U 59. Ediciji Matice srpske „Prva knjiga“ za 2016, objavljena je zbirka priča „Stubovi“ Jovana Gavrilovića (1997). Nagrađivan, između ostalog osvojio je prvo mesto za kratku priču na Konkursu Borislav Pekić. Iz nagrađene Zbirke ustupio nam je dve. Prva – „Dva slepca u četiri oka“. Vikend priča korzoportala. Foto: Dragana Kojić
Poštovani mladi autore,
Izvesno je da posedujete veliku količinu talenta i da ćete imati bogatu spisateljsku
karijeru, ukoliko nastavite s Vašim radom. Retko se javljaju pisci Vaših
sposobnosti, ali –
Ovde sam zastao s čitanjem. Moji prsti, drhtavi i znojavi, zarili su se dublje u ravni papir. Pritiskao sam nokte noktima, dišući brzo i duboko, a noge su mi divljale ispod stolice. Ali. Ali. ALI! Moralo je da se pojavi, naravno. Sve što kažeš pre „ali“, ma makar reči bile povezane zarezima od zlata i crtama od sedefa, ne vredi ništa više od one crne prljavštine pod tvojim noktima. Ne znam zašto su mi pisali o mom „izvesnom talentu“ i o „bogatoj karijeri“, ako su ubacili to „ali“. Mogli su samo da napišu NE. Trebalo je odmah da prestanem da čitam, papir je ionako već bio izgužvan u znojavoj, grčevitoj masi mojih šaka. Nastavio sam.
Iako poseduje veliku literarnu vrednost, Vaš roman, Tiho kao ljubav, tiho kao smrt, ne bismo mogli prodati u iole velikom tiražu, jer spadate u kategoriju autora nepoznatih javnosti. Ipak, mi Vas ohrabrujemo da nastavite s pisanjem, jer ćete svakako–
Ovoga puta sam stvarno prestao. Zgužvao sam papir i bacio ga u kantu. Promašio sam. Ispred mene, na stolu, belelo se sto pedeset strana, vraćenih sto pedeset strana. Ivice rukopisa bile su, zbog koverte u kojoj su mi vraćene, zgužvane i izvijene nagore. Sa naslovne strane, posmatrale su me reči: Tiho kao ljubav, tiho kao smrt – roman. Gledao sam u moj roman kao što bi neko gledao u svoj iskorišćeni kondom u rukama svoje bivše devojke. Zgrabio sam strane za njihove sluzave ivice i zavrljačio ih ka kanti. Umesto da udare o zid i kliznu, polako i oklevajući, do ivice korpe, stranice se raspršiše kao perje upucane ptice. Verovatno je trebalo da pišem, dok je bes i dalje svež, tek probuđen i mrzovoljan zbog budilnika. Da tako izbacim bar deo njega na papir. Umesto toga, zgrabio sam kaput i izašao napolje.
Hladni jesenji vazduh dočekao me je šamarom u lice, pokušavši da mi otme šal. Mora da sam, u tom trenutku, izgledao kao jadnik osuđen da visi. Nisam baš primećivao stvari oko sebe. Ni ljude. Znam da sam teško treskao stopalima po pločniku. Znam da su mi se šake grčile u naizgled vrelim džepovima. Znam da sam na svet gledao kao kroz mutne, crvene naočare.
(ali ali ali ali ali)
Oštro sam uzdahnuo.
Ako moj roman ima „literarnu vrednost“, zašto onda ne žele da ga objave? Zar nisu rekli da imam talenat? Da ću imati bogatu karijeru? Zašto? Zbog novca, naravno. Tiraž… „iole veliki tiraž“. Pisci, slikari, muzičari, plesači, … svi su postali žrtve kapitalizma, a njihova dela sranja na podu njihove zajedničke tamnice.
Jedna žena punih, crvenih obraza, u lisičijoj bundi koja joj je gutala čitavu donju polovinu lica, prošla je kraj mene. Zelena senka je od njenih očiju pravila ljigave, sluzave rupe. Napadni miris njenog parfema (ruža, mislim) mešao se s onim poprskanim po njenoj beloj pudli. Pas je digao pogled, osmotrio me svojim crnim očima i zarežao. U kafiću kraj koga sam stajao dok sam čekao zeleno svetlo, jedna devojka vrištala je u telefon. Bio je to jedan od onih na sklapanje, i držala ga je malog prsta podignutog uvis, paralelno s antenom. Usta su joj se pomerala brzinom vode u ve-ce šolji. Mahala je rukama, a vino u čaši pred njom klatilo se kao na zemljotresu. Nije ni primećivala da svi, pa i kelneri, bulje u nju s mešavinom straha i zbunjenosti. Ili je nije bilo briga. Auto prođe pored mene i isprska mi pantalone, skoro do kolena. Hladna tkanina lepila mi se za cevanice sa svakim korakom.
Šta ako su me lagali? Šta ako je „literarna vrednost“ samo način da kažu „nećemo tvoj roman, ali želimo da i dalje kupuješ naše knjige“? Na kraju krajeva, ja nisam imao zvaničnu potvrdu moje umetnosti. Niko se nije pojavio, pozvan ili niotkuda, digao palčeve i rekao „super je“. Šta ako onih trideset i nešto word fajlova, sigurno ušuškanih u folder pod imenom Jareth (ime Dejvid Bouvijevog lika u filmu „Lavirint“), ne vrede ništa? Šta ako su dobre samo u mojim očima? Proveo sam godine pišući ih, a sada sam mislio da su bili obične gomile reči i megabita. Utrošeno vreme. Ne mora da znači, mislio sam, ja ih volim, sviđaju mi se. Sluzavo perje oko moje kante za otpatke ubeđivalo me je u suprotno. Nisam mogao da izbacim tu sliku iz glave i zašištao sam kroz stisnute zube. Ovo je bila samo jedna izdavačka kuća, jedna od mnogih. A koji poznati pisac, od Puškina do Lavkrafta, nije bio odbijen milion puta pre nego što je uspeo da se probije kroz tu nemilosrdnu branu, koju neki zovu „biti pisac“? Negde sam čuo da je Roulingova odbijena čak trideset puta pre nego što je našla izdavača za prvu knjigu o Hariju Poteru…
Da li mi je išta od ovoga pomoglo? Ne.
Stigao sam do trga i naslonio se na metalnu ogradu. Iza mene, neki veoma bitan odavno mrtav čovek držao je podignut bakreni mač. Narandžasta boja je odavno prešla u zelenilo ispresecano crnim tumorima. Golubovi su sletali kraj mene, nameračeni na par mrvica belog hleba. Potukli su se, fanatično gugučući, i njihovo perje je letelo na sve strane. Gorak ukus ugnezdio se u mojim ustima. Pljunuo sam.
„Seljačino jedna! Sad obriši to!“
Isprva sam pomislio da je to jedan od golubova zakreštao. Onda sam krajičkom oka uhvatio neki pokret i okrenuo se. Uvijena u debeli, čupavi crveni kaput, sa prevelikim kožnim cipelama na premalim nogama, jedna smežurana baba streljala me je pogledom. Dva sitna, plava oka, uokvirena munjama tankih bora, gledala su u mene ispod crne šubare.
„Šta?“
„Obriši to, seljačino jedna!“, zakreštala je. Njen glas me je podsećao na grebanje noktima po tabli. „Je l’ ti mama asfaltirala ovo ovde? Obriši, bre!“
„Zašto?“
Na trenutak, vilica joj ostade obešena. Lice, zarobljeno u zbunjenom, ljutitom grču, kao da je utonulo u šubaru. „Š’a si rek’o?“
Polako, kao da objašnjavam detetu da prosto ne sme da dodiruje ringlu, rekao sam: „Pitao sam zašto? Zašto da obrišem pljuvačku?“
Oči su joj drhtavo lutale i bilo je očigledno da traži reči. Nije našla ništa i, umesto toga, vilica joj se zaklatila kao pokvarena roletna.
Uzdahnuo sam. „Zaboga, pogledajte oko sebe!“ Mahnuo sam rukom prema trgu. Dva dečaka, možda malo starija od deset godina, tukla su se oko devojke koja je odavno otišla kući. Kačketi su im, kao peškiri boksera, ležali kraj njih. Ona devojka što je vrištala u telefon sada je sedela na klupi, preko puta fontane, i, ovoga puta, urlala u mali ekran. Jedna starica je sedela na klupi, sa dve kese do vrha punih mrvica, okružena golubovima. Tiskali su se oko nje, kao vrištave devojke oko svog omiljenog glumca. Samo što, umesto slika i hemijskih olovaka, ove devojke su u babu upirale svoje kljunove. I perje. Baba je bacala mrvice hleba kao da baca konfete na venčanju, i milo joj se jebalo da li golubovi smetaju ikome. Gledala je samo na sebe. Tankih bora izvijenih oko sitnog osmeha, mrvicama je hranila golubove i ideju da nije sasvim sama na ovom svetu. „Pogledajte koliko ispljuvaka ima! Zašto bih brisao svoju pljuvačku, ako niko neće njih da obriše?“
Nisam ni završio rečenicu, a starica s šubarom već je odlazila. Bacala je poglede preko ramena i, iskreno, ne bi mi smetalo da se saplela i pala.
Na trenutak, strah pređe preko mene u vidu ledenog talasa. Šta ako ona matora ludača, gospođica Bobinski, uđe u moju sobu i pobaca papire? Rekao sam joj da ne želim da je vidim blizu moje sobe, ali ona je svejedno ulazila. Kaže da mora, jer je gazdarica pansiona. Tako nešto… Umalo nisam otrčao nazad da spasem svoj roman od tog debelog uljeza, kada sam zastao i jače pribio telo na ogradu (šipka mi se zabijala iznad zadnjice, ali nisam osetio to). Nema „literarnu vrednost“, šta i da ga baci? Ali, ja sam to napisao. Znam da je otrcano reći da je moj život utkan u te rečenice i pasuse, ali zaista imate osećaj da je deo vas unutra, negde među tim papirima. Možda bih mogao da stignem na vreme da spasem sve nakon trećeg poglavlja ako bih…
Pogledao sam ulevo. Nešto poskoči u mojim grudima. Ispravio sam se. Sve misli o gospođici Bobinski i „literarnim vrednostima“ naglo su bile bačene pod tepih. Prema meni je išao čovek… ne, dečak. Bio je daleko, ali jasno sam video špicastu bradu, velike oči i blistavu, zlatnu kosu. Na sebi je imao smeđi kaput do kolena, koji se, raskopčan, vijorio iza njega sa svakim njegovim poletnim korakom. Shvatio sam da buljim u njega. Oči su mi suzile. Zatreptao sam. Srce mi je sve jače tuklo, prvo kao sekundara, a onda kao udarci čekića iznerviranog kućepazitelja. Način na koji mu je pramenje lagano poskakivalo, nežno se češući o njegovo čelo…
Ne! Neće moći, ne ovoga puta. Uvek je ovako. Svet tako funkcioniše. Misliš da je nešto lepo, najlepše što si ikada video, misliš da su sve lepote sveta utkane u jedan par očiju… A onda se približi, i, naravno, od daljine se samo činilo da je…
Kucanje mog srca ubrza kada se dečak približio. Imao je osamnaest, možda devetnaest godina. Brada mu je i dalje bila špicasta, oči velike (sada sam video da su plave), a kosa kao najfinije, najbogatije seno. Shvatio sam da izgleda kao Rembo. Ne, kao Dikaprio. Kao Dikaprio u ulozi Remboa. Smešio se. Taj osmeh nije imao razlog, prosto je bio jedan od takvih. Novi osećaj promoli svoju glavu unutar mene, gurajući me poput najjačeg, najlepšeg i najgoreg vetra. Znao sam da moram da pričam s njim. Da ga dodirnem. Ne, ne samo to. Hteo sam da ga imam.
Sada je bio na dva metra od mene. Isturio sam nogu. Njegov smešak je na trenutak nestao dok je padao. Udario je laktom o beton, a noge mu se na trenutak nađoše u vazduhu. Tiho je jeknuo, više iznenađen nego u bolovima. Prišao sam mu i uhvatio ga za nadlakticu. Prsti mi zaroniše u mekanu vunu i u još mekšu kožu. Uzdrhtao sam čitavim telom. Pogledao me je, na trenutak zbunjena, tupa pogleda, a onda se osmehnuo. Jače sam mu stisnuo ruku, ali odmah zatim opustio stisak. Nisam želeo da ga povredim. Bože!, taj osmeh.
„Hvala“, rekao je, ustajući. Glas mu je bio mekan, gotovo devojački. „Ovaj… možeš li da mi pustiš ruku?“
Prepao sam se kada sam shvatio da ga i dalje držim. Cimnuo sam je k sebi.
On se samo osmehnuo, široko, zatvorivši oči. Otresao je prljavštinu s kaputa u nekoliko brzih pokreta ruku, a onda provukao prste kroz kosu. Blistala je na suncu, skoro isto koliko i njegove pune, crvene jagodice.
Zamucao sam: „Izvini, ja…“
Odmahnuo je rukom. „Taman posla, ja sam kriv. Nisam gledao gde idem.“ Osmeh mu se još više raširio. „Dešava se.“
Bio sam siguran da će da ode. Zašto bi ostajao u prisustvu promašenog pisca? Iznenadan nagon da ga čvrsto zagrlim umalo je preovladao nada mnom. Stisnuo sam oči, očekujući da će, kada ih ponovo otvorim, dečak odlaziti svojim poslom. I dalje je bio tu. Posmatrao me je, što me je teralo da se znojim. Nije me gledao, posmatrao me je. Nikada se nisam osećao ružnije nego u tom trenutku.
„Lep si.“
Nešto mi se zaglavilo u grlu. Onaj vetar u meni podivlja. „Mo… molim?“
„Rekao sam da si lep“, ponovio je, ovoga puta veselije. „Stvarno.“
Odjednom, papiri u mojoj kanti bili su samo to: papiri u kanti. Popustio sam pred nagonom, prišao dečaku i zagrlio ga. Ruke su mi savršeno legle na njegova ramena. Mirisao je bogato. To mi sada jedino pada na pamet – bogato. Vrela munja prodrmala mi je telo, kada sam osetio njegove ruke kako se obavijaju oko mene. Odmakao se od mene, i dalje se smešeći. Voleo sam taj osmeh.
„Hoćeš da odemo negde?“
Samo sam klimnuo glavom.
„Jesi gladan?“
Odmahnuo sam glavom.
Nasmejao se svojim punim, predivnim smehom. „Znam da jesi. Obrazi su ti upali, ali sviđa mi se tako. Hajde, odvešću te na jedno mesto.“
Uzeo je moju omlitavelu ruku u svoju mekanu i poveo me niz ulicu, dalje od dečaka-boksera i uskovitlane gomile perja i hleba.
2
Nikada nisam bio u restoranu u koji me je odveo, ali izgleda da on jeste. Prešao je preko praga i crno-belih keramičkih pločica kao preko sopstvenog otirača. Jedva je izmolio kelnera da nam dozvoli da sednemo u ugao. Prepirao se s njim, mašući rukama, ali glas mu je sve vreme bio mekan. Najmekši koji sam ikada čuo. Ja sam samo blenuo u njegov potiljak. Stezao sam praznu šaku, kao da ga i dalje držim. Morao je da me pusti kada smo ušli unutra. Kelner nas je, pobeđen i mrzovoljan, sproveo do stola, a dečak se okrenuo ka meni i namignuo mi. Kako sam samo mogao da se nerviram oko gomile papira? To su bile samo reči! Samo pesme, priče, romani…
Naručili smo nekakvu hranu i kelner je ubrzo doneo dva mala tanjira. U suštini, na njima je bio lovorov list i nešto vijugavog maslinovog ulja. Pogledao sam u meni i video da ima francusko ime.
„Šta je ovo?“, pitao sam ga.
Kelner me je ošinuo pogledom sa visine: taj pogled je govorio svinjo nekulturna. „To je (francusko ime), lepa hrana.“
Dečak iznenada prsnu u smeh. Parče hleba skotrlja se niz njegovu glatku bradu i pade na stolnjak. Smejao se vrištavo, dečački, celim telom. Jasno sam video ocrtavanje lopatica na njegovim leđima pod sakoom.
Kelner, verovatno zgađen, ode, podignute brade, šiljatih brkova uperenih u zidove.
Pitao sam ga zašto se smeje.
„Lepa, reče!“ Obrisao je bale salvetom, zgužvao je i bacio pored tanjira. Polako, počela je da se razvija i otkriva njegovu srebrnu, blistavu pljuvačku. Hteo sam da je uzmem i zabijem duboko, na dno džepa. „Ne možeš da kažeš da je hrana lepa. To je traćenje reči!“ Čuknuo je tanjir. „Ovo nije lepota.“
„Šta je, po tebi, lepota?“, pitao sam, iznenađen staloženošću sopstvenog glasa. S takvim licem preda mnom, mislio sam da ću zvučati kao beba na kreku.
Nije razmišljao ni na sekund. „Lepota je kao slepac koji je progledao.“
Tražio sam da objasni.
„Pa, ovako…“ Igrao se lovorovim listom, nežno ga stežući među prstima, lagano ga prevlačeći preko tanjira. U tom trenutku, ništa nisam želeo više nego da budem taj list krhkih ivica. „Kada slepac progleda, kada vidi ono što ga okružuje, ljude, životinje, nebo, oblake, zgrade, … biće zadivljen. Oduševljen. To je fizički deo lepote. Na tome se sve zasniva. Svi oni koji kažu da gledaju ličnost osobe u koju se zaljube… kenjaju. Sve se, u početku, barem, svodi na fizičku lepotu.“
Osećao sam se kao da slušam Pikasa kako predaje o slikanju.
„Nakon što je progledao, slepac kreće da se upoznaje sa svetom“, nastavio je dečak. „I ovde postoje dve varijante. Prvo, shvatiće da je svet veličanstveno mesto, i obožavaće svaki sunčev zrak, svaki lavež pasa i svaku sirenu usred popodnevnog špica.“ Pustio je list da padne na dno tanjira. Prsti su mu bili masni od ulja, ali on to nije primetio. Prešao je njima preko donje usne, ostavivši na njoj blistavo beli pečat. Ponovo uzdrhtah. „Sa druge strane, slepac bi mogao da shvati da je svet mračno mesto puno smrti – gola pustinja gde je jedini potok zagađen otrovom – i da proklinje dan kada je progledao, odnosno – dan kada je spoznao fizičku lepotu.“
„To je unutrašnja lepota…“, rekao sam odsutno, ne skidajući pogled sa one bele tačke na njegovim usnama.
„Ili ružnoća“, dodao je, uz osmeh.
„Znači,“, rekao sam, nesigurno, praveći velike pauze između reči, „kada si mi rekao da sam lep…“
Klimnuo je. Zlato na njegovoj glavi skakalo je. „To sam i mislio. Jesi lep.“
„Razgovor koji sada vodimo potpuno je proizišao iz fizičke, spoljašnje lepote.“
Ponovo je klimnuo. „Sve se temelji na fizičkoj lepoti. Spoljašnja lepota je tu, a, što se unutrašnje tiče, za to ćemo tek videti. Upoznaćemo jedan drugog. Ako želiš, naravno.“
Da li želim? Da li želim?! Bože, DA! Nije mi prošlo kroz glavu da bi dečak mogao da pomisli da sam šljam iznutra. Nije mi bilo bitno. Bitno je bilo sada.
„Upoznaćemo se…“, rekao sam, osmehujući se.
Jeli smo hleb, jer „lepa“ hrana nije dolazila u obzir. Kelner nas je saletao kao dosadan, brkati komarac.
„Šta ti želiš?“, pitao sam ga, usta polupunih hleba.
„Mm?“
„Da uradiš u životu… šta želiš?“
Kao i kada je pričao o lepoti, nije zastao da razmisli. „Želim da napišem savršenu pesmu o ljubavi i smrti, i da je urežem u svoje telo. Bukvalno. Da umesto olovke koristim nož, da moja krv bude mastilo.“
„Zašto?“
„Da bi se znalo da dolazi iznutra. Šta ti želiš?“
„Tebe.“
Osmehnuo se. Masna, bela tačka širila se na njegovoj usni. Srce mi je poskočilo i zaglavilo se u grlu, kada sam shvatio zašto je insistirao da sednemo u ćošak. Otvorio je meni, veliki karton s gomilom francuskih reči, i digao ga tako da zaklanja naša lica od ostalih ljudi u restoranu. Onda se nagnuo ka meni i poljubio me.
„Želja ti je ostvarena“, prošaputao je.
Onda sam ja poljubio njega. Bilo je toplo, vlažno, savršeno. Osetio sam pikantni miris što se dizao s njegovih mekih usana. Polizao sam mast i on se osmehnuo. Spustio je meni i ustao, zaškripavši stolicom. „Hoćemo li?“
Osmehnuo sam se.
3
Probudio sam se, u svom krevetu, na svom jastuku, sa svojom glavom na ramenima. Slaba, siva svetlost padala je u sobu kroz otvor između zavesa, bojeći nameštaj u tužnu, usamljenu plavu boju. Pogledao sam svoju šaku: koža mi je bila ljubičaste boje leša na stolu mrtvačnice. Sat je pokazivao da je 6 i 18. Hladni jutarnji vazduh puzao je, poput ubogog čoveka, kroz moju sobu. Posteljina je postala ledena poda mnom i morao sam da se okrenem. Očešao sam se o nešto toplo i mekano. Jučerašnji događaji navališe na mene poput lavine, gotovo me napadajući. Nisam imao nameru da se branim. Zgrabio sam dečakovo golo telo i pribio se uz njega. Glava mi je legla u udubljenje u njegovom desnom ramenu. Upijajući njegov miris, gledao sam ga kako spava. Usta su mu bila poluotvorena i par zuba je izvirivalo između njegovih ljubičastih usana, poput bisera. Hteo sam da pređem jezikom preko njih, ali nisam hteo da ga probudim. Njegove grudi, sive i mrtvačke, poput mojih, lagano i pravilno dizale su se i spuštale, praćene njegovim tihim, gotovo lomljivim disanjem. Jače sam stisnuo ruke oko njegovog stomaka i, u tom trenutku, u snu, njegova ruka se obavi oko mojih ramena. Hladan vazduh bio je samo hladan vazduh. Plavi nameštaj bio je samo plavi nameštaj. Papiri u kanti samo papiri u kanti, word fajlovi samo gomila nebitnih reči. Dečak u mojim rukama… on je bio sve. Sinoć smo legli u moj krevet, jedan pored drugog, kikoćući se u pićem omamljenom stanju, samo na osnovu fizičke lepote. Za unutrašnju ćemo „tek videti“. Ali nije me bilo briga za to. Shvatio sam da je on osoba za koju bih goreo među talasima i davio se u plamenu. On je bio osoba za koju bih šivećim koncem spustio sunce na zemlju i popišao se na njega da ga ugasim. Onda bi svet pao u večitu tamu. Naučnici bi me gledali ispod oka, predsednici bi raspisivali poternice, policajci bi mi pretili pendrecima, a majke sklanjale svoju decu dalje od mene, držeći jednu zaštitničku ruku na njihovim leđima. A kao odgovor, ja bih im samo pokazao njegove oči. Osetio sam nežne udarce njegovog srca na mom obrazu, a moja glava se dizala i spuštala s njegovim grudima. Pored takvih osećanja, tako nebitnih papira u kanti i takvog tela u mojim rukama i zlatne kose na jastuku, zar je bilo bitno šta će se desiti nakon što slepac upozna svet oko sebe? Da li je stvarno bilo bitno?
S takvim mislima i s osmehom na licu, potpuno svestan (ali ne obraćajući pažnju) na praznu, crnu rupu u mom biću, ponovo sam zaspao.
Ponovo sam se probudio negde oko podneva. Barem tako mislim – plave, usamljeničke svetlosti nije bilo, ustupila je mesto zlatnoj, koja je sobu ispunila, poput meda, do plafona. U jednom uglu lelujala je paučina. Obasjana svetlošću, izgledalo je kao da je napravljena od zlatnih lančića. Zadovoljan, obraza ukrućenih zbog celonoćnog osmeha, skotrljao sam se na stranu kreveta gde je dečak spavao. Osim što je moje rame palo na prazan, hladan čaršav. Razbuđen u sekundi, osetio sam se kao da me je neko polio vrelom vodom. Panično sam se uspravio u sedeći položaj.
„Bože…“, uzdahnuo sam. „Nemoj to da radiš…“
Dečak je sedeo u turskom sedu, na podu, tik pored uzglavlja kreveta. Na sebi je imao samo gaće. Nije odavao nikakav znak da je svestan da sam budan. Pognutih ramena i glave što se klatila polako, u ritmu samo njemu čujne muzike, gledao je dole, ispred sebe.
„’Ej?“ Mahnuo sam, ali on nije dizao pogled. „Je l’ me čuješ?“
Shvatio sam da mu se usne nemo pomeraju, kao kod deteta koje sriče reči dok ih čita.
Zastenjao sam (ujutru sam bio praktično nepokretan, a ponekad se dešavalo da me Bobinskijeva uhvati pruženog u pet popodne) i prešao devet kilometara kreveta da bih se približio dečaku. Sekund pre nego što sam shvatio šta drži u rukama, krajičkom oka sam primetio da je korpa za otpatke prazna i prevrnuta.
Njegov mekani glas, potpuno i začuđujuće lišen jutarnje mrzovolje, ispunio je prostoriju jače od podnevnog sunca. „Ti si ovo napisao?“
Razrogačenih očiju, pogledao sam u gomilu papira koje je držao u krilu. Ležala je na njegovim prekrštenim listovima, a mala hrpa pročitanih strana bila je uredno složena kraj njegovih stopala. Skočio sam sa kreveta (škripao je i vrištao) i istrgao mu papire iz ruku. „Nemoj to da čitaš! Ne ti!“
Zbunjeno me je pogledao, poluotvorenih usta. Prste je i dalje držao raširene, kao da još uvek drži strane. „Ali sviđa mi se…“
„Ne!“, povikao sam. Bacio sam rukopis nazad u kantu. Ptica je ponovo bila upucana na mom zidu. „Ne treba ti to. Glupo je.“
„Zašto?“
Odjednom zastadoh. Stvarno, zašto je moj roman bio glup? Zato što je jedna izdavačka kuća tako rekla? Zato što nema „literarnu vrednost“? Zato što nije objavljen? Na sekund, samo na sekund, osetio sam kako dugi, tanki prsti straha prelaze preko mog tela. Ponovo osetiti to, strah koji me je naterao da bacim sluzavi rukopis u kantu i zbog koga sam umalo poleteo nazad da ga spasem od zle kućepaziteljke… Odmahnuo sam glavom.
„Šta ti je?“, pitao me je dečak. U glasu mu se nije čula zabrinutost, samo vesela zbunjenost koja ga je krasila od samog početka kao i njegovo zlatno pramenje.
Na trenutak ne rekoh ništa. Raširenih nogu, stajao sam pred njim, prazno gledajući u njegovo lice. Plave oči su mu blistale, usne takođe, i jedva sam odvojio pogled od rupica u njegovim obrazima. Prsti straha su se povlačili.
„Ništa…“, rekao sam, tiho. Sagnuo sam se, pokupio strane koje je pročitao, a onda ih bacio na raspršenu gomilu kraj kante. „Ne želim da ti to čitaš. To nije ništa. Veruj mi, ne treba ti to.“ U isto vreme sam osetio da ni meni to ne treba.
Zbunjeno me je gledao dok sam se saginjao ka njemu, ali odmah se nasmešio kada sam mu se uneo u zagrljaj. Uzvratio je.
4
Sledećih par dana bili su najbolji u mom životu. Otrcano, znam, ali i dalje mislim tako, a i tada sam bio svestan toga. Mislim da je to bio skoro najvažniji deo: znao sam šta se dešava, šta imam. Nisam mislio o onome što bi se desilo kad bih to i izgubio. Tih nekoliko dana nije prošlo kao u snu: nisu bili kratki i detalji nisu bili mutni i stopljeni u jedva prepoznatljivu masu nakon buđenja. Sećam se svega. Do detalja.
Budili bismo se u mom krevetu negde oko jedanaest. Barem tako mislim, budilnik mi je crko, a mrzelo me je da nabavim baterije. Onda bismo sat i po vremena ležali, grleći jedan drugog oko grudi, isprepletanih nogu, dišući jedan drugome u lice. Sve vreme, na našim licima poigravali su sitni, zadovoljni osmesi. Imao sam jedan pokret, koji je on posebno voleo: zavukao bih mu ruku iza uveta, šakom krčeći put kroz njegovo meko pramenje, i brzo ga počešao na tom mestu (kao mačka, znam). Obožavao je to. Ja sam voleo sve njegove pokrete. Kada bismo se konačno izvukli iz kreveta, koža zgužvanih i naboranih od spavanja, odlazili bismo u jedan od kafića malo dalje niz ulicu. Uzimali smo, naravno, sto u uglu, a onda se satima ljubili iza menija. Hranu bismo retko pojeli do kraja. A kada bismo išli ulicom, on bi bio uvijen oko moje ruke, čvrsto grleći moju nadlakticu (to je bilo normalno na ulicama Pariza, ali smo i dalje morali da spajamo usne iza zavese francuskih imena). Gotovo svaka devojka kraj koje bismo prošli gledala nas je čudno: prvo bi ošinula kratkim pogledom moje lice, a onda njegovo, sa koga je jedva skidala pogled. Tada bih čvršće pribijao njega uz mene. Bio sam ljubomoran na njih (jebote, imam dvadeset i jednu godinu, a ljubomorisao sam na klinke), ali znao sam da ih on ne gleda. Nije ih ni primećivao. Ovo je u meni budilo nagon da prođem pored svake devojke u gradu, mašući njegovim licem pred njima, najlepšim licem na svetu, licem koje bi za njih bilo nedostižno. Nakon šetnje, koja bi se obično završila u nekom malom parku načičkanom drvećem i psećim govnima, vraćali bismo se u moju kuću, gde bismo neko vreme gledali TV i smejali se nesrećnicima koji su učestvovali u onim glupim kvizovima. Onda bismo otvorili plakar u kuhinji, kao da otvaramo škrinju koju smo iskopali na pustom ostrvu. On je voleo da pije viski, a ja absint. Tada su znojava, u trematskom grču izvijena lica učesnika kvizova postajala još smešnija, zidovi duži i izvijeniji, a pod strm poput Himalaja. Počinjali bismo da skidamo jedan drugog otprilike kada bismo obojica popili malo više od polovine flaše.
5
Probudilo me je postojano, gotovo nežno lupkanje. Oštro, brzo, ali gotovo uzdržano, orilo se kroz moju malu spavaću sobu. Golub je stajao na simsu i kljunom udarao o prozor. Unezvereno i hitro, on pogleda levo, pa desno, a zatim odlete.
Krevet je bio poluprazan.
Dečaka nije bilo.
Pozvao sam ga po imenu. Nije bilo odgovora.
Naglo sam skočio iz kreveta i počeo da se oblačim, trapavo navlačeći čarape. Kaiš mi je visio iz ruke, poput crnog kožnog jezika, kada sam shvatio da nemam pojma šta ću da radim. Zašto sam se oblačio? Dečak mi nije dao svoj broj. Ni adresu. Da nisam možda nameravao da lutam gradom dok ga ne nađem?
Sada sam nekontrolisano drhtao. Kopča na kaišu je pevala. Imao sam osećaj kao da se gušim. Sručio sam se na krevet i zgrčio celim telom, polugo, naježen zbog promaje, počinjući da jecam. Ne znam kakve su mi sve misli proletele kroz unezvereni um, ali učinile su to u vidu ogromnog crnog oblaka, koji je uništavao sve pred sobom, a iza svojih uskovitlanih leđa ostavljao pustoš koja se obično viđa nakon velikog, razornog talasa ili urlajućeg, šumo-gutajućeg požara.
Dečaka nisam video do kraja dana. Do ponoći sam ostao sklupčan na krevetu, suzama natapajući jastuk i posteljinu, tupo zureći u zid ispred sebe. Papiri u kanti mahali su ka meni, skoro me dozivajući, ali nisam obraćao pažnju na njih.
Ne sećam se da sam zaspao. Nije bilo onog laganog, opuštajućeg tonjenja. Misli su mi prosto naglo stale i sve postade crno sledećih devet sati.
6
Bio je tu kada sam se probudio. Obučen, naslonjen na sto, držao je nekoliko papira u rukama i preletao svojim predivnim očima preko njih. Moji papiri. Digao je pogled i shvatio da sam budan. Prodrmao je papire. „I dalje mi se sviđa.“
Ustao sam i istrgao ih iz njegovih ruku. Ponovo su odleteli do kante. Zagrlio sam ga, čvrsto, zaronivši bradu u njegovo rame. Sloj tkanine razdvajao je naše kože i poželeo sam da pocepam svu odeću sa njega. „Gde si bio?“
Promumlao je nešto.
„A?“ dmakao sam se od njega, i dalje mu čvrsto stežući ruke.
„Ja… ja…“ Skrenuo je pogled, a onda ga oborio. Ugrizao se za donju usnu (umalo da poludim od toga) i zario ruke u džepove. Sitnina je zveckala u njima.
„Šta?“ Glas mi je bio na korak od ječanja. Nisam se trudio da sakrijem to. Strah se uskovitlao u mojoj utrobi i mislio sam da ću povratiti. Nešto ozbiljno, ozbiljno nije bilo dobro.
„Moram… moram da ti pokažem nešto“, rekao je, tiho, pokunjeno.
Nagnuo sam se i poljubio ga. Nije uzvratio poljubac, već se samo slabašno prepustio mojim usnama, dočekavši ih ravnodušno.
Odvojio sam se od njega i ispovraćao po tepihu.
Starica je i dalje hranila sebe i golubove mrvicama hleba, a zeleno-crna sablja spomenika je i dalje bila uperena u nebo. Doveo me je tu i naslonili smo se na metalnu ogradu, kao ja onog dana kada sam ga „slučajno“ sapleo. Čvršće sam stezao njegovu znojavu šaku nego ogradu, i jebalo mi se ko bulji u nas.
„Pogledaj tamo“, rekao je, uperivši prstom ispred sebe.
Pogledao sam.
Na klupi je sedeo dečak. Njegove plave, prodorne oči gledale su zamišljeno u zemlju, posađene iznad upalih obraza uokvirenih dugom, valovitom plavom kosom. Isprepletana i gotovo bela, spuštala se niz njegove slepoočnice i rasipala se, poput podnožja vodopada, preko njegovih širokih ramena. Mršava tela i dugih, vitkih nogu, skoro je ležao na klupi, blaženo nesvestan svega oko sebe.
Uspaničio sam se i sklopio čeličan stisak oko ruke dečaka. Stezao sam i stezao, osećajući kako se smeđa tkanina tare o moj dlan, ali, koliko god ja pritiskao, ubrzano disao i plakao, kaput je, zajedno s onim ko ga nosi, polako klizio iz mog zagrljaja. Usta su mi bila otvorena, ali nijedna reč ne izađe iz njih.
„Vidi ga“, rekao je dečak, zamišljeno.
„Šta…“, prodahtao sam. Sada sam trljao obraz o njegovo rame. Nije pokazivao da primećuje to. Samo je buljio u ono stvorenje duge, plave kose i plavih očiju.
„Samo ga pogledaj,“, rekao je, „prelep je…“
Nisam sklanjao pogled sa dečakovog lica. Znao sam šta se dešava iza njegovih očiju. Bio je to isti pogled, isti sjaj, koji sam i ja imao kada sam ga prvi put video, kako poskakuje ka meni, praćen lelujavim kaputom. „Ne želim da te izgubim…“, bilo je jedino što sam uspeo da kažem.
„Moram da odem kod njega…“, prošaputao je dečak, gotovo hipnostisan.
Odjednom sam se pitao koliko je propalih pisaca, muzičara, glumaca, plesača stezalo rukav na kom su sada sijale moje suze. „Nemoj… molim te…“
„Pogledaj ga“, ponovo reče dečak.
„Ali… ali…“, mucao sam, „… volim te.“
„Ljubav ne postoji“, rekao je dečak odsutno, ravnim glasom. „Samo lepota…“
Odvojio se od mene i krenuo preko prljavog, žvakama posutog asfalta. Prema klupi. Prema dečaku.
Osećajući njegovu mekanu ruku kako klizi iz mog stiska, pao sam na kolena. Suze su mi se u potocima slivale niz obraze, od sveta praveći mutnu, iskrivljenu noćnu moru. Pružio sam ruke ka njemu. „Ali… upoznaćemo se… sam si rekao…“
Dečak se okrenuo. Kosa mu je blistala na suncu, a obrazi, rumeni i puni, gotovo su sijali.
Na sekund, samo na sekund, pomislio sam da će zaboraviti na dečaka na klupi i vratiti mi se.
Ali onda reče: „Fizička lepota je površna, ali najbitnija.“ Pogledao je dečaka na klupi. „A on je prelep.“ Onda se okrenuo i otišao.
Gledao sam kako se približava dečaku, posmatrao lagano poskakivanje njegovog pramenja i podizanje plavih očiju dečaka sa klupe.
Ne znam šta se dalje desilo – oborio sam pogled na svoje drhtave, znojave ruke. Nekoliko sitnih dlaka njegovog kaputa plivalo je u potocima srebrnastog znoja. Znoj se mešao sa suzama.
Jedan golub slete pored mene. Pogledao sam ga, u njegove sitne oči. Uzvratio mi je pogled, a onda poleteo, dižući oblak perja, i stao na bakarni spomenik sa sabljom. Počeo je da ga kljuca. Zelene i crne ljuske padale su sa njegove desne ruke i bivale razvejane toplim vetrom, a ispod, praćena rapidnim kucanjem kljuna o bakar, stidljivo se nazirala narandžasta boja.
PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: zec-iz-zelene-doline, firnajz, pogresna-dijagnoza, istorija-ljubavi, sneg, drvored, bolje-napisi-roman-umesto-prica-o-svim-tim-likovima, uspomena-na-paulinu, simon-i-pola…