Predrag Ličina (Zagreb, 1972), piše priče, scenarije, režira. Svoje priče autor naziva noveletama. Vikend priča „Crnac u oluji“ je iz zbirke „Bljuzga u praskozorje“ (Partizanska knjiga, 2019). Film „Poslednji Srbin u Hravtskoj“ koji postiže veliku gledanost na prostoru nekadašnje Jugoslavije njegovo je scenarističko/rediteljsko delo. Foto: Izložba „Baroque Underground“, Dragan Kurucić, Muzej savremene umetnosti Vojvodine
Mile vozi traktor; Dule, Crnac i ja sjedimo u prikolici. Dule je naoružan nožem, a ja stišćem sjekiru. Crnca smo zavezali lancima za metalnu ogradu prikolice. Prije pola sata podijelili smo i potrošili zadnje zalihe vode i na rubu smo dehidracije. Čini se da Crnac najlakše podnosi nedostatak vode, ne samo zato što ima te afričke korijene nego i zato što prethodne noći nije popio tri litre loše domaće šljive. Isijava asfalt, cesta treperi u daljini, uokolo spržena lička polja, ovo je halucinacija koju čovjek ne izabire. Nigdje sela, nigdje vode, nigdje ljudi, ni ptice se ne čuju, samo naš traktor trese i brunda. Muka mi je.
„Umrijeću… Imalneđe neka rijeka, neki potok, neki kurac?“ pitam Duleta. Ovaj prođe rukom kroz svoju dugu, gustu i prilično masnu crnu kosu.
„Oklen znam? Ne znam uopće ni đe smo sad!“
„Crnac, jel znaš ti možda đe smo sad točno?“ Crnac me samo ljutito pogleda ispod svojeg velikog bijelog oka s tamnom šarenicom. Kod crnaca je ta bjelina u očima puno jače izražena nego kod nas bijelaca. Vjerojatno zbog većeg kontrasta s bojom kože.
„Znaš li onda barem koliko ima do Bosne? Nisi li u Bosni jebavo onu neku?“ Sad ga malo više podjebavam, a Crnac samo pljucne prema meni tu sirotinju koju je uspio izvući iz usta.
„Jest, jest“, prisjeti se Dule, „Elvira se zvala, jebo joj ja mater balijsku. Išo si svaku noć u Sokolac na jebačinu.“
„Dok te nije ostavla zbog prevelike kite“, prisjetim se i ja nemilih događaja od prije šest ljeta. „Jadna, nije to više mogla izdržat“, dodajem i glumim tugu neviđenu gledajući u blještavo nebo. Neobavezan razgovor i zajebavanje Crnca pomagalo mi je da barem malo zaboravim na strahovitu žeđ. Crnac ljutito otpuhne pokušavajući ignorirati Duletove i moje provokacije.
„Ko zna đe je sad Elvira?“ upita nostalgično Dule, također podigavši glavu prema nebu. „Ko zna jel se ikad oporavla od tvoje kite?“
„Ja sam čuo da kad je počeo rat da je ošla za Švedsku. Ko zna s kim se sad jebe…“ rafalna paljba iz daljine prekine me. Mile naglo zakoči, naša tijela ruše se na pod prikolice. Čujem Crnca kako stenje, ruke mu isteglo. Kad se pridignem, shvatim da Mile više nije za volanom traktora. Leži potrbuške na vrelom asfaltu. Iskačem s prikolice i dotrčim do njega. U daljini, kroz titrav zrak ceste, vidim dva vojnika koji hodaju prema nama. Jedan od njih širi ruke, kao da ništa ne razumije. Drugi ima nekakvu bocu u ruci. Okrećem Mileta na leđa. Dule dotrčava do mene. Tražimo rane na njegovom tijelu, ali ne uspijevamo ih pronaći. Nema krvi.
„Da nije sunčanica?“ upita Dule.
„Možda je umro od straha?“ opipam Miletove grudi. Srce mu još uvijek kuca. Pogledam ispred sebe. Dva vojnika sve su nam bliže, još malo pa će izaći iz daljine titranja, halucinacije. Bilo bi dobro da ostanu fatamorgana. Sad već razabirem, izgledaju podjednako stari, naših godina, što znači oko 25. Ovaj koji je širio ruke ima na šljemu neku čudnu oznaku koja nije šahovnica i sada drži automat uperen prema nama. Drugi u ruci definitivno nosi bocu.
„Bacite oružje!“ vikne onaj s naljepnicom na šljemu.
Shvatim da u ruci držim sjekiru. Bacam je daleko, u travu pokraj ceste. Dule baci nož još dalje nego ja sjekiru. Mislim da se zabio u zemlju.
„Ustaj! Ruke gore!“ opet isti lik vikne. Dok podižemo ruke u zrak, shvatim da lik na šljemu ima naljepnicu s grbom „NK Dinamo“ i da mu je lice zabavno. Ima okrugle, punašne obraze, debele usne i širok nos. Drugi lik u ruci drži Badelov konjak u kojem nedostaje barem trećina tekućine. Njegovo lice je prijeteće. Oči su mu nekako malene, stisnule se oko korijena špicastog nosa, a usne tanke.
„Koji mu je kurac?“ upita ovaj s Dinamovim grbom gledajući u nepomičnog Mileta. „Pucao sam u zrak!“
„Sunčanica možda“, reče Dule.
„Ili je defnitivnodehidriro“, kažem.
Neko vrijeme nas gledaju. Jednog po jednog.
„Kuda?“ upita Dinamovac. Ovaj s Badelovom bocom samo šuti i opako nas gleda.
„Pa… Đe su i svi ošli… U Banja Luku valjda?“ kažem, a glas mi treperi ko zrak iznad ceste.
„A ne – u Minhen!“ ciničan je Dinamovac. „Pa dosta kasnite, Srbi. Vaši su otišli još prije dva dana.“
„Jebiga… Napili smo se“, kažem kao da im se izvinjavam što smo se preksinoć zvjerski napili.
„Imatel vode? Umrijeće nam čovjek“, pita ih Dule i trzne glavom prema Miletu jer su mu ruke još u zraku. Njih dvojica ne odgovaraju. Dinamovac krene prema prikolici. Sad ovaj s konjakom uperi automat u nas i popije gutljaj iz boce. Zagleda se gadljivo u moju IronMaiden-majicu. Potom pogleda prema Miletu koji leži na cesti. Mile je na tjemenu bio potpuno ćelav, ali sa strane je imao kosu koja je padala skroz do ramena. Bila je nešto svjetlija nego Duletova, ona približno kestenjasta boja.
„Koji je ovo kurac?“ vikne Dinamovac kad vidi Crnca zavezanog lancima. „Who are You nigga?“
Sad definitivno shvatim da je Dinamovac zabavan jer rečenicu izgovori kao iz nekog holivudskog filma u kojem crnci sjede ispred zgrade u Bronxu i na ljetnoj vrućini puše travu i piju pivo.
„U redu je prika, može i po naški“, kad mu Crnac odgovori s jakim ličkim naglaskom, ovaj se malo pogubi.
„Tko si ti?“
„Duga priča“, Crnac spusti pogled. Nije mu baš do nekog razgovora. Šokirani Dinamovac vrati se do nas.
„Tko vam je ovaj?“
„Pa, Crnac“, kažem ja i nekako nemoćno slegnem ramenima.
„Pa vidim kretenu da je crnac! Otkud on s vama?“
„Oduvijek je s nama.“
„Kaj vam je rob?“
„Za kolko ga prodajete?“ ubaci se u razgovor i onaj s Badelovim konjakom i glasno se nasmije svojoj šali.
„Ma jok. Nije to…“ kaže Dule, ali stane s rečenicom kao da nije znao što dalje da kaže.
„Zakaj ste ga onda svezali u lance?“
„Nije htio poć s nama, pa da nam ne utekne“, rekoh ja i opet slegnem ramenima i dignem obrve.
„Ne kužim!“
„Jel mogu spustit ruke?“
„Ajde…“
„A ja?“ pita molećivo i Dule.
„Spuštaj.“
„Dakle“, nastavljam s malo manje straha u glasu, „nas trojica smo pili u brvnari sedam dana tu rakiju…“
„Brvnara?“ prekine me Dinamovac.
„Pa koliba…“
„Znam kaj je brvnara jebote! Pitam onako, na drugu foru… Gdje je brvnara? Koliko je daleko? Razumiješ?“
„Aha! U brdu, par kilometara iznad našeg sela, imamo mi tu brvnaru đe vježbamo…“
„Kaj vježbate?“
„Ma imamo grupu“, rekao sam to kao da se stidim.
„Metal, ha?“ Dinamovac pogleda u moju majicu.
„Metalce možda više mrzim nego Srbe“, oglasi se Zli. Ja progutam knedlu i nastavim dok Zli potegne još gutljaj konjaka.
„Daklem, u brvnari smo pili rakiju i vježbali zadnjih sedam dana i nismo se baš nešto trijeznili. Kad smo se konačno spustili jutros u selo po još rakije, vidjeli – niđe nikog. Samo Crnac osto. Reko nam da vaši dolaze i da ćete nas sve pobit. Jebiga, osto samo njegov traktor u selu. Mi ga molimo da nam da traktor pa da i mi bježimo, a on ne da, pa ne da. Mi mu govorimo da će i on najebat ako ostane, al on tvrd orah – neće ni da čuje. Onda smo ga opandrčili lopatom u glavu i uzeli mu traktor“, prepričam im kratku povijest crnca na traktorskoj prikolici.
„Zakaj ste ga uopće uzeli sa sobom?“ upita Dinamovac i trzne mi glavom, više onako da pojača pitanje nego da mi priprijeti, pa sam se i ja malo opustio.
„Pa šta će jadan sam u selu? A i nikad ne znaš… Šta ako dođu vaši po mraku? Ovom samo te oči svijetle, misliće neki duh – pripucaju i eto đavla.“
„Crnac!“ Dinamovac prošeće do Crnca. „Zakaj nisi pobjegao s drugima? Ovi su se napili i imaju izgovor. Koji je tvoj izgovor?“
„A đe da bježim, matere ti, i zašto?“ za razliku od nas, kod Crnca se nije mogao osjetiti ni atom straha dok je razgovarao s hrvatskim vojnicima.
„To što si crnac ne spašava te ništa! Otkud ja znam da nisi bio u njihovoj vojsci i ubijao naše?“
„Pa zato što nisam bio – valjda nisam ni bježao!“ Crnac čak i malko povisi ton.
„To je špijun“, reče Zli.
Dinamovac kratko promisli, a onda opet pogleda direkt u mene.
„Jel bio u ratu?“
„Ma jok. Đe ćeš crnca u vojsku?“
„I to kaj veliš…“
„Ljudi, stvarno… Jel može malo vode, umrijeće nam čovjek… A bogami i mi“, kaže Dule gledajući u nepomičnog Mileta kako leži na cesti.
„Imate kaj love?“ upita ga Zli.
„Crnac ima“, Dule konspirativno trzne glavom prema prikolici. „Mi smo dali zadnje pare za bubanj.“
Zli došeće do Crnca i uperi mu automat u trbuh.
„Ruke u vis!“
Crnac ga izbezumljeno pogleda jer su mu ruke bile zavezane lancima, a Zli se opet glasno nasmije svojoj šali pa se popne na prikolicu i iz džepa Crnčevih hlača izvuče novčanik. Među gomilom bezvrijednih krajiških dinara pronađe i 150 njemačkih maraka.
„Ovo će bit dosta“, reče Zli, baci krajiške dinare u zrak, oni počnu padati poput konfeta, a marke pospremi u džep uniforme. Onda mi doda čuturu punu vode, ali je izmakne taman kad sam je htio uzeti, pa mi pruži bocu s konjakom. Ja krenem rukom prema konjaku, a on i njega izmakne i glasno se nasmije svojoj šali. Kad je prestao sa smijanjem, opet mi pruži čuturu. Pogledam ga oprezno u oči kao da ga pitam hoće li opet ponoviti šalu, a on kratko odmahne glavom kao da mi kaže da neće, i doista, čutura završi u mojoj ruci. Saginjem se do Mileta i sipam mu vodu u usta. Mile polako oživljava. Ispijam i ja par gutljaja i predajem čuturu Duletu. Pridižemo Mileta koji ne može stajati na nogama. Jedva progovara.
„Ajmonać neku ladovinu, umrijeću…“
Ja molećivo pogledam hrvatske vojnike. Oni me mjerkaju.
„Tri kilometra dalje je selo. Ima i birtija“, Dinamovac govori i pokazuje palcem iza sebe.
„Ima li koga u selu?“
„Nema.“
„Pa, jel možemo onda mi…“
Ovaj me pogleda, digne obrve, malo se nasmije, više podsmije, pa šuti, kao razmišlja, a onda se smiluje.
„Aj idite.“
Dule pomaže Miletu da se popne na prikolicu. Ja sjedam za volan, međutim, lik s konjakom počne urlati.
„A da ih ipak ubijemo? Troje metalaca manje! Još su i Srbi!“
Neko vrijeme smo uplašeni. Jako. Zli nas nišani jednog po jednog. Ne može promašiti iz ove blizine.
„Kak vam se zove bend?“ upita nas Zli šarajući automatom preko mene, Duleta i Mileta.
Nitko ne odgovara.
„Pitam kako vam se zove bend?“ Zli je već pomalo ljutit.
„Sirup za iskašljavanje“, kažem plašljivo, a Zli pukne od smijeha. Spusti automat, otpije gutljaj konjaka i pogleda me.
„Pa jebote, koji ste vi metalci debili.“
„Kaj bumo mi?“ upita Dinamovac kolegu s konjakom. Ovaj slegne ramenima kao da mu je totalno svejedno, prošla ga volja za torturom.
„A đe ste vi uopće krenuli?“ upitam Dinamovca i namjestim volan traktora.
„Nemamo pojma“, odgovori mi on i pogleda u daljinu. „Tražimo naše.“
„Pa đe ste ih zagubili?“
„Napili smo se sinoć i probudili se u šumi…“
„Aha… Pa oćete nazad s nama u to selo?“
Vojnici se pogledaju.
„A kaj drugo? Pa ne bumo hodali ko debili po ovoj vrućini?“ reče Dinamovac liku s konjakom. Popnu se pokraj mene na traktor.
„Vozi Srbine!“ vikne Zli i podigne automat u zrak.
Krećemo prema selu. Dinamovac se zove Žac i s Trešnjevke je. Zločesti je Pero iz Novog Zagreba.
Selo je pusto. Čujem pse kako cvile, oni vezani zveckaju lancima. Iz jedne štale dopire mukanje gladne krave. U sklopu katnice s fasadom nalazi se gostionica „Vuk“. Na maloj terasi nalaze se dva stola i osam stolica, od kojih su tri prevrnute. Parkiram traktor ispred. Hitam unutra i pijem vodu iz slavine. Za mnom ulazi Dule pomažući Miletu, pa Žac i Pero. Zidovi gostionice ukrašeni su gomilom loših akvarela vukova: vuk u snijegu, vuk zavija na pun mjesec, vuk pije vodu iz bistrog potoka, vuk u trku… Sjećam se tih jeftinih slika – jednom kad sam kao mali bio u Zagrebu, vidio sam slične u robnoj kući „Nama“ na početku Ilice. Sjećam se da je na prodaju bila i replika Mona Lise.
„Dobro, jebem vam mater, otkud vam crnac?“ upita me Žac s Trešnjevke i sjedne za stol, dok Pero iz Novog Zagreba rovari iza šanka.
„Duga priča“, nesvjesno dodirnem crveni karirani stolnjak na stolu za kojim je sjedio Žac.
„Sjedi majstore!“ ponudi mi Žac, pokazujući rukom na stol.
Sjedam preko puta Žaca. Ovaj pogleda Mileta i Duleta pa im mahne glavom da nam se pridruže, što oni i učine.
„Pero, jel ima piva?“Žac objesi automat na naslon svoje stolice.
„Ima!“
„Oćete pivo?“ upita nas Žac, a mi istovremeno kimnemo. Dule se čak i osmjehne.
„Pero, daj Srbima pivo!“Žac skida šljem. Potpuno je ćelav. Pero vadi boce ispod šanka. I on je skinuo šljem. Ošišan je na pankersku irokezu koja je ispod šljema malko raspala. Pero otvori pivo i dio izlije na svoju kosu. Tako učvrsti irokezu pa shvatim da mu je kosa obojana u, malo izblijedilu, hrvatsku trobojnicu. Pogleda opasno u mene, kao boksač boksača prije meča.
„Okej, Srbi! Ali imam jedno pitanje“, dovikne Pero stavljajući pivske boce na šank. „U kojoj se državi trenutno nalazimo? Da vas čujem!“
„U Hrvatskoj“, kažem.
„Tako je“, potvrdi Dule.
„Naravno“, Mile ispruži dlanove ispred sebe kao da želi reći da se podrazumijeva ono što smo rekli Dule i ja, pa je Pero prilično zadovoljan.
„Ćao Krajina! Srbi – zaslužili ste pivo!“ reče Pero, krene sa šanka prema našem stolu i sjedne. Mile prvi nagne i popije. Gotovo pola boce odjednom.
„Pričaj o nigeru“, kaže mi Žac i otpije gutljaj piva. Popijem i ja gutljaj, udahnem.
„Ja ne znam kako je to točno bilo, ali vako su mi otac i majka pričali. Bilo je to kad sam imo godinu dana, znači u ljeto sedamdeset prve. Jedan stari Ilija krene iz sela u zoru autobusom nešto za Korencu. Kad je došao na stancu, vidi tamo kartonsku kutiju s probušenim rupama za zrak. Iz kutije urla dijete. Otvori on kutiju i vidi unutra Crnca – izgledo kao da se tek rodio. Odnese ga kući i žena i on se brinuli za njega. Mislili prvo neko malo ciganče, kad ono pravi crnac. Nazvali ga Uglješa, ali svi mi ga cijeli život zovemo Crnac.“
Kad su Žac i Pero čuli da se ovaj zove Uglješa, puknu od smijeha.
„Jel dobro radio u polju?“ zao je Pero i po tome je malko sličan Duletu koji se odmah nadoveže.
„Malo ga poćeraš bičem – i oće“, i Dule se nasmije svojoj šali.
„Nego… Za kog navijaš?“ nezgodno pitanje mi postavi Žac.
„Pa…“ pogledam Duleta i Mileta da naglasim da sva trojica navijamo za isti klub, da ne budem baš jako usamljen, „za Zvezdu.“
„A Uglješa?“
„Za Partizan.“
„Pička!“Žac lupi bocom o stol i razmisli što će me sljedeće pitati. „A kaj radi crni? Čim se bavi?“
„Ništa. Ničim“, otpijem još jedan gutljaj dobro rashlađenog piva.
„Kak ništa? Od čeg živi?“
„Ma Ilija i Stana bili već stari kad su ga našli i nekako ga zavoljeli, jer nisu imali unučadi. Oni umrli jedno za drugim prije par godina i ostavili Crncu sve. I kuću i traktor i polje i svu stoku. I prikolicu. Bio skandal u selu. Došao čak i njihov sin iz Austrije, htio ubit Crnca, ovaj se skrivao u šumi par dana. Al, jebiga, nemereš tu ništa – u papirima piše da je sve njegovo.“
„I, jeste li ikad saznali kak se stvorio u selu u toj kutiji?“ sve je znatiželjniji bio Žac.
„Jok. Nikad“, odmahnem glavom.
„Nikad nisu došli neki crnci u selo i rekli – e, tu smo prije dvadeset pet godina ostavili nekog malog crnca u kutiji – došli smo sad po njega.“
„Ja vam velim da je lik jebeni špijun!“ reče Pero koji je već pripit, jer miješa pivo s onim Badelovim konjakom. „Ja bi njega na ispitivanje.“
„Čiji špijun?“Žac se obrati Peri kao malom djetetu.
„Slušaj… Može bit dvostruki, možda i trostruki – crnci su zajebana ekipa.“
„I mi smo imali jednog crnca u kvartu“, reče Žac nama trojici, ignorirajući pomalo Perine polupijane besmislice. „Znali smo ga ko klinci zatvorit u podrum u zgradi kad smo se igrali KuntaKintea.“
„I mi smo našeg zatvarali!“ oduševljeno će Dule. „Jednom smo ga strpali u svinjac pa mu kroz rupu davali banane da jede ko majmun.“
„Prijatelju“, konačno progovori Mile gledajući molećivo u Peru, „jel može malo te rakije da dođem sebi?“
„Nisam ti ja prijatelj!“ brecne se Pero.
„Izvini“, uplašen je Mile.
„Kaže se – ispričavam se!“
„Ispričavam se“, ispravi se potiho Mile.
Neko vrijeme Pero je gledao u Mileta, odnosno u njegov gornji, ćelavi dio glave. Potom gadljivo pogleda sa strane gdje mu je duga kosa rasla do ramena.
„Ja debilniju frizuru nikada u životu nisam vidio“, kaže Pero pa otpije gutljaj Badelovog konjaka. „Šta ti radiš u vašem genijalnom bendu?“
„Ja sam bubnjar“, sramežljivo reče Mile.
„Znao sam! Bubnjari su uvijek najveći kreteni“, Pero onda pogleda u mene i Duleta. „A vas dvojica?“
„Ja sam basista“, kaže Dule.
„Sviram gitaru“, kažem.
„A tko pjeva?“ upita Pero u nevjerici.
„Nemamo pjevača“, pojasnim Peri koji me u čudu pogleda. „Samo pičimo bez pjevanja – instrumentali“, Perino je čuđenje raslo.
„Heavy metal-instrumentali?“
„Da.“
„Kakvi ste vi metalci kreteni“, Pero je bio iskreno razočaran. Gledao je neko vrijeme Mileta odmahujući glavom kao da mu poručuje da je doista najveći kreten ikada, a onda mu konačno pruži bocu s Badelovim konjakom. „Evo ti Srbendo, al ne pretjeruj. I odi si po čašu da ne preneseš neko bolesno srpstvo slučajno na mene“, i opet se Pero glasno nasmije svojoj šali.
„Hvala“, Mile ustane i krene do šanka.
„Jedino što je taj naš crnac bio dosta svjetliji od ovog vašeg“, vraća se Žac na staru temu.
„Možda mu je samo jedan roditelj bio crnac, a drugi naš“, zaključim ja.
„Misliš naš?“ pogleda me Žac ispod oka.
„Pa da“, malo se zbunim. „Mislio sam naš kao bijelac…“
„Tako da“, Žac zadovoljno kimne, a onda nastavi s teorijom. „Ja mislim da mu je stari bio neki student iz Afrike, a stara fakat naša. Tak se neš sjećam.“
„Mješanac dakle… Ovaj naš je baš čisti crnac“, kažem kao da sam ponosan zbog tog.
„Uvijek sam se pitao da li crnci dodatno pocrne na suncu?“ Mile se u međuvremenu vratio sa čašom i totalno se razbudio od Badelova konjaka.
Nitko ne zna odgovor na Miletovo pitanje.
„Vaš je toliko crn da već prelazi u ljubičasto“, zaključi Žac.
„Đe zapravo žive najcrnji crnci?“ upita se Mile.
„Koliko se meni čini, to su ti Kenija i Etiopija. Znam kad gledam atletiku“, reče Žac. „Bit će da je vaš Uglješa od tamo negdje.“
„Treba ga tam i vratit!“ Pero zapali cigaretu, pa ponudi i nas. Dule i ja se zahvalimo, ne pušimo. Mile uzme jednu i zahvali, a Pero nastavi: „Vi ste Srbi i sad s tim traktorima idete u Srbiju. On je crnac i on treba u Afriku. Kaj nije tak?“
„Jebiga, kako ćemo ga dopremt u Afriku?“Dule se najviše slagao s Perinom teorijom.
„Nek hoda. Crnci su izdržljivi.“
„To je vjerojatno bilo ovako!“Žac je razvijao teoriju o Crnčevom porijeklu: „Starci su mu bili studenti u Zagrebu iz neke nesvrstane zemlje. Pokarali su se, ona je zatrudnila i kad je rodila, odvezli su dijete iz Zagreba i stavili ga u neku vukojebinu – to jest kod vas u selo.“
„Bilo je i tih teorija u nas“, slažem se sa Žacovim razmišljanjem.
„Ova nije abortirala jer će je progoniti zli duhovi iz njezinog plemena“, nastavlja Žac s teorijom koju ubrzo razvije i u drugom pravcu, „ili još gore! Možda su njih dvoje iz neka dva različita plemena, pa ako bi se saznalo za ovo možda bi izbilo neko opako krvoproliće kod njih?“
„Kao i kod nas“, popijem još malo piva.
„Tako je. Kao i kod nas“, potvrdi Žac.
Tad se izvana začuje zvuk lanaca koji udaraju o metalnu ogradu prikolice traktora i mi naćulimo uši. Pero i Žac zgrabe automate.
Malo smo se zapričali s Hrvatima pa smo zaboravili na Crnca koji je vani tiho cvilio dok su zveketali lanci oko njegovog tijela. U nekom je bunilu, a i neka pjena izbila mu je na usta. Vani je barem za deset stupnjeva toplije nego u gostionici „Vuk“, stara gradnja, debeli zidovi.
„Ovaj bu umro! Odvežite ga“, naređuje nam Žac.
„Sramotiš Afriku! Nije ni plus 50!“ vikne Pero Crncu, zatetura i umalo padne.
Dođem do prikolice i onda shvatim da nemam ključ od katanca kojim je zavezan naš suputnik.
„Jel kod vas možda ključ?“ pogledam Mileta, pa Duleta.
„Pa u tebe je bio cijelo vrijeme“, reče Dule šireći ruke.
„Mora da sam ga neđe zagubio“, guram opet ruke u sve džepove hlača. Džaba.
„Nećemo se sad valjda vraćat i tražit ključ?“ razočarano upita Mile i lupi se dlanom po ćelavoj glavi.
„Aj mu donesi vode“, kažem Duletu koji odmah molbu preusmjeri Miletu.
„Aj ti Mile, molim te.“
Mile se sporim korakom vraća u gostionicu. Žac zatrese metalnu ogradu prikolice za koju je Crnac zavezan.
„Šta da radimo?“ upitam ga, pa i ja stavim ruku na ogradu prikolice.
„Trebamo ga nekako maknut u hlad. Ovdje bu riknuo.“
Pogledam u nebo. Sunce je u zenitu. Moja sjena kao da ne postoji. Osvrnem se oko sebe. Vidim veliki orah iza kuće s druge strane ceste.
„Da odvezem traktor ispod onog drveta? Tamo je dobra ladovina.“
„Vozi!“Žac pogleda prema orahu.
„Ja ću!“ reče Pero širom otvarajući oči kao dijete kad vidi sladoled. „Nikad nisam vozio traktor!“
Pero teturajući sjeda na traktor. Mile se vrati s kantom punom vode i izlije gotovo polovinu na Crnca. Ovaj polako dolazi k sebi dok mu Dule nalijeva ostatak vode po glavi, gađajući usta.
„Ihaaaaaaa!“urlikne pijano Pero i pokrene traktor. „Idemo na Banja Luku!!!“
Mi ostali hodamo za traktorom dok Crnac zbunjeno gleda. Pero poveća brzinu, prelazi na drugu stranu ceste i krene traktorom ravno prema kući iza koje je veliki orah. Traktor se zabija u kuću. Kuća se zatrese, zapraši, odlome se komadi zida. Pero pada s traktora i nađe se na prašnjavom tlu. Crnac urlikne jer opet snažno istegne ruke. Ja se hvatam za glavu pitajući se kako ćemo dalje sa slupanim traktorom.
„Pero, daj se opusti!“ vikne mu Žac.
Pero teturajući ustaje i briše prašinu s uniforme. Mi stižemo do traktora.
„Čekaj da prvo srušim srpsku kuću!“ Pero se opet gromoglasno nasmije.
„Daj se smiri, jebem te infantilnog!“ viče mu Žac.
Pero sjeda na traktor koji je prilično oštećen s prednje strane, ulubljena karoserija, prsnulo svjetlo, ali srećom još uvijek radi. Isparkira se Pero u rikverc i zločesto se zagleda u napuštenu kuću preko puta opasno turirajući. Ja nemam hrabrosti reći mu da se ne zabija u kuću traktorom jer nam je neophodan za put u Srbiju.
„Trebao bi mi tenk za ovo“, zaključi Pero pa srećom odustane od rušenja kuće traktorom. Uskoro se svi nađemo u debeloj hladovini ispod velikog oraha.
„Odvežite me“, kaže nam Crnac teško izgovarajući riječi.
„E pa sad“, odgovara mu Žac, „to će ići malo teže.“
„Zašto?“
„Zato što te prvo moramo ispitati!“ reče Pero silazeći s traktora. „Za koga radiš? Hoću imena!“
„Da. Za koga ti stvarno radiš?“ dodaje Dule. „Sumnjiv si mi već 20 godina. Ako ne i više!“
„Idite svi u tri pičke materine“, Crnac je popizdio.
„Čuješ ti mene? Imenaaaa!“ uzvikne Pero.
„Odvežite me, jebo vam ja mater!“
„Jel bi metak probio lokot?“ Pero upita, nekako više sebe nego druge, gledajući naizmjenice u cijev automata pa u katanac.
„Oćemo isprobat?“Dule je i više nego zainteresiran za Perin eksperiment.
„Crnac, slušaj“, prilazim mu, „izgleda da smo neđe zagubili ključ od tvog katanca.“
„Onda odvalte ogradu s prikolice“, Crnac pokušava riješiti problem. Žac dolazi do prikolice i proučava ogradu.
„Treba nam pila za metal“, Žac pogleda Crnca trznuvši mu glavom. „Imaš možda slučajno pilu za metal?“
„Onda pucajte u jebeni katanac!“
„Stvarno?“ Pero je bio oduševljen Crnčevom idejom.
„Da. Samo me nemoj ubit!“
„Slušaj, malo sam popio“, objasni Žac Crncu, „al i akfulam, mogu te najviše raniti. To ti je dobro za biografiju kad dođeš u Srbiju – jedva sam se spasio od napada povampirenih ustaša… Dobit ćeš možda i ratnu mirovinu.“
„Ne idem ja u Srbiju!“ rezolutan je bio Crnac.
„Dobro, u Bosnu onda, kam već…“
„Ne idem ni u Bosnu.“
„Nego?“
„Ostajem ođe.“
„Ne ostaješ ti ovdje Uglješa, nego ideš sa svojima“, pogleda Pero Duleta, Mileta i mene. „Jel tak?“
Mi kimnemo – tako je.
„Nisu oni moji.“
„Nismo ni mi tvoji“, Pero ispuhne zrak u vrh cijevi automata, kao u vesternu.
„Ali ja cijeli život živim ovdje“, tužno reče Crnac i spusti pogled.
„I oni žive cijeli život ovdje, pa idu“, opet nas pogleda Pero. „Jel tako?“
Mi opet kimnemo – tako je.
„Mada, nisam ja baš siguran“, Dule se uključi u razgovor pogledavši Peru. „Ne znam kako će ga naši u Srbiji prihvatit – jebiga, nije ni naš, da ga jebeš.“
„Pa koji me kurac onda vozate okolo kad nisam vaš? Zašto me niste ostavli u selu?“ Crnac je gledao prema Duletu čekajući odgovor. Dule je kratko razmislio.
„Jebiga, Crnac, da smo te ostavli, ubili bi te Hrvati“, Dule pogleda prema Peri očekujući da ovaj potvrdi njegov zaključak, što Pero i učini.
„Da!“ glasno će Pero. „Ovi ljudi su ti spasili život i imaš im biti vječno zahvalan.“
Neko vrijeme svi šutimo. Gledam u Žaca. On se nešto zamislio.
„Mislim da imam ideju“, kaže značajno Žac. „Ostavite ga balijama preko u Bosni! Ima dosta muslimana koji su crnci. Mislim da će se kod njih najbolje uklopiti.“
„To je dobra ideja“, reče Dule. „Možda pronađe i Elviru poslije u Švedskoj.“
„Tko je Elvira?“Žac znatiželjno upita Duleta.
„Neka pička iz Bosne koju je Crnac jebavo prije par godina.“
„Kakva kurva!“ Pero sjedne i nasloni se na orah.
„I?“ upita Žac Crnca još znatiželjnije.
„Šta i?“ Crnac nije razumio što ga Žac točno pita.
„Šta je bilo poslije?“
„Njeni joj zabranili da se viđamo.“
„Zato kaj si Crnac?“ zaključi Žac.
„Da“, odgovori tužno.
„Pa nisi nam tako pričao jebem te u glavu!“ ljutito će Mile Crncu unoseći mu se u lice preko ograde prikolice.
„Nego?“Žac je nestrpljiv u vezi ostatka priče.
„Reko nam da se više nisu mogli jebavat jer mu kita prevelika“, objasni Mile ne skidajući pogled sa Crnca.
„I to je bio jedan od razloga“, Crnac spusti pogled.
„Aha…“Žac se nasloni laktima na ogradu prikolice. „A kolika ti je kita?“
Crnac ga izbezumljeno pogleda.
„Pretpostavljam više od 20 centimetara“, zaključi Žac. „Ali zanima me koliko točno?“
Crnac je još neko vrijeme izbezumljeno gledao Žaca onim svojim bijelim očima, a onda pogleda mene kao da me pita što da sad radi.
„Pa reci čoeku kad te lijepo pita“, došećem i ja do prikolice i stavim lakte na ogradu, isto kao Žac. Crnac još uvijek šuti, a onda mu se Žac obrati prijeteći automatom.
„Zadnji put te pitam – kolika ti je kita?!“
Crnac konačno progovori.
„Žedan sam. Dajte mi vode pa ću vam reć!“
Dule dođe do prikolice s onom kantom i stavi je ispred Crnca koji nezadovoljno pogleda u nas.
„Pa dajte mi neku čašu!“
„Ma đe sad da idem natrag u kafanu? Pij iz kante. Štat fali?“Dule objasni Crncu, a ovaj uskoro udahne, pa zaroni glavu u kantu i počne piti.
„Vid ga, ko neki crni pas“, opiše nam Dule situaciju.
„Black dog!“ reče Žac.
„Led Zeppelin“, značajno kažem Žacu koji zaurla uvodne riječi starog hita.
„Hey, hey mama saidthewayyoumoveeeeee!“ Pero ustane ispod oraha i pridruži se Žacu u pjevanju sljedećeg stiha.
„Gon’ make yousweat, gon’ make yougrooooove!“ sad se Dule, Mile i ja pridružimo ovoj dvojici pa otpjevamo do kraja prvu strofu.
„Ah ah childwayyashakethatthing
Gon’ make youburn, gon’ make yousting
Hey, heybabywhenyouwalkthatway
Watchyourhoneydrip, I can’tkeepaway.“
Crnac je izvukao mokru glavu iz kante i gledao kako mu pjevamo ispred prikolice pri čemu smo se držali za njezinu ogradu i snažno je ljuljali kao da smo na pravom koncertu – u prvom redu ispred pozornice. Svi smo zatvorili oči pa nismo vidjeli koliko je isprovocirani Crnac gubio razum. Prvo je kriknuo Pero, a odmah nakon njega i Dule. Mi ostali smo se na vrijeme povukli i Crnac nas nije uspio ugristi.
„Saćeteviđet šta je crni pas!“ vikao je Crnac gledajući bijesno nas petoricu, a potom je i par puta zalajao, sve dok ga u lajanju nije prekinuo Pero snažno ga odalamivši kundakom u čelo.
„Majku ti jebem srpsko-nigersku!“
Crnac se sruši na prikolicu, a Pero se primi za desnu stranu vrata gdje ga je crnac ugrizao, baš na ono mjesto gdje u filmovima najčešće grizu vampiri.
„Jel gadno? Kak izgleda?“ Pero je uplašeno pokazivao ranu Žacu koji ga je smirivao.
„Opusti se. Samo ti je otkinuo komad kože. Površinski. Ništa strašno.“
„Šta ako je bolestan?“ Pero nam se panično obrati.
„Ma zdrav je ko dren“, objasnim Peri i dodatno ga ohrabrim, „nikad ti taj u životu nije bio bolestan. Ni preladuimo nije.“
„Možda ti sad naraste ogromna kita?“Žac se našali, a ja se nasmijem. Pero me opasno pogleda pa se brzo uozbiljim.
Za to vrijeme Dule je gledao svoju podlakticu s koje je također bio otrgnut komad kože i komentirao nesretni događaj, tiho i za sebe.
„O Crnac jes lud, jebem te ludog…“
Ja prošećem do Crnca i opipam mu puls. Bio je živ. Kad sam opet pogledao ekipu, doživio sam najveći šok u svom životu. Žac, Mile i Dule izbezumljeno su gledali u Peru čija je koža potpuno potamnila. Bio je crnac – identične boje kože kao i Crnac. Nekoliko sekundi kasnije u crnca se pretvorio i Dule pa je Pero shvatio razlog naših izbezumljenih pogleda. Kad smo svi pogledali Duleta, i njemu je sve postalo jasno.
„Ne! Samo to ne!“ užasnuto vikne Dule i odjuri prema gostionici. Za njim potrči i Pero. Žac, Dule i ja gledali smo se u tišini neko vrijeme i nismo znali što bi rekli jedni drugima, pa smo i mi krenuli prema gostionici iz koje je dopirala buka, lom razbijanja namještaja i stakla.
Oprezno smo provirili. Iza šanka u „Vuku“ bila je polica s nekoliko boca žestokog pića, a iza boca stajalo je veliko ogledalo koje je dupliralo ponudu pića. Dule i Pero su u bijesu i očaju porazbijali boce, gostionica je smrdila na rakiju, konjak, čak se osjetio i slatkasti miris svadbenog kruškovca. Zatekli smo ih kako se gledaju u ogledalu širom otvorenih usta. Obojica izgledaju podjednako uplašeno i mi ne znamo kako da ih utješimo. Sjedamo za stol za kojim smo ranije sjedili. Pogledam u Žaca. Djeluje nekako zamišljeno, skrene pogled od pocrnjelog srpsko-hrvatskog para i zagleda se u daljinu.
„Koji je ovo kurac, majku ti jebem“, drhtavim glasom kaže Pero, ispusti automat, on padne na pod uz jak tresak, pa se okrene prema nama. Izgleda da se Pero od šoka potpuno otrijeznio. Pogleda nas i Dule kao da očekuje da im mi odgovorimo zašto se ovo dogodilo. Pero krene sporim korakom prema našem stolu, Dule ga prati u stopu. Kad je pocrnjeli Pero počeo sjedati za naš stol, Žac uperi automat u njega.
„Odbij crnčugo!“ rekao je to vrlo ozbiljno. Pero ga izbezumljeno pogleda i instinktivno ustukne. Izgledao je kao da mu želi nešto reći, ali nakon ovako neočekivanog poteza potpuno se smeo. Onda ga Žac počne automatom tjerati od našeg stola. To se ticalo i Duleta čija je crna glava izvirivala iza Perinog ramena.
„Sjedite tamo!“ pokaže im Žac cijevi automata najdalji stol od nas, u kutu gostionice, ispod slike na kojoj je vuk natjeravao uplašenog zeca. „Srbine! Uzmi Perin automat“, ja odmah potrčim do šanka i uzmem automat.
„Čemu ovo?“ Pero razočarano ispruži dlanove prema Žacu.
„Zašto?“ nešto tiše me upitaDule.
„Rasna segregacija! Ajde, gubite se tam!“ sad Žac ustane i još ozbiljnije zaprijeti Peri i Duletu. Pogleda me i kimne glavom da im i ja zaprijetim. Ja tako i napravim.
„Ajde! Slušajte naređenja!“ počnem im, kao prijeteći, mahati automatom sa šanka.
„Koji je tebi kurac? Mislio sam da smo prijatelji?“ reče Pero Žacu dok je pokunjeno hodao prema stolu, a Dule se obrati meni.
„I ja sam tako mislio za tebe.“
Nije mi baš bilo jasno zašto je Žac izveo cijelu ovu predstavu, međutim uskoro sam shvatio.
„Treba mi još samo da me netko od vas dvojice zarazi, pa da se i ja pretvorim u crnca“, reče Žac i sjedne za stol. I ja se vratim do stola dok se Žac obraćao Peri i Duletu u kutu. „Sjednite tamo i samo budite mirni. Moramo vidjet kaj bumo s ovom pizdarijom.“
„Da“, reče Mile i ustane. „Idem ja nama po pivo!“
„Pa nisam te mislio grist, idiote”, objasni Pero Žacu.
„Kak ja to da znam? Nije nas ni Crnac mislio grist – pa vidi kaj se dogodilo.“
„Čovječe, lik je puko jer smo ga zajebavali da je pas!“
„Il možda mrzi Zeppeline?“ nakratko se ubaci i Mile dok je iza šanka vadio pivo iz frižidera.
„To ne možemo sa sigurnošću utvrditi“, Pero je razočarano gledao u Žaca koji je značajno izgovorio tu rečenicu, a onda i ja progovorim.
„Slažem se sa Žacom. Možda ga je baš u tom trenutku obuzeo neki virus?“
„Kakav virus?“ upita me preplašeno Dule skočivši sa stolice.
„Sjedi dolje crnčugo!“ zaprijeti mu Žac i Dule sjedne pokraj crnog kolege.
„Neki virus bjesnila“, pojasnim Duletu dok nam je Mile dodavao pivo.
„Rekao si mi da nikad nije bio bolestan“, ljutit je bio Pero na mene.
„Pa i nije… Do sad“, potom pogledam Žaca. „Da niste bacali neko biološko oružje po nama?“
„Da – i nekom čudnom greškom oružje ne djeluje na Srbe, nego samo na crnce“, čula se ironija u Žacovom glasu.
„Dajte i nama pivo“, zamoli Dule.
„Odbij crnčugo!“ zaprijetim Duletu koji se odmah utiša. Žac me pogleda i zadovoljno otpije gutljaj piva. Onda značajno pogleda Mileta i mene pa progovori tiho da ga ova dvojica ne čuju.
„Mislim da i njih dvojicu trebamo zavezat sa Crncem.“
„Slažem se“, reče Mile.
„Tako je najsigurnije. Ne smijemo riskirat“, zaključim.
„Odvest ćemo ih onda nekom doktoru da ovaj vidi o kakvoj se bolesti radi“, Žac pogleda u Mileta. „Pogledaj po kućama i nađi lance ili neku deblju špagu! Trk!“
Kako je Žac ovo rekao malko glasnije, riječi su doprle do Pere i Duleta, koji su se uzvrpoljili dok je Mile napuštao gostionicu.
„Pa nećete nas zavezat jebem vam mater?“ čudio se Pero.
„Samo kratko dok vas vozimo doktoru. On će vas pregledati – možda vam prepiše i neki lijek.“
„Kakav lijek?“
„Ne znam… Neki za vraćanje na bijelu rasu.“
„Dobro –alzakaj moramo bit vezani?“
„Pero, crni Pero“, sad Žac shvati što je sasvim slučajno izgovorio pa prasne u smijeh. I ja mu se pridružim jer ovo je bilo baš smiješno. Najsmješnije su te šale za koje uopće nisi planirao da budu šale. Dok smo Žac i ja dolazili do zraka, Pero i Dule su nas strijeljali pogledima.
„A kako se ti točno zoveš Srbine?“ upita ŽacDuleta.
„Dule… Dušan.“
„Znači ti si onda… Karadušan–hahahaha!“
I ovo je bilo smiješno, ali nešto manje nego ono sa crnim Perom. Kad je Žac konačno završio sa smijanjem, pogleda ozbiljno svog ratnog druga.
„Dakle, Crni Pero… Kako sam ti objasnio, vaše vezanje je samo zbog preventive – da mi budemo sigurniji i opušteniji.“
„Ali, čovječe, rekao sam ti da te neću ugristi!“
„E, pa kako ja to mogu znati?“
„Pa prijatelji smo – zašto mi ne vjeruješ?“
„Više bi rekao da smo poznanici… A ne vjerujem ti zato što ti očigledno više nisi onaj stari Pero. Ti si sada Pero – crnac. Potpuno drugi čovjek. Kako ja da znam što ti je točno u glavi?“
Pero tugaljivo spusti pogled, a Žac ga počne ironično tješiti.
„Gledaj u ovome i dobre stvari. Možda ti je stvarno narasla kita.“
„Dule, aj pogledaj svoju kitu!“ podviknem Duletu koji je neko vrijeme gledao kroz mene, a onda ustane i zaviri u svoje hlače.
„I?“
Dule ništa ne odgovori, nego samo sjedne nazad i odmahne glavom.
„Logično da nije“, zaključim, „ostali ste bijelci – samo vam je koža pocrnla.“
Nakon četiri upitna pogleda, odlučujem im pojasniti svoju teoriju.
„Pa ako nisu dobili debele crnačke usne, ako im se nosevi nisu proširili i kosa im postala jača i kovrčava, onda im se ni kita nije povećala.“
„U pravu si Srbine“, pohvali me Žac. „Ne određuje samo boja kože rasu, nego i neke druge stvari.“
„Lubanja, prije svega.“
„Tako je! Postoje Indijci crnji od crnaca, a Indijci spadaju u bijelu rasu“, zaključi mudro Žac, ustane i prošeće do Pere i Duleta u kutu gostionice držeći ih na nišanu. Tamo ih krene pažljivo promatrati.
„Da, zapravo izgledate više kao Indijci. Osobito ti Karadušane. Crni Pero, ti zbog plavih očiju i ove irokeze izgledaš kao neki Indijac iz laboratorija.“
„Mutant“, dodajem.
„Jebem ti ja mater srpsku!“ izdere se Pero na mene, a onda i na Žaca. „I tebi jebem mater!“
„Znači nismo crnci – pa oslobodte nas onda ako smo Indijci“, zamoli Dule, ali tada se u gostionicu vrati Mile. U jednoj ruci drži impozantnu zbirku konopaca, a u drugoj veliki, još nenačeti pršut.
„Mogli bi i pojest nešto, ha?“ reče slavodobitno i baci pršut na stol.
„Aj prvo zavežite Crnog Peru i Karadušana“, reče Žac. Mile odvali od smijeha na šalu pa pohitamo nas dvojica na posao.
Dok smo brzinski vezivali Duleta i Peru za stolce, Žac ih je držao na nišanu.
„Gladan sam“, pogleda Dule u pršut na stolu.
„Nahranili bumo i vas dvojicu, ne brinite niš“, utješi ih Žac.
„Kak bum ti jebo mater Žac kad se ovo završi. Nemaš pojma.“
„Usro sam se… Ratni moj druže iz daleke i prijateljske Indije“, kaže cinično Žac gledajući kako Mile i ja dovršavamo vezivanje. Pero mu ne odgovori, nego samo pljune ispred njegovih nogu. Potom Pero počne čudno disati. Kao da je na usta pokušavao usisati sav zrak ovog svijeta, pri čemu mu je u grlu cvililo kao da orkanski vjetar pokušava ući kroz slabo izoliran prozor. Trajao je ovaj udah dobrih pola minute, a istovremeno se Perino lice izobličavalo, nekakvi facijalni cunamiji ga snašli. Mi smo se malo i uplašili pa smo se udaljili od „cvilećeg“ Pere. Kad je cviljenje završilo, zapanjeno smo ga gledali. Nos mu se proširio, zjenice su mu pocrnile, usne mu se podebljale, a irokeza mu se nakovrčala. Sad smo svi gledali u Duleta i čekali da se isto dogodi i s njim. Tako je i bilo. Dule i Pero se pogledaju, a mi im nismo morali posebno objašnjavati što se točno dogodilo. Dule je posebno zanimljivo izgledao jer mu je duga crna kosa potpuno očvrsnula i pretvorila se u kovrčavu okruglu formu kakvu su nosili tamnoputi funky i disco-pjevači sedamdesetih godina. Mikrofonka.
„E sad ste definitivno pravi crnci“, reče Žac i oprezno se približi Duletu i Peri. „Rijedak primjer Afrohrvata i Afrosrbina, ha?” Žac me pogleda ponosan na svoju dosjetku.
„Sad su im sigurno i kite narasle“, pretpostavim.
„Sto posto!“ dovikne Mile koji je iza šanka prevrtao po suđu. Smeta mi malo ta buka, ali izgleda da Žacu smeta još više.
„Kaj radiš ti?“
„Tražim neki nož da narežem pršuta.“
„Aj, stišaj se malo.“
Mile uspori potragu, Žac i ja se opet zagledamo u Duletovo i Perino tužno crno lice. Sad mi izgledaju kao da nisu tužni kao ranije, nego nekako glupavo tužni. Gledaju tupasto kroz mene i izgledaju kao neke biljke. To primijeti i Žac pa im se približi i čučne na nekoliko centimetara od njihovih crnih glava. Mahne im rukom ispred očiju, oni se trznu i smušeno ga pogledaju.
„Jeste dobro vas dvojica?“
Ne odgovaraju. Samo gledaju. Obojica poluotvorenih usta, vidim im bijele zube.
„Crni Pero? Karadušane?“ doziva ih Žac. „Jel me čujete?“
„Veve ni nani?“ upita Pero.
„Nani mimi?“ upita Dule.
„Šta je s njima jebote kruv?“ Mile prestane s rezanjem pršuta. Žac i ja se gledamo u nevjerici. Žac im se obrati na engleskom.
„Do youspeakenglish?“
„Ni vapi mimi?“ upita Dule.
„O jebote – koji je ovo jezik?“ pogleda me Žac.
„Ko će ga znat? Neko afričko sranje…“
„Pa kaj bumo sad s njima?“
„Da nađemo nekog od plavih šljemova da nam prevede? Đe su oni uopće?“
„Razbježali su se oni prije vas. Jel zna možda Crnac neku riječ afričkog?“
„Oklen da zna? Nije nikad izašo iz našeg sela.“
„Fakat“, Žac se vrati za stol i sjedne na staro mjesto ne skidajući pogled s Pere i Duleta. „O jebote, pa ovo je totalni kaos!“
„Probaj pršuta – odličan je“, ponudi ga Mile.
Meni su za to vrijeme razne misli srljale kroz glavu. Pokušao sam si nekako objasniti ove nemile događaje, a onda sam se nečeg sjetio i odlučio to podijeliti sa Žacom i Miletom. Sjednem pokraj njih i probam pršut. Bio je dobar, možda malko preslan za moj ukus.
„Ljudi, ja mislim da Crnac sigurno ima taj virus u sebi otkad je rođen, ali to nije znao jer nikad živog čoeka nije ujeo“.
Žac me pogleda i nadoveže se na moju tvrdnju.
„Pa da – zato su ga i starci napustili! Oni su to po nečemu znali čim se rodio, ali bilo im ga je žao ubiti, pa su ga ostavili u vašoj vukojebini. Sigurno su bili iz tih različitih plemena – i kad se njihove krvi pomiješaju, rodi se dijete s virusom.“
„Moguće“, razmišljam kratko o Žacovim riječima, „jedino, ne razumijem… Pazte, šta da njegovi nisu studirali kod nas? Šta da je rođen u Africi? Šta bi tamo bilo kad bi ujeo nekog crnca?“
Žac kratko razmišlja pa naglo ustane od stola, revolucionarno podigne šaku uvis i pogleda Mileta i mene.
„Dragi moji Srbi, sve znam! Vaš Crnac kad ugrize crnca – ovaj se sigurno pretvara u bijelca! Dakle, imamo lijek za Crnog Peru i Karadušana! Idemo po Crnca!“
Žac i ja izletimo iz gostionice, a Mile ostane tanko rezati pršut.
Crnac još leži u nesvijesti na prikolici ispod oraha. Kad smo ga osvijestili preostalom vodom iz kante, potanko smo mu objasnili što se sve događalo nakon što je dobio kundakom u glavu. Na kraju smo ga zamolili da ih opet ugrize i da ih vrati nazad u bijelu rasu.
„Hahahahahahahaha!“ bila je Crnčeva reakcija.
„Kaj je tu smiješno?“ upita ga Žac.
„Pa sve, mili moj! Al nekako najviše onaj dio o miješanju krvi različitih plemena.“
„Jel ti nama to ne vjeruješ šta se deslo?“ pitam.
„Pa koja bi vam budala vjerovala, jebo vas ja?“
Iznervirani Žac ispali nekoliko metaka prema lancu koji pukne i Crnac konačno postane slobodan.
„Idemo!“ naredi Žac. Crnac skoči s prikolice na zemlju, a Žac odmah uperi automat u njega. Crnac ga začuđeno pogleda.
„Šta sad ne valja?“
„Ne valja to kaj grizeš ljude koji se onda pretvaraju u crnce pa strahujem za osobnu sigurnost i boju kože. Kreni prema bircu!“
Crnac je hodao prvi, a Žac i ja smo ga držali na nišanu. Kad smo prešli cestu i ušli u gostionicu, Crnac je zamrznut stao i zagledao se u Peru i Duleta.
„O sunce te žarko sagorlo!“
„Oš pršuta probat?“ upita ga Mile punim ustima, mrmljajući.
Crnac mu ništa nije odgovarao. Samo je zapanjeno gledao u Afrohrvata i Afrosrbina. Oni su i dalje imali onaj odsutan, tupi pogled.
„Ajde“, bocne Žac cijevi automata Crnca u leđa.
„Šta?“
„Ugrizi ih!“
„A oklen znaš da će funkcionirat?“
„Pa ne znamo dok ne isprobamo!“
Crnac kratko razmisli, stisne debele usne, pa se okrene prema meni i Žacu.
„U redu – ugrist ću ih. Ali imam ja i neke svoje uvjete!“
„Da čujemo“, reče Žac.
„Oću da me pustite da se vratim nazad u selo.“
„Može, al ne dam ti traktor“, postavim i ja svoj uvjet, a Žac se ne usprotivi Crnčevoj molbi, ni mojem uvjetu.
„A kako ću nazad?“
„Pa pješke! Neću valjda ja pješačt do Srbije?“
„Ili ja?“ ubaci se opet Mile punih usta.
„Dobro, koji ćeš kurac u praznom selu?“ upita ga Žac.
„Pa vrat će se ljudi…“
„Oće kurac! Ćao Krajina!“
Neko vrijeme smo svi šutjeli. Ja sam razmišljao o Peri dok je bio bijelac. On ne bi Crncu dozvolio da se vrati u selo.
„Ovakbumo– imam plan!“ progovori Žac. „Za početak Crnac ugrize Crnog Peru i Karadušana i vrati ih nazad na bijelu rasu. Onda odbacimo Crnca u vašu vukojebinu. Poslije odemo do najbližeg grada. Koji je najbliži grad?“
„Pa Lapac“, odgovorim i uzmem malo pršuta sa stola. Jest slan, al jesam i gladan.
„Mene i Peru odbacite do tog Lapca. Tamo bumo pronašli nekog od naših da se vratimo u Zagreb. Onda vas trojica odlazite na traktoru u Srbiju i to je kraj priče.“
„Zvuči dobro“, kažem.
„I meni“, konačno je zadovoljan bio Crnac.
„Ajmo na posao“, reče Žac, pa sva trojica prošećemo do Duleta i Pere. Ovi se sad zagledaju u Crnca.
„Bogam, obojca ste zgodniji vako“, kaže im Crnac. „A viđeDuleta, sunce ti jebem, kako ti je smiješna kosa!“
„Ne razumiju te oni“, pojasnim mu.
„Svaćam–reko sam to nako, više za sebe…“
„Unasema svahili?“ upita ga Pero, a Crnac pogleda Žaca.
„Šta reče Pero?“
„Kak ja da znam kaj je reko Pero, kretenu?!“ malo se iznervira Žac.
„Spomenuo je svahili! Sigurno pita dal govorimo svahili!“ zaključim.
„Ne govorimo svahili“, objasni Crnac Peri i Duletu mlatarajući rukama, pa se opet obrati nama:
„Đe se govori uopće svahili?“
„Mislim da je Kenija, tako nešto“, prisjeća se Žac.
„I u Tanzaniji čini mi se – cijeli taj tamo dio đe su najcrnji crnci“, prisjećam se.
„To znači da su moji tamo odnekle?“ upita se Crnac.
„Vjerojatno“, požuruje ga Žac. „Aj grizi!“
Crnac se neko vrijeme koncentrira, a onda krene na posao. Približi usta Perinom vratu, sa suprotne strane od one koju je ugrizao prvi put, a onda naglo ustane, kao da se nečega sjetio. Crnac zavuče ruku u džep Perine uniforme i izvadi svojih 150 maraka pa nas pogleda.
„Samo vraćam svoje.“
„U redu je, u redu je – daj više grizi!“ požuruje ga Žac.
Kriknuo je Pero kad ga je Crnac ugrizao za vrat, slično kao što je kriknuo Dule kad ga je Crnac ugrizao za podlakticu.
„Evo ti, isper usta“, do nas je stigao i Mile s pivom koju je dodao Crncu. Ovaj otpije gutljaj i ispljune. Potom nategne još par gutljaja.
Neko smo vrijeme Žac, Crnac, Mile i ja stajali nasuprot zavezanima Afrohrvatu i Afrosrbinu i čekali da se pretvore u bijelce. Međutim, to se nikako nije događalo pa smo sjeli za stol i otamo ih promatrali.
„Možda ne radi ako prije ne otpjevamo Zeppeline?“ upita se Mile.
„Ti si neka veća budala. Dobro je rekao Pero da su bubnjari najveći kreteni“, reče Žac.
„Dok je bio bijelac“, Mile odglumi tugu za starim vremenima što prilično nasmije Žaca.
„Ljudi, ovo ne radi. Šta ćemo sad?“ upitam.
Nitko nije imao neku dobru ideju. Onda smo svi istovremeno navalili na onaj pršut i zalijevali ga pivom čekajući da se Pero i Dušan vrate u bijelce, ali to se nije dogodilo. Sjedili su tamo tupih i jadnih pogleda, zavezani ispod slike na kojoj je vuk natjeravao uplašenog zeca.
Mile vozi traktor. Žac, Crnac i ja sjedimo u prikolici. Žac i ja smo naoružani automatima, a Crnac onim nožem kojim je Mile rezao pršut. Afrohrvata i Afrosrbina zavezali smo lancem za metalnu ogradu prikolice. Prije pola sata napustili smo gostionicu „Vuk“ i sada se vozimo prema Lapcu. Nitko ništa ne govori. Nadamo se da u Lapcu postoji neki doktor koji bi nam pomogao s ovom nesvakidašnjom pojavom. Gledamo cestu iz koje isijava, gledamo u spaljena lička polja. Nigdje sela, nigdje vode, nigdje ljudi, ni ptice se ne čuju, samo naš traktor trese i brunda. Muka mi je.
Ni u Lapcu nigdje nikog. Čak ni uobičajenog psa koji prelazi ulicu ili glavni trg kao u filmovima. Grad je prazan, još prazniji nego naše selo – normalno i logično jer i najmanji grad veći je od najvećeg sela pa izgleda uvijek i praznije. Dovezemo se do doma zdravlja u gradiću. Zapravo, više je to ambulanta. Nije je bilo teško pronaći – roditelji su me nekoliko puta vodili ovdje kad sam bio mali pa sam znao gdje se otprilike nalazi. Žac, koji je bio zadovoljan mojim poznavanjem lokalne geografije, i ja iskočimo iz prikolice i krenemo do ulaza. Preskočimo četiri stepenice, protresemo kvaku, ali vrata su zaključana. Onda lupamo neko vrijeme nogama i rukama po vratima, stvaramo priličnu buku, uzalud, nitko ne otvara, pa se vratimo do traktora. Crnac je u međuvremenu sišao s prikolice. Drži onaj nož u ruci i traži svoj odraz u oštrici. Izgleda kao da mu je dosadno – mislim da jedva čeka da se vrati u naše selo i nastavi s uobičajenim životom. Mile sjedi za volanom i gleda Crnca, kao da i on svoje lice želi pronaći u oštrici njegovog noža. Pero i Dule, njihov Afrohrvat i naš Afrosrbin, sjede zavezani za prikolicu i dalje tupo gledaju ispred sebe.
„Ovdje nema nikog – svi su pobjegli“, kaže mi Žac i položi automat na rame kao vojnik u nekom američkom filmu iz Vijetnama kad je pauza između dvije bitke. „Ajmo ovako“, kažem dok se polako vraćamo prema prikolici. „Peru i Duleta odvežemo i zavežemo za onu tamo banderu”, pokažem mu automatom na rasvjetni stup desetak metara od nas, „a mi ćemo svako svojim putem. Njih će već neko pronać…”
„A što ne bi i njih dvojicu odvezli sa mnom u selo?” reče Crnac značajno. „Nek žive sa mnom tamo da nisam sam. Polako ih mogu i jezik naučit. A mogu i oni mene svoj.”
„Misliš tvoj?” reče mu Žac.
„Jest bogami – bio bi red da naučim i materinji jezik nakon svih ovih godina.”
„Hm…” Žac kratko razmisli. „To je previše riskantno. Ne znam ja Crnac zapravo niti tko si ti niti kakve su ti točno namjere. Ostavimo vas u selu, vas trojica se odmetnete, grizete ljude i opa – evo nam hrpe crnaca i SAO Afrike za koji dan!”
„Ma đe oni da grizu, vid ih kako su miroljubivi”, molećivo mu odgovara Crnac.
„Nisu oni problem – ti si!”
„Ma neću nikog grist – evo, obećajem!”
„Žao mi je! Ne mogu riskirati”, Žac uperi automat u Crnca. „Da se o meni poslije priča da sam mogao spriječiti širenje bolesne zaraze, a nisam! Baci nož!” Žac pogleda u mene dok je Crnac ljutito bacao nož daleko iza svojih leđa. „Veži ga za onu tvoju banderu!”
„Ovo nije bio dogovor!” Crnac je ljutito širio ruke.
Na trenutak mi proleti kroz glavu da i ja imam automat u rukama i da sam u poziciji da odbijem zapovijed, ali to mi je samo proletjelo kroz glavu u mikrosekundi. Priveo sam Crnca i počeo ga vezivati za banderu konopcem kojim su bili vezani Crni Pero i Karadušan u gostionici „Vuk”. Žac je pomno pazio na cijelu radnju, a Mile je sve to promatrao sjedeći na vrelom asfaltu naslonjen leđima na traktorsku gumu.
„Slušaj me Crnac”, neuobičajeno ljubazno obrati mu se Žac, „priznajem, zajebao sam. Nisam ispoštivao dogovor – inače nisam takav lik, ali molim te i da ti shvatiš mene. Strpi se samo dok netko ne dođe ovdje, samo da vas pregleda, kaže da ste ok i možete sva trojica u to tvoje selo.”
„Kad će neko doć?” upita Crnac.
„Kak da znam – nisam vidovit”, Žac pogleda oko sebe sablasno prazan grad. „Valjda u ovoj vukojebini ima neki telefon”, rekao je ovo više za sebe. Kad sam dovršio vezivanje Crnca, obratim se Žacu.
„Slušaj… Mile i ja bi onda sad krenuli.”
„Ja stvarno ne znam kaj vas više zadržava.”
Žac i ja prošećemo do traktora. Mile je već bio za volanom i uključio motor.
„Čekaj debilu!” vikne mu Žac. „Crni Pero i Karadušan ostaju ovdje na promatranju!” onda meni pokaže glavom na prikolicu. „Otkvači je.”
Ja otkvačim prikolicu pa se rukujem sa Žacom. Krenem na traktor, a onda čujem kako me glasno doziva.
„Alo Srbine!”
Okrenem se i vidim ga kako mi pokazuje rukom da mu vratim automat. Napravim neki izraz lica iz kojeg je mogao shvatiti da se izvinjavam na zaboravnosti. Vratim mu automat.
„Sretno”, kažem.
„Sretno”, kaže i on meni.
Pogledam prema Crncu i susretnem se s njegovim bijesnim pogledom.
„Crnac, sretno!”
„Krepaj majmune!” vikne Crnac i pljune prema meni.
Mile pokrene traktor i mi krenemo na neizvjesno putovanje prema zemlji naših predaka. Nakon pedesetak metara začujemo pucnjeve iza sebe. Žac je pucao u vrata ambulante. Potom ih je snažno udario nogom i uspio razvaliti. Ušao je unutra kao neki komandos – vjerojatno će potražiti telefon i pokušati dozvati nekoga tko će pomoći razmrsiti ovu kompliciranu situaciju. Crnac je ispratio pogledom Žacovu radnju. Afrohrvat i Afrosrbin sjedili su na prikolici i dalje tupo gledali ispred sebe. Tad sam u daljini uočio i velikog crnog mačora koji je polako prešao praznu ulicu do prve bandere, onjušio je i samo nastavio dalje, pa sam se pomalo osjećao kao u nekom filmu.
https://www.partizanskaknjiga.com/
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica