je, međutim, bila porok nepoznat Lizeti. Senator je bio zaljubljen i darežljiv. Izvor zadovoljstva mu je bio što je Lizet počela da štedi novac. Održavala je stan minimalnim sredstvima, kupovala je odeću po sniženim cenama i svakog meseca slala određenu sumu kući, svome herojskom ocu koji je njime kupovao male placeve. Nastavila je da živi mirno i skromno i gospodin Le Sier je bio zadovoljan da čuje od kućepaziteljke, koja je imala sina i želela da ga zaposli u državnoj službi, da Lizet posećuju samotetka i jedna do dve devojke iz radnje.
Senator nikad nije bio srećniji u životu. Veoma ga je zadovoljavalo da čovek i na ovom svetu može biti nagrđjen za dobro delo jer nije li bilo iz čiste ljubaznosti da je pratio svoju ženu u krojački salon, tog popodneva kada su u Senatu diskutovali o „Američkom dugu“ i tada prvi put video šarmantnu Lizet?
Što ju je više upoznavao sve više se zacopljivao. Ona je bila divno društvo. Bila je vesela i prijatna. Njena inteligencija je bila za poštovanje i umela je pametno da sluša kada bi on diskutovao o biznisu ili o državnim poslovima sa njom. Odmarala ga je kada je bio iznuren i uveseljavala kada je bio depresivan. Radovala se kada je dolazio, a dolazio je često, uglavnom od pet do sedam i bila tužna kada je odlazio. Stvorila mu je utisak da joj on nije bio samo ljubavnik, već i prijatelj. Ponekad su zajedno večeravali u njenom stanu, a dobro odabrana jela i poptuni komfor su mu davali duboko poštovanje prema domaćem šarmu. Prijatelji su govorili Senatoru da izgleda dvadeset godina mlađe. On je to osećao. Bio je svestan svoje dobre sreće. Nije mogao, a da ne oseti da je, posle dvadest godine svog teškog rada i javnog služenja, to samo njegovo pravo.
Zato mu je bio šok, pošto su stvari tekle tako srećno skoro dve godine, kada se neočekivano vratio u Pariz u rano nedeljno jutro, posle posete svojoj biračkoj jedinici koja je trebalo da traje preko vikenda i ušao u apartman s rezervnim ključem, misleći, pošto je bio dan odmora da će zateći Lizet u krevetu, a otkrio da ona doručkuje u svojoj spavaćoj sobi „tete a tete“ sa mladim gospodinom koga nikada ranije nije video obučenog u njegovu (senatorovu) najnoviju pižamu . Lizet je bila iznenađena kad ga ugleda. Zaista se vidno trgla.
„Tiens,“ rekla je. „Odakle si ti iskočio?“ Nisam te očekivala do sutra.“
„Pala je vlada“, odgovorio je mehanički. „Poslali su po mene. Ponuđeno mi je Ministarstvo unutrašnjih poslova.“
To, međutim, nije bilo uopšte ono što je hteo da kaže. Pogledao je gospodina koji je nosio njegovu pižamu ljutitim pogledom. „Ko je taj mladić“? povika.
Lizetine krupne crvene usne se razvukoše u najzavodljiviji osmeh.
„Moj ljubavnik“ odgovori.
„Misliš li ti da sam ja lud“, povika Senator, „Ja znam da je on tvoj ljubavnik“.
„Što onda pitaš“?
Gospodin Le Sier je bio čovek od akcije. Priđe pravo Lizeti i jako je ošamari po desnom obrazu levom rukom, a onda je jako ošamari po levom obrazu desnom rukom.
„Zveri“ kriknu Lizet.
Okrete se zatim mladiću, koji je posmatrao ovu scenu nasilja sa odredjenom neprijatnošću i, prišavši mu sasvim blizu, dramatično podiže ruku sa ispruženim prstom prema vratima.
„Napolje!“ viknu. „Napolje!
Čovek bi pomislio da takva gromada od čoveka naviklog da rastera gomilu nezadovoljnih poreznika i koji može da dominira mrkim pogledom na godišnjoj konferenciji razočaranih deoničara, naterati mladića da pobegne glavom bez obzira. Ali, on se nije pomerao, zaista iracionalno, ali tako je bilo. Uputio je Lizeti molećiv pogled i blago slegnu ramenima.
„Šta čekaš?“ viknu je Senator. „Hoćeš li da upotrbim snagu?“
„Pa ne može da izađe u svojoj pižami,“reče Lizet.
„To je moja pićama, a ne njegova.“
„Čeka na svoju odeću.“
Gospodin Le Sier se obazre i na stolici iza sebe, bačene u neredu, je bila raznovrsna muška odeća. Senator pogleda mladića s prezirom.
„Možete uzeti odeću gospodine,“ reče s hladnom ohološću.
Mladić je uzme u naručje, pokupi cipele koje su ležale na podu i brzo napusti sobu.
Gospodin Le Sier je posedovao značajan talenat za govorništvo. Nikada ga bolje nije upotrebio nego sada. Rekao je Lizeti šta o njoj misli. Nije bilo laskavo. Njenu nezahvalnost je obojio najcrnjim bojama. U glavi je prelistao rečnik kako bi našao odgovarajuće reči kojima bi je nazvao. Pozvao je moći neba da posvedoče da nikada nije bilo žene koja je takvom izdajom vratila verovanju jednog poštenog čoveka. Rečju, rekao je sve ono što su mu sugerisali bes, povređena sujeta i razočaranje. Lizet nije tražila da se odbrani. Slušala je u tišini gledajući dole i mehanički mrveći kiflu koju joj je Senatorovo pojavljivanje sprečilo da je dokrajči. Pogledao je u njen tanjir, iziritiran. On je bacio iziritirani pogled u njen tanjir.
„Bio sam toliko nestrpljiv da ti treba da budeš prva koja će čuti moje velike novosti da sam pravo sa stanice došao. Očekivao sam da ću imati svoj „petit dejener“ sa tobom sedeći na ivici tvog kreveta.
„Siroti moj dragi, zar nisi doručkovao? Odmah ću nešto poručiti za tebe.“
„Neću ništa.“
„Gluposti. Sa tolikom odgovornošću koju treba da preuzmeš moraš održati svoju snagu.“
Pozvonila je i kada je služavka došla, rekla joj da donese toplu kafu. Kafa je doneta i Lizet ju je usula. On je ne bi ni takao. Namazala je kiflu puterom. On slegnu ramenima i poče da jede. U međuvremenu je izgovorio nekoliko primedbi u vezi ženske perfidnosti. Ona je nastavila da ćuti.
„U svakom slučaju,“ rekao je, bar nisi bila bezočna da pokušaš da se izviniš. Znaš da nisam čovek koji može biti obmanut nekažnjavanjem, duša velikodušnosti kada se ljudi prema meni dobro ophode, ali sam nemilosrdan kada su rđavi. Onog časa kad popijem kafu napustiću apartman zauvek.“
Lizet je uzdahnula.
„Kazaću ti sada da sam ti pripremio iznenađenje. Odlučio sam da proslavim drugu godinu naše veze tako što bih ti prosledio novac dovoljnan da ti pruži nezavisnost ako se meni nešto desi.“
„Koliko?“ Upita Lizet tmurno.
„Milion franaka“
Ona ponovo uzdahnu. Iznenada nešto meko udari Senatora po potiljku i on se trže.
„Štaje to?“ uzviknu.
„Vraćam ti pižamu.“
Mladić je otvorio vrata, bacio pižamu na Senatorovu glavu i brzo ih ponovo zatvorio. Senator se oslobodio svilenih pantalona koje su mu se obmotale oko vrata.
„Kakav način da je vrati! Očigledno da tvoj prijatelj nije obrazovan.“
„Naravno da nema tvoje dostojanstvo,“ promrmlja Lizet.
„A ima li moju inteligenciju?“
„O, ne.“
„Je li bogat?“
„Bez dinara.“
„Pa, zaime sveta, šta je to što u njemu vidiš?“
„On je mlad“, nasmeši se Lizet.
Senator pogleda u tanjir i očima mu se pojavi suza i skotrlja se niz njegov obraz u kafu. Lizet ga blago pogleda.
„Siroti moj prijatelju, čovek ne može imati sve u životu“, reče.
„Znam da nisam mlad. Ali moj položaj, moje bogatstvo, moja vitalnost. Mislio sam da će nadopuniti to što nisam mlad. Ima žena koje vole samo zrele muškarce. Ima proslavljenih glumica koje su počastvovane time što su prijateljice jednog ministra. Previše sam dobro vaspitan da ti u lice govorim o svom poreklu, ali ostaje činjenica da si ti manekenka i da sam te izvukao iz stana koji je koštao samo dve hiljade godišnje. Ja sam za tebe bio stepenik više.“
„Ćerka siromašnih, ali poštenih roditelja. Nemam razloga da se stidim porekla i to što skromo zarađjujem za život, ali to ti ne daje za pravo da mi prigovaraš.“
„Da li voliš tog dečka?“
„Da“.
„A mene ne voliš?“
„Tebe takođe volim. Volim vas obojicu, ali vas volim različito. Tebe volim jer si tako ugledan i razgovor s tobom je toliko poučan i zanimljiv. Volim te jer si tako ljubazan i darežljiv. Njega volim jer su mu oči tako velike, a kosa talasasta i igra božanstveno. To je toliko prirodno.“
„Ti znaš da na mom položaju ne mogu da te vodim na mesta gde se igra, a usuđujem se da kažem da kad on bude star kolko ja, ni on neće imati mnogo više kose od mene.“
„To bi zaista mogla biti istina,“ složi se Lizet, ali nije mislila da je to mnogo važno.
„Šta će reći tvoja poštovana tetka madam Saladin kad čuje šta si uradila?“
„To joj baš i neće biti iznenađenje.“
„Hoćeš da kažeš da ta vrla žena odobrava tvoje ponašanje? O tempora o mores! Od kada, dakle, to traje?“
„Od kad sam prvi put otišla u salon. On putuje za veliku svilarsku firmu u Lionu. Jednoga dana je došao sa uzorcima. Dopali smo se jedno drugom.“
„Ali tvoja tetka je bila tu da te zaštiti od izazova kojima je mlada devojka izložena u Parizu nije ti smela dozvoliti da imaš ma šta s tim mladićem.“
„Nisam je pitala za dozvolu.“
„To je dovoljno da sede kose tvog sirotog oca otera u grob. Zar nisi mislila na tog ranjenog heroja čija je služba domovini nagrađena dozvolom za prodaju duvana? Jesi li zaboravila da je taj departman pod mojom kontrolom kao ministrom unutrašnjih poslova? Bilo bi unutar mojih nadležnosti kad bih povukao tu dozvolu zbog tvoje flagrantne nemoralnosti.“
„Ja znam da si ti suviše veliki džentlmen da učiniš takvu podmuklu stvar.“
On odmahnu rukom tako uzbudljivo, mada možda na preterano dramatičan način.
„Ne boj se, nikada se neću spustiti toliko nisko da se svetim onome ko zaslužuje dobro od svoje domovine, za nedela od strane kreature koju me osećaj dostojanstva navodi da prezirem.“
Nastavio je da doručkuje. Lizet nije govorila i tišina je zavladala. Ali kada se najeo, raspoloženje mu se promenilo. Počeo je više da sažaljeva sebe nego da bude na ljut na Lizet i sa čudnim nepoznavanjem ženskog srca, mislio je da će kod Lizete izazvati kajanje, predstavljajući se kao objekat sažaljenja.
„Teško je prekinuti običaj na koji se čovek navikne. Bilo mi je opuštanje i okrepljenje da dođem ovde kad sam mogao da ugrabim trenutak od tolikih obaveza. Hoćeš li bar malo žaliti zamnom Lizet?“
„Naravno.“
Duboko je uzdahnuo.
„Nikada nisam pomišljao da si sposobna za toliku prevaru.“
„To je prevara koja grize.“ Promrmlja ona zamišljeno. „Muškarci su čudni u tom pogledu. Ne mogu da oproste ako ih neko učini budalama. To je zato što su tako sujetni. Pridaju važnost stvarima koje nemaju značaja.“
„Misliš li da je to što sam te pronašao kako doručkuješ sa mladićem koji nosi moju pižamu, slučaj bez značaja?“
„Da je on bio moj muž, a ti moj ljubavnik ti bi to smatrao savršeno normalnim.“
„Naravno, jer bi u tom slučaju ja njega varao, a moja čast bi bila zaštićena.“
„Ukratko, ja samo treba da se udam za njega da situaciju učinim savršeno regularnom.“
Za trenutak on nije razumeo. Zatim je značenje onog što je rekla bljesnulo u njegovom bistrom mozgu i brzo ju je pogledao. Njene divne oči su imale onaj treptaj koji mu je uvek bio toliko privlačan, a na njenim velikim crvenim usnama je lebdeo šeretski osmeh.
„Ne zaboravi da sam kao član Senata, po tradiciji Republike, ja autorizovan kao glavni oslonac moralnosti i dobrog ponašanja.“
„Da li te to mnogo opterećuje?“
On se pogladi po svojoj lepoj, četvrtastoj bradi sabranim i dostojanstvenim gestom.
„Ni za suvu šljivu“, odgovori, ali izraz koji je upotrebio imao je galsku grubost koja bi, možda, njegovim konzervativnijim glasačima izazvala šok.
„Bi li se on oženio tobom?“ upita.
„On me obožava, naravno da bi se oženio sa mnom. Ako bih mu rekla da imam miraz od milion franaka ništa bolje ne bi tražio.“
Gospodin Le Sier je još jednom pogleda. Kada je u trenutku besa rekao da je nameravao da stavi milion franaka na nju, veoma je preterao u želju da joj pokaže koliko je ta tričarija košta. Ali on nije bio čovek koji bi se povukao kada je u pitanju bila njegova čast.
„To je mnogo više nego čemu bi mlad čovek na njegovom mestu mogao da stremi, a onda ako te obožava stalno će biti uz tebe.“
„Zar ti nisam rekla da je on trgovački putnik? On može da dođe u Pariz samo vikendom.“
„To je onda druga priča,“ reče Senator. „Biće mu, naravno, satisfakcija da zna da ću za vreme njegovog otsustva ja biti tu da te kontrolišem.“
„Značajna satisfakcija,“ reče Lizet.
Da olakša razgovor ona se podiže sa svoje stolice i udobno se smesti u
senatorovo krilo. On nežno priljubi njenu ruku.
„Ja te mnogo volim Lizet i ne bih želeo da pogrešiš. Da li si sigurna da će te on usrećiti.“
„Mislim da hoće.“
„Ja ću sprovesti propisnu istragu. Nikada ne bih pristao da se udaš za nekoga ko nije karakter za primer i apsolutno moralan. Zbog svih nas moramo biti sasvim sigurni u tog mladog čoveka, koga se pripremampo da uvedemo u naše živote.“
Lizet se nije usprotivila. Znala je da senator voli da obavlja stvari uredno i metodično.
On je nameravao da je ostavi. Želeo je da saopšti vesti gospođi Le Sier, a trebalo je i da se sastane sa ljudima iz parlamentarne grupe kojoj je pripadao.
„Postoji još nešto“, rekao je dok se nežno opraštao od Lizet, „ako se udaš insistiram da napustiš posao. Udatoj ženi mesto je u kući, ako je drugačije to se kosi sa mojim principima da udata žena ne bi trebalo da otima hleb od muškarca“.
Lizet je razmišljala da bi plećati mlad čovek izgledao prilično smešno dok šeta po sobi, njišući kukovima, kako bi pokazao poslednje modele, ali, ona je poštovala senatorove principe.
„Biće kako ti želiš dragi“, rekla je.
Istraživanje koje je preduzeo je bilo zadovoljavajuće i svadba je bila u subotu ujutru čim su legalne formalnosti bile ispunjene. Gospodin Le Sier, ministar unutrašnjih poslova i gospođa Saladin su bili svedoci. Mladoženja je bio vitak mladić pravilnog nosa, lepih očiju i talasaste crne kose začešljane od čela unazad. Više je ličio na tenisera nego na trgovačkog putnika svilom. Predsednik opštine, impresioniran prisustvom ministra unutrašnjih poslova, održao je, u skladu sa francuskom praksom, govor za koji je smatrao da zaslužuje rečitost. Počeo je time što je mladencima ukazao na ono što su oni već znali. Obavestio je mladoženju da je on sin vrednih roditelja i da se bavi časnom profesijom. Čestitao mu je na ulasku u bračne obaveze u godinama kada mnogi mladi ljudi misle samo na zadovoljstva. Podsetio je mladu da joj je otac heroj velikog rata, čije su slavne rane nagrađene koncesijom prodaje duvana i rekao joj je da je po dolasku u Pariz zarađivala za pošten život radeći u jednoj od najslavnijih ustanova ukusa i luksuza. Predsednik ošptine je bio ljubitelj literature i ukratko je podsetio na razne poznate ljubavnike iz romana. Romea i Juliju čija kratka, ali zakonita zajednica, je bila prekinuta žalosnim nesporazumom, Pola i Virdžiniju koja je susrela svoju smrt u moru rađe nego da žrtvuje svoju skromnost skidajući svoju odeću i najzad Dafne i Kloe koji nisu konzumirali svoj brak dok on nije bio autorizovan od strane zakonskih autoriteta. Bio je tako dirljiv da je Lizet prolila nekoliko suza. Dao je kompliment gospođi Saladin čiji je primer i način sačuvao njenu mladu i lepu nećaku od opasnosti u koje su mlade devojke, same u velikom gradu, sklone da upadnu. I na kraju, čestitao je srećnom paru na časti koju im je ministar unutrašnjih poslova ukazao prihvatajući da bude svedok na ceremoniji. To je svedočilo o njihovoj sopstvenoj vrednosti da je ovaj kapetan industrije i eminentni državnik, našao vremena da učini ovu malu dužnost ljudima iz skromnog miljea, što nije samo dokazivalo perfekciju njegovog srca, nego i njegov živi osećaj za dužnost. Njegov čin je pokazivao da on ceni važnost ranog braka, potvrdu zaštite porodici i podvukao potrebu proizvodnje naslednika kako bi se uvećala snaga uticaj i važnosti drage francuske zemlje.
Vrlo dobar govor – zaista.
Svadbeni doručak je održan u Šato de Madridu, koji je imao sentimentalna sećanja za gospodina Le Siera.
Već je pomenuto da je, među svojim mnogobrojnim zanimanjima, ministar (kako ga sada moramo oslovljavati) bio angažovan i u firmi motornih vozila. Njegov poklon mladoženji je bio veoma lep dvosed, njegove proizvodnje, i njime je, kada je ručak bio završen, mladi par otišao na medeni mesec koji je trajao samo za vikend, jer je mladić morao da se vrati na posao koji ga je vodio u Marselj, Tulon, i Nicu. Lizet je poljubila svoju tetku i poljubila je gospodine Le Siera.
„Čekaću te u ponedeljak u pet“, šapnula mu je.
„Doći ću“, odgovorio je.
Oni se odvezoše, a za trenutak gospodin Le Sier i gospođa Saladin su posmatrali lepi, žuti brod usidren u luci.
„Dokle god je čini srećnom“, uzdahnu madam Saladin, koja se nenaviknuta na šampanjac u vreme ručka osećala bezrazložno melanholičnom.
„Ako je ne usreći imaće posla sa mnom“, izjavi gospodin Le Sier impresivno.
Njegova kola su pristigla.
„Au revoir chere Madame. Vi ćete uhvatiti autobus na avniji de Nieji.“
Uđe u kola i dok je mislio o državnim poslovima koji su očekivali njegovu pažnju, zadovoljno uzdahnu. Bilo je očigledno da je situaciji mnogo više odgovaralo da njegova ljubavnica nije samo jedna od mnogih manekenki u krojačkom salonu, već poštovana, udata žena.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica