Iz zbirke pripovedaka „Očekujuću odgovor“ Bojane Karavidić (Partizanska knjiga, Kikinda, 2024).Vikend priča „Glasovi“.“…zbog čega nepogrešivo pamtim boju glasa onih koje želim da zaboravim…? jasno čujem Višnju koja me je kinjila u obdaništu ne dozvoljavajući da zatvorim oči u vreme spavanja – ‘ako zažmuriš, doći će veštica na bundevi, ona sa novogodišnje priredbe’ … zbog Višnje ne jedem ni višnje, ni pitu sa višnjama, ni bundevaru…“ Ilustracije sa 69.godišnje izložba SULUV-a
Miodrag Miša Cvetičanin, Tražim
… ubiće me sopstveni mozak… simfonija broj 9, 2, 4… kompozitore uglavnom pamtim, ali brojevi me izluđuju… u korpusu zaboravljanja su imena prevodilaca, naslovi knjiga, o sadržaju da ne govorim – dogodi se da tek po koricama prepoznam da sam knjigu već pročitala… grešna pred sobom iskupljujem se verglajući prezimena nekolicine pisaca … ni nazive lekova koji me spašavaju od lupanja srca ne pamtim… rado bih se upustila u diskusiju o književnoj estetici citirajući omiljene pisce… uzalud… obavijena maglinom zaboravljanja klimam glavom, mozak u damarima, srce pati podržavajući ga ubrzanim otkucajima – on, ono i ja spojeni vertikalom kičmenog stuba pokušavamo da opstanemo u nečemu što bi trebalo da bude Dostojanstvo zaboravljanja…
… zbog čega nepogrešivo pamtim boju glasa onih koje želim da zaboravim…? jasno čujem Višnju koja me je kinjila u obdaništu ne dozvoljavajući da zatvorim oči u vreme spavanja – „ako zažmuriš, doći će veštica na bundevi, ona sa novogodišnje priredbe“ … zbog Višnje ne jedem ni višnje, ni pitu sa višnjama, ni bundevaru… Vasa je iskakao uz zverske urlike dok čekam lift, sa maskom na kojoj su bili istaknuti očnjaci poput mojih nepravilno raspoređenih zuba, taj krik me ponekad trgne iz sna … ginekolog je potvrdio da sam u drugom stanju, „trudnoća je stabilna”… iste noći odliv, krv je liptala, u njoj krpe veličine bebinog dlana ispadaju iz mene raskrečene na toaletu … o, njegova ćela među mojim preponama nepomućenog je sjaja uz prateće, jasno čujno mumlanje da će sve biti u redu… lokalna alapača ne propušta da me sačeka pred kasom u samousluzi – „krečiš stan, a tek si sahranila majku?”… odzvanjaju uznemirujući glasovi nepoželjnih duhova…do kada ću biti progonjena njihovim ehom?
… poludeću! ne sećam se majčinog glasa dok me teši kada uplakana dođem sa gimnazijske literarne sekcije na kojoj je iskasapljena moja emotivno intonirana priča – ona izgovori na latinskom „ne bacaj biser pred svinje”, rečenicu flomasterom ispisujem na zid ispred pisaćeg stola – „nolite iacere margaritas ante porcos”…
… bezglasne su očeve rečenice kada mi govori da su falsifikatori neprihvatljivi, da im sleduje zatvor i da je to što sam uradila kažnjivo, i da će sutra otići kod učiteljice da joj kaže da sam falsifikovala njegov potpis ispod nekoliko opomena koje je ispisala u malom notesu namenjenom informisanju roditelja… bila sam u prvom razredu osnovne škole… posadio me je u krilo potrbuške i zamahnuo plastičnim lenjirom koji se slomio na mojoj guzi posle nekoliko zamaha … danas bi verovatno bio optužen da je roditelj nasilnik… želim da čujem tatu kako me grdi … baška neizvetreno osećanje-sećanje na njegovo zadovoljstvo što je lenjir otkazao upotrebljivost pri prvoj kaznenoj meri nada mnom, njegovoj sedmogodišnjoj jedinici … tetka novosadska, moja zemaljska ikona, neobuzdano se smejala sjajeći očima vučice u teranju, naša gradska Beba Lončar, natrćenog dupeta kojim je na biciklu mlatila po gradu, spremna za nove poduhvate i male laži inače, požrtvovana majka, neugnjetavana supruga… istina je da moja tetka nije bila neporočna, ali bračno savršenstvo je uglavnom problematično, uostalom, kao i svako drugo…
…danas je sve neželjene glasove iz prošlosti neočekivano nadjačao voljeni, tetkin, peva mi autorsku, rođendansku odu, trenutno smišljenu „Cicika, Cica, naše srce i dika”…
Tibor Lazar, Golden Boy
… leva noga mi je ugipsana do kolena, doktor propisuje kretanje samo na relaciji krevet – klozetska šolja, ulaženje u kadu zabranjeno…
…večeras gimnazijsko društvo ide u bioskop, O jagodama i krvi (Strawberry Statement)… tetka je došla da me obiđe, prst sudbine… kažem da bih u bioskop, mama i tata drže se lekarske zabrane kretanja… namiguje „sredićemo, Cicika”, odlazi u drugu sobu… čujem da razgovara sa burazerom, mojim tatom… znam da puše cigarete koje donosi teča sa službenih putovanja … potom… osluškujem korake i evo je, govori glasnije nego što bi trebalo – „ustaj, vodim te kod braće, pečem mekike, Cicika, polako s tim štakama” – glumački namigujući pomaže mi da se pridignem… odvezla me je do bioskopa, posle me je dočekala na parkingu u crvenoj Tojoti, utegnuta u suknju dva broja manjoj, ko zna gde je bila u međuvremenu… telo mi je bridelo od Bogdanovih milovanja po gipsu u kome je moja neupotrebljiva, slomljena noga… na filmu je trajala studentska pobuna 1968…
… prošlo je nekoliko decenija, poumirali su bližnji, i tetka… baš i nije išlo po redu, to, umiranje… nije utešno da nikada više neću čuti tetkin preglasan smeh, videti je kako na porodičnim slavljima prebira po dirkama pijanina, ili žicama gitare, visoko uzdignute glave sa gnezdom natapirane, proređene kose, bila je uvek glavna, gosti muškarci su neskriveno blenuli u tetku, žene su neuspešno skrivale osmeh netrpeljivosti… jednom prilikom oslušnula sam mamin razgovor sa prijateljicom – „ova moja liči na Ginu, to mi se baš ne dopada”.
… ležim u gipsanom koritu… gledam u ispucali bolnički plafon… pri svakom udahu telo se štreca… pomereni pršljenovi rezultat su prvog skoka s padobranom u godinama kada nije vreme za početke … kažu da moram biti nepomična, strpljiva, doći će sve na mesto…
… mislim o prošlosti i likovima koji više nisu među živima… i čitam, smem da pomeram šake, maštam o svemu i svačemu i o tome kako bih volela da se preobratim u moju strukiranu, jebozovnu tetku… sahranila je muža, pa unuku, pa kćerku, pa burazera… upokojila se nadomak stotoj, našminkali smo joj usne pre nego što ju je spržio plamen krematorijuma… sada se namigujući, nadnosi nadamnom u gipsanom koritu, jasno čujem njen cvrkut – „sredićemo, Cicika”…