Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) objavio je jedanaest knjiga, priredio sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Prevođen u regionu i na desetak evropskih jezika. Ovi nije prvi put da gostuje na korzoportalu u rubrici Vikend priča. Fotografije: Izložba Maje Erdeljanin „Dobri trenuci“, Galerija SULUV, novembar, 2018.
Well never mind,
we are ugly but we have the music.
Leonard Cohen
Obradovao sam se poklonu. Minijaturna crvena plastična kopija gitare „Fender Stratocaster“, sa strunama od najlona za pecanje virila je iz otvorenog novogodišnjeg paketića. Prvo sam je dugo zagledao, ne znajući šta u stvari treba da radim sa njom. Okretao sam je levo-desno, premeštao iz ruke u ruku, a onda sam je čvrsto, levom rukom, stisnuo za vrat, a desnom, iz lakta, udario po žicama (Prva nesnimljena fotografija: crno-bela, formata 30×45 cm, na kaširanoj podlozi, sa belim paspartuom od 3 mm, načinjena pomoću „mokrih ploča“ to jest, negativa na staklu i kolodijumske emulzije, prim.autora). Proizvodila je čarobne pling-plong zvuke. Čivije su bili prosti plastični čepovi, koji bi ispali čim bih malo jače tresnuo po gitari. Vukao sam je svugde sa sobom: u vinograd, na tavan, u krevet, na višnju, pod kuhinjski sto… Barem me je bilo lako pronaći. Muziciranje me je odavalo.
Sedeći na sanduku za ogrev, deda je žaračem razgorevao vatru u „kraljici peći“, koju je baka tog jutra, starom dedinom četkom za brijanje, ofarbala u srebrnu bronzu (Druga nesnimljena fotografija: idealna za instant kameru „Polaroid Supercolor 635 CL“, prim.autora). Majka mog oca, krepka starica koja je obrve mazala crnim imalinom, kako bi izgledala mlađe, sedela je za šivaćom mašinom marke „Singer“ (Treća nesnimljena fotografija: njen nesuđeni autor je Alexey Brodovitch, umetnički direktor časopisa „Harper’s Bazaar“, mag modne fotografije, prim.autor). Nogama je pritiskala papučicu tako energično da je labavi kaiš spao sa zamajca. Opsovala je Hitlera, popravila kaiš i nastavila sa krpljenjem dedinih radničkih pantalona. Obe moje bake bile su krojačice. Razlikovale su se po modelima mašina, ali i po svemu drugom. Prva – neposlušna kćer vlasnika mlina, druga – ćerka-mezimica lokalnog jorgandžije na glasu. Njihova međusobna netrpeljivost mogla bi se opisati parolom – „‘Singer’ protiv ‘Pfafa’, neka bude borba neprestana“. Da nije bilo moje majke da ih miri, svet bi kad-tad saznao za ovaj podatak iz neobjavljene porodične crne hronike. Ladice obe šivaće mašine za mene su predstavljale sefove koji su čuvali neizmerno blago u vidu davno otpalih ukrasnih amblema, starih metalnih dugmića, novčića država koje su prestale da postoje, stranica iscepanih iz prepotopskih modnih magazina, koje su obe bake čuvale kao podsećanje na vesele dane učenja zanata, ofucanih papirnih šablona, krojačkih metara i drugih neprocenjivih drangulija.
Baka je zašila još jednu zakrpu na dedine pantalone i tutnula mu ih u naručje. On ih je, kao da ga se to ništa ne tiče, zafrljačio na drugi kraj sobe. Otvorio je sanduk za ogrev i stao da loži „kraljicu“ starim, a nikad nošenim lakovanim šimi-cipelama, rasparenim sobnim papučama probušenim na palcu, ženskim demode sandalama odvaljenih štikli, vojničkim cokulama i ofucanim dečijim gumenim čizmicama. Napunio ju je do vrha. Huktala je kao voz iz vesterna. Spuštajući poklopac sanduka, deda je slučajno oborio karton na kom je moj otac, dok je bio gimnazijalac, krasnopisom, ko zna kojim povodom, ispisao hronologiju punskih ratova i imena glavnih protagonista među Kartaginjanima i Rimljanima. Hamilkar i Hanibal Barka, Hazdrubal, Cecilije Metel, Publije Klaudije Pulher, Kvint Fabije Maksim, Fabije i Marko Klaudije Marcel, Publije i Gnej Kornelije Scipion, Scipion Emilijan… (Četvrta nesnimljena fotografija: perfektan snimak načinjen jednookom refleksnom kamerom „Hasselblad“, prim.autor). Imao sam sedam godina i bez po muke čitao i ćirilicu i latinicu.
Onda sam počeo da se blesavim. Stao sam ispred televizora i imitirao gitariste koje sam video na televiziji. Mlatarao sam glavom, zamahvao gitarom i đilitao se kao da imam pundravce u guzici. Deda i baka su najzad obratili pažnju na mene i počeli da se smeju i aplaudiraju (Peta nesnimljena fotografija: jakih crvenih i plavih tonova, u maniru eksperimenata sa kolor fotografijom dvojice Leopolda: Mannesa i Godowskog, prim.autor). To je valjda bila jedina prilika da sam ih video kako se slažu oko neke stvari. Napokon sam se, poput rokenrol zvezde, bacio na perinu od sitno cepkane kukuruzne ljuštike, i na jastuk napunjen guščijim perjem i paperjem. Na brzinu sam svukao odeću i uvukao se u pidžamu, koju sam nasledio od starijeg brata. Spavao sam između babe i dede, na spoju dva starinska kreveta sa naslonima, ofarbanim u oker (Šesta nesnimljena fotografija: krupni plan, donji rakurs, dobro kadrirana i pozicionirana, subjektiviziranje, kontrasvetlo i semantička perspektiva čine ovu fotografiju posebnom u svakom pogledu, prim.autor). Baka, krojačica kvrgavih prstiju, spavala je gotovo sedeći, a deda, penzionisani mesar, sa rukama čudno zamršenim ispod glave. Iznad uzglavlja je visila njihova retuširana venčana fotografija (Jedina snimljena fotografija: malo šta se o njoj može reći, izgubljena tokom selidbe, prim.autor).
Usred noći mi se pripiškilo. Ustao sam i ispod kreveta izvukao plastičnu nošu. Deda je koristio nokšir od olupanog belog kalaja. Baka je tvrdila da je ružno vršiti nuždu na mestu gde spavaš, pa nije ni imala svoju noćnu posudu, nego bi do poljskog klozeta išla po užarenom suncu kao i po mrklom mraku, čak i onda kada bi pljuštalo ili grmilo. A ja sam se plašio tog klozeta, jer sam mislio da će iz rupe da iskoči pacov i da me ugrize za guzicu. Nešto tako opako mogao je da smisli samo moj brat, koji je unutrašnjost bakinog klozeta oblepio plakatima i naslovnim stranama rok magazina. Iza sisatih promoterki automobilskih guma „Sava“, smešila su se braća Jelić iz „YU grupe“ (Sedma nesnimljena fotografija: makro, snimljena sa udaljenosti od 30 cm, objektivom sa velikim zumom (100 mm), amaterski rad anonimnog polaznika Male škole umetničke fotografije iz Kikinde, prim.autor). Dok sam mokrio, trudeći se da u polumraku naciljam sredinu noše, palo mi je na pamet da sam prvi put, otkako sam gitaru dobio, legao u krevet bez nje. Obrisao sam ruke o pidžamu i, baš u trenutku kada sam dohvatio svoj instrument, „kraljica“ je eksplodirala. Tučani poklopac odleteo je čak do plafona, a crn, gust dim kuljao je iz užarenog grotla peći. Obamro od straha, stajao sam ćutke nasred sobe. Stezao sam gitaru obema rukama kao da čekam da najzad blesne blic fotoaparata, pa da odahnem i napustim improvizovanu koncertnu binu. Deda i baka su iskočili iz postelje, uz povike. Mahali su po vazduhu, kašljali i terali dim od sebe (Osma nesnimljena fotografija: nagorela, iskrzana i ispucala, snimljena, po uzoru na uputstva agencije Magnum, kamerom malog formata, bez upotrebe fleša i normalnim objektivom, prim.autor). Onda su me spazili kako, u pidžami sa plastičnim „stratokasterom“ u rukama, stojim mirno poput kipa (Deveta nesnimljena fotografija: mutna, pokvarena lošom ekspozicijom, sa efektom „crvenih očiju“, načinjena digitalnim fotoaparatom marke Fuji, model: „FinePix A120“, dimenzije slike: 2016 x 1512 (3.0 MP), Bit-dubina: 24-bit color, piksela po inču: 72 PPI, prim.autor). Uz psovke i kuknjavu baka se, valjda ne znajući šta bi korisnije mogla da uradi, lupala rukom po čelu. Oblačeći svoje tek zakrpljene pantalone, deda me je šeretski odmerio od glave do pete i rekao:
– Tako se svira, Miki! Da sve puca i leti u paramparčad!
Izvor: „Ispod crte“, Stubovi kulture, Beograd, 2010.
Oprema teksta: korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica