Slovački pisac BALLA (Vladimir Bala, 1967, Nove Zamke). Pripovetke objavljuje od 1992. godine u časopisima “Dodiri” i “Književni nedeljnik” . Za prvu knjigu pripovedaka “Leptokaria” (1996) dobio je nagradu “Ivan Krasko”. U drugoj knjizi “Outsideria” (1997) objedinio je svoje pripovetke u roman. Objavio je i dela – “Trudnoća”, “Tihikutakt”, “Unglik”, “De la Cruz”, “Stranci”, “U ime oca”. Vikend priča i prvi put slovački pisac na korzoportalu.
Slobodan Kojić, skulptura u terakoti
Kada je jednog dana počeo da me iritira nameštaj u staroj kući, koju sam nasledio od roditelja, zamolio sam ljude da mi pomognu da ga iselim iz soba, da ga utovarim u kamion i odvezem van grada.Tamo smo te andramolje pobacali u jarak i pokrili velikim komadima platna. Pomoćnike sam posle toga u praznoj kući častio odličnim jakim vinom. Nedugo zatim smo svi pevali uglas, teturajći se između zidova. Glasovi su odzvanjali prostorijama a mene su obuzimale strepnje, kako ću u toj praznoj kući da provedem noć, kada odu ljudi i ja ostanem sam. Bio sam svetan da će, kada nastane taj golemi muk,bez sumnje, početi da na mene deluje destruktivno, prestrašeno sam šetao tamo-amo i osvrtao sam se kao životinjica tražeći u zamagljenim malo saosećajnim očima ljudi razumevanje. Pomoćnici su se razdragano pevajući izvalili po tepisima.
Na kraju sam imao sreće.Pored kuće je prolazio moj prijatelj i zavirio kroz prozor. Zamolio sam ga da ostane sa mnom, jer su se ti ljudi već spremali da pođu a napolju se u međuvremenu smračilo.
Na odlasku su još dugo stajali pred kućom, kreveljili su se i uzvikivali a neki su pokušavali i da plešu. Ipak, jedan po jedan su zadizali kragne kaputa da se zaštite od noćne hladnoće i zakoji tren su zamakli za ćošak ulice, uprkos usporenim i nasigurnim koracima.
Prijatelj je od mene dobio hleb sa maslecem i lukom. Sedeo je na tepihu i koncentrisano žvakao; čas mu se naduvao desni, čas levi obraz, povremeno bi liznuo prst. Tamne oči su sijale na svetlosti gole sijalice. Imao je stisnute uske usne koje su ličile na ožiljak od teške povrede nožem ili britvom.
Naše prijateljstvo je bilo čudno. Zapravo smo se mrzeli, ali kada sad o tome razmišljam, zar je neobično ako se prijatelji mrze? Poznavali smo se jako dobro, družili se godinama, vremenom su dobre strane i prednosti našeg prijateljstva postale jednolične i dosadne, izgubile su vrednost, možda su se čak pretvorile u svoju suprotnost, da bi smo na kraju došli do toga da samo vrebamo greške i omaške onog drugog i pronađemo razlog za svađu. Da stvar bude gora, to su bile čudne prepirke, maskirane osmehom, gestovima tolerancije, prividnim razumevanjem i ukrašeni podmuklim ustupcima iza kojih se skrivao novi napad, istina, vođen obazrivo, pažljivo, realizovan pre dvosmislenim aluzijama, nego direktnim optužbama – da protivnik ne bi imao čime da se brani, jer u stvari nije ni znao kako i zbog čega je napadnut.
Moj prijatelj je gutao zalogaje hleba sa maslacem i očigledno je slutio da ga čeka noć puna dijaloga, u kojim o rečima valja prokleto dobro promisliti, u najmanju ruku kao o potezima u partiji šaha sa velemajstorem. Međutim, ja sam ćutao leđima naslonjen na zid. Osećao sam da me obuzima užas. Na neizgovoreno pitanje mog prijatelja u vezi sa iseljavanjem nameštaja sam naprasno odgovorio da je od nedavno nameštaj počeo da me iritira. Kasnije sam dodao da sam u pitanju ja, da je onaj deo mene, koji je dugotrajnom egzistencijom u ovom stanu otelotvorio u stari prijatan i, uzgred, nevini nameštaj, počeo da me iritira. Prijatelj je moje reči saslušao i istog časa zaključio da i po pitanju ovakvih situacija ima više i to dragocenijeg iskustva. Uporedio je tajnu mog nameštaja sa gotskim katedralama. Smatrao sam da je ovo upoređenje smešno ili ga nisam najbolje razumeo. Prijateljevo dalje objašnjenje je izmaklo mojoj pažnji, nestrpljivo sam čekao da završi a onda sam mu saopštio da su odjednom počeli da me uznemiravaju tepisi.Zamolio sam ga da mi pomogne da ih iznesem u dvorište.
Napolju je bila hladna noć, ali nama nije bilo zima, naprotiv – dok smo teglili teške i svojevremeno zaista veoma velike tepihe, zagrejali smo se i oznojili… Više puta se nismo suzdržali da ne opsujemo, uglavnom onda kada nam se teret isprečio u uskim vratima i mi odjednom nismo mogli ni napolje ni unutra i nespretno smo se muvali i cimali između vrata. Kada su se tepisi konačno bili izneti, zaključio sam da to nije dovoljno: preblizu smo. Istog mišljenja je bio prijatelj, što me je iznenadilo ali ujedno i obradovalo, mada sam se pomalo pribojavao skrivenih značenja ovako neočekivane saglasnosti. Zbog toga smo malo popričali o situaciji, ali nismo uspeli da otkrijemo ni jednu začkoljicu ili skrivenu klopku; naime, prijatelj je priznao da se on nameštaja i tepiha davno rešio, samo se snebivao da mi prizna, pošto je mislio da bih ga optužio za pozerstvo i teatralnost i povrh svega ga ismejao. Složio sam se da su njegovi razlozi za strepnju bili opravdani. Zgrabili smo tepihe i nosili smo ih u obližni šumarak, gde smo ih pobacali na gomilu i maskirali lišćem, granjem, grančicama, glinom i kamenjem.
U kući smo legli uza zid, stisnuli se jedan uz drugog da bi smo se malo zgrejali ispijajući vino preostalo od prethodnog čašćavanja.
Onda smo spavali do zore.
Slobodan Kojić, skulptura u terakoti
Proteklo je par nedelja. Moj prijatelj je ostao da živi kod mene, što je, naravno, kod komšija izazvalo razne priče, uglavnom su se zgražavale žene iz naše ulice, a ako bi povremeno došle u situaciju da budemo na istoj strani ulice, brzo bi prešle na drugu stranu, ili bi se čak okrenule i pošle u suprotnom pravcu. Meni i mom prijatelju ove rakcije sredine nisu smetale, smatrali smo da su inspirativne i jedan pred drugim smo se hvalisali sve brojinijim „negativnim“ iskustvom.
Ljudima koji su nas površno poznavali i koji su znali da živimo zajedno, očigledno je bio sumnjiv naš seksualni život, ali su podozrenja ove vrste bile stvarno smešna: na početku smo i dalje održavali odnose sa našim starim ljubavnicama, život je tekao kao i pre toga, ali smo kasnije ljubavnicama prestali da odgovaramo, odnosno da se izrazim preciznije, više nismo bili u stanju da zadovoljimo njihove seksualne prohteve – možda i ne zbog toga što su njihovi prohtevi rasli, nego zato što je naša potencija naglo opala. Ova promena nije bila posledica naših odnosa, zato što se tako nešto nije ni događalo, radilo se o nečemu drugom. Ove, priznajem, prilično neprijatne promene bile su izazvane umorom, iscrpljenošću. Naime, posle par dana zajedničkog života zaključili smo da nas iritiraju tapete i boja zidova, a isto tako loše na nas deluju i parketi, i linoleum, čak i kameni pod u predsoblju i hodniku. Zbog toga smo morali svako veče po povratku s posla teško fizički da radimo kako bismo odstranili sve nedostatke našeg prebivališta. Uvek smo radili do kasno u noć, stan je bio pun prašine i prljavštine, oko ponoći bismo legli i odmarali se, ali već oko jedan bismo ponovo ustali i dirinčili dalje, kako bi stan za nas postao zaista dom. Nismo se nimalo štedeli. Materijal sastrugan sa zidova, a povađen s podova smo kolicima odvozili u šumu i tamo smo ga zakopavali. Ovakav način života nam je iscedio svu snagu, tako da ni na kakvo polno opštenje nismo pomišljali. Tajna naše „spavaće sobe“ kopkala je mnoge ljude, pogotovo kada su videli naša izmučena lica, podočnjake i izmršavela tela, još ako bi neko obratio pažnju na naše žuljeve na rukama, počeli bi neblagonaklonici da razmišljaju o neverovatno izopačenim, intenzivnim seksualnim radnjama.
Prolazile su nedelje i meseci. Kupili smo novi nameštaj i tepihe. Posle kratkog vremena smo pozvali prevoznike da odnesu i ovaj nameštaj, jer je užasno počeo da nas iritira, da nas ždere iznutra, doživljavali smo ga kao diverzanta, uljeza, koji nas napada našim sopstvenim oružjem, naime osobinama koje su s nas prešle na predmete i tamo oživele.
Uskoro su na red došli tepisi, te ljigave guje koje su nam se omotavale oko vratova i noćima šaputale.
Izvukli smo ih u dvorište i zapalili. Posmatrli smo plamen i strah, da se te užasne nakaze nikada nećemo rešiti, nas nije napuštao.
Uskoro smo kupili nove tepihe i nov nameštaj. Namešaj je bio jako lep, moderan, a kada smo ga odvozili na smetlište van grada, tamo se okupio veliki broj građana sa kolicima da nešto od toga ugrabe. Nama je bilo svejedno. Žurili smo kući po tepihe, brzo smo ih urolali, utovarili u prikolicu kamiona i vratili smo se na smetlište, gde su nam ih uzimali direktno iz ruku. Utovarali su ih na prevozna sredstva i srećni i veseli odlazili.Naravno da su nas gledali kao ludake, ali nas niko nije pitao zašto to radimo, jer su se plašili da se ne predomislimo. Nama nije bilo smešno. Sopstveni postupci su počeli da nam se čine patološkim. U to vreme smo već često plakali, uglavnom uz čašu vina, ležeći na podu u praznoj kući, nakon čega bi nas obuzela grozničava aktivnost, strugali bismo sa zidova nove i nove slojeve, jer su bili inficirani našim prisustvom, našom egzistencijom. Zidove smo povremeno ponovo prekrečili, učvrstili, a takođe smo neprestano renovirali i podove, jer su napadi destruktivnog odstranjivanja slojeva, koji su nama zaraženi, bili sve intenzivniji i češći, te zbog toga naše prebivalište nismo stizali da renoviramo.
Ali to nije bilo ono najgore.
Uskoro je neprijatna postala razlika koja se između mene i mog prijatelja pojavila u poimanju procesa inficiranja naše najbliže okoline. Ukratko i dobro, na prijatelja je pre određenog vremena, počela da deluje infekcija koja je zahvatala nameštaj i zidove, daleko ranije i intenzivnije nego mene, njegovi su novi i novi napadi počeli da se javljaju skoro u isti mah,čim je donet nameštaj, ili čim smo okrečili stan, eventualno renovirali. Jedno jutro je došao kod mene, muški me zagrlio i čvrstim glasom mi je saopštio da odlazi, jer ne može više da živi u zaraženoj kući. Otputovao je u Kinu, i mada više nikada ništa o njemu nisam čuo, moja lična sudbina mi je govorila kako je on završio. Nakon njegovog odlaska iselio sam nameštaj još par puta, kasnije sam odustao od uređivanja domaćinstva i živeo sam u potpuno praznoj kući sasvim sam.Istina, to je bio užasan život. Neprekidno su me progajala razna priviđanja, halucinacije, nisam mogao da mirno spavam, sa zidova su stalno vrebale neke senke, koje su na mene tako jako ličile, pa mi se zapravo činilo da ja izlazim iz maltera a ono što leži napred sobe na gomili starih krpa je samo avet kojaće se nužno uskoro rasplinuti. Jasno sam video sve svoje loše osobine kako izlaze iz poda, kako se odvajaju od boje zida i postaju sve gušće, teiznova ulaze u mene u svoj čvrsti izvor. Narastalo je zlo u kući koju sam inficirao samim sobom. Golim rukama sam kidao tapete, krampom sam kopao u podove i u naručju trkom iznosio šut u šumu, ali se više nisam zadržavao zakopavanjem. Uskoro su zidovi kuće bili tanki poput papira. Nije dugo trebalo da se u njima pojave prve rupe, koje su se svakodevno širile. Neki zidovi su se onda i srušili. Intenzitet infekcije je svakodnevno rastao. Zaposlio sam par radnika, čiji je jedini zadatak bio da odnose šut u šumu i da ih tamopokrivaju zemljom. Za popravke i renoviranje nije bilo ni vremena ni snage. Bageri su na kraju srušili ostatke zidova i iskopali na mestu nekadašnjih temelja duboke rupe u koje smo navozili olovo. Parcela je bila neupotrebljiva. U to vreme sam živeo u šatoru, svake noći u novom: onaj upotrebljeni bi radnici svaki put odvezli u šumu gde bi ga uništili.
Slobodan Kojić, skulptura u terakoti
Shvatio sam da je neprihvatljivo dalje ostajati kod kuće. Tek tada sam dospeo u stadijum koji je davno morao da savlada moj prijatelj; shvatio sam šta je osećao. Koliko avetinjiski su na njega delovale slike koje je video da izlaze iz kontaminiranih predmeta, iz zidova, iz nameštaja, pa očigledno i iz mene! Video je kako iz mene izlazi on lično – to je za njega bio nerešiv, kobni problem, jer dok su predmeti još mogli da se odstrane, zlo koje je izbivalo u vidu njegovog lika iz mene, pretilo je da bude prisutno zauvek… Jer ako bih se i negde izgubio, infekcije su se iz mog prijatelja širile takvim tempom, da je fizički bilo nemoguće tako brzo menjati nameštaj, obnavljati zidove, podove i slično. Preostalo mu je jedno jedino rešenje, isto ono koje je sada čekalo mene – odlazak. Čekao me je život na putu u stalnom bekstvu. Napustio sam svoj rodni grad. To nije bilo naročito teško, za njega me nisu vezivala nikakva osećanja: tamo nisam imao nikoga, u poslednje vreme niko me nije ni priznavao, bivši prijatelji su se pretvarali da me ne poznaju, ženama koje sam voleo nije trebao impotentan, umorni ludak, kolektiv u kome sam bio zaposlen potpisao je peticiju u kojoj su tražili da me otpuste.U peticiji su tvrdili da imam probleme sa alkoholom – ali ko ih ne bi imao u mojoj situaciji? No, ne žalim se. Za mene je svejedno bilo isključena mogućnost da ostanem. Proces inficiranja okoline kataktersitičnim znacima mog bića se neverovatno ubrzavao: ni na jednom mestu nisam mogao da se zadržim više od pola sata, posle tog vremena sam počeo da osećam da je sredina doslovno otrovna, prožeta onim što predstavljam, a čega se najviše od svega grozim. To je kao da stalno morate da gledate u ogledalo i da sebe gledate iz onog najgoreg ugla… U stvari nisam mogao ni da odlazim na pivo, jer već nakon tridesetak minuta osetio ludu želju da stružem malter sa zida pored stola, pošto sam tamo video sebe, kasnije više nisam ni znao da li nokte treba da zarijem u osobu sa čašom u ruci, jer su mi se likovi u zidovima ili nameštaju činili stvarniji i uverljiviji, življi. Pošao sam na put. Nije to bio prijatan život, ali mi ništa drugo nije preostajalo. Najpre sam spavao na stanicama, po šupama, ali kasnije više uopšte nisam mogao da spavam, jer bi me već posle par minuta sna budili neopisivi zvuci – koral sašaptavanja aveti.Okružilo bi me mnoštvo mojih vernih slika i višenisam mogao da ležim ni na tren, odmah bih pritisnuo dlanove na uši i teturao sa dalje u noć…
Ne dugo zatim više nisam bio u stanju da hodam tek tako.Dok sam koračao, imao sam potrebu da potrčim, jer sam okolinu inficirao takoreći vrtoglavim tempom. Jednom sam u begu sreo potpuno iscrpljenog čoveka koji se negde usput srušio u jarak pored puta; bilo je jasno da diše iz petinih žila; trčeći pored njega, primetio sam kako nezadrživo počinje da ga deformiše neki pritisak, čiji izvor je za moje oči bio nevidljiv. Njemu je očigledno ovaj izvor bio prepoznatljiv. To se videlo na njegovom licu i u očima punim jeze… Za par sekundi čovek je nestao, spljošten pritiskom koji je na njega delovao sa svih strana. Nesrećnik je upao u ništavilo. Napustio sam mesto njegovog nestanka i od tada samo dahćem, dahćem po prašini puta da bih što dalje izmakao od slične sudbine, ali me snaga napušta…
Jutros sam prešao državnu granicu.
Prevela sa slovačkog Zdenka Valent Belić
PROČITAJTE DRUGE vikend-prica