Vikend priča: Bolje napiši roman umesto priča o svim tim likovima

Hasan Blasim (Bagdad 1973) poslednjih godina živi u Finskoj. Tek 2015. uspeo je da objavi knjigu na arapskom jeziku pod naslovom Izložba leševa. Blasimove priče, mada realistične, toliko su strašne da su prosto neverovatne, govore o izbegličkim patnjama i žanrovski katkad probijaju granice magičnog realizma. Nova vikend priča korzoportala.

Do­ne­li smo sa so­bom po­lu­nag av­gan­ski leš. Vu­kao sam ga za­jed­no s Adi­lom Se­li­mom tri su­ro­ve no­ći kroz šu­mu što je iz­gle­da­la kao da ne­ma kra­ja ni iz­la­za. Adil je svu­kao Av­gan­če­vu cr­nu ko­šu­lju, a ja mu je omo­tao oko no­gu i sve­zao ru­ka­ve u čvor. Bi­la je to po­sled­nja šu­ma, na sa­moj rumunsko-ma­đar­skoj gra­ni­ci. Ali, po­sle sa­mo de­se­tak me­ta­ra, ko­šu­lja se ras­pa­la pa smo mo­ra­li da ga vu­če­mo za ru­ke. Sneg je pa­dao ot­ka­ko smo preš­li re­ku. Sve sam to za­bo­ra­vio. Mi­slio sam da spa­vam u za­tvor­skoj će­li­ji mo­je voj­ne je­di­ni­ce iz rat­nih da­na. Kad smo se u zo­ru pro­bu­di­li, ugle­da­li smo ma­đar­ske voj­ne pse ka­ko nju­še Av­gan­čev leš.

„Va­še ime i pre­zi­me?“

„Sa­lim Hu­sein.“

„Ko­li­ko go­di­na ima­te?“

„Tri­de­set.“

Za­tim mi le­kar­ka ru­kom da­de znak da svu­čem ga­će. Ju­če su nam uze­li uzor­ke gov­ne­ta, da­nas je na re­du der­ma­to­loš­ki pre­gled. Upi­sa­la je ne­ku na­po­me­nu u pa­pi­re pred so­bom, on­da mrd­nu ma­lo pr­stom, po­ka­zu­ju­ći ovo­ga pu­ta ozdo na­vi­še. Na­vu­koh ga­će. Ne gle­da­ju­ći u me­ne, ona is­pru­ži ru­ku pre­ma vra­ti­ma,pa ja obu­koh osta­tak ode­će iiza­đoh. Za mnom uđe Adil Se­lim, za njim neki vi­so­ki mo­mak Ni­ge­ri­jac, po ime­nu Džejms. Taj je na se­bi imao krat­ke let­nje pan­ta­lo­ne sa sun­cem osmeh­nu­tim od uva do uva naš­tam­pa­nim na zad­nji­ci i tan­ku ko­šu­lju u bo­ja­ma ja­maj­čan­ske za­sta­ve, a bu­nio se što mu slu­žbe­ni­ca ko­ja je bi­la u na­šoj prat­nji ne do­zvo­lja­va da iza­đe i po­pu­ši ci­ga­re­tu.

Osta­li su još sa­mo Ma­ro­ka­nac i je­dan ma­to­ri Kurd sa že­nom. Bi­li smo no­vo­doš­la gru­pa, sa punk­ta za pri­hvat iz­be­gli­ca sti­gli smo ju­tros ra­no u bol­ni­cu u prat­nji jed­ne le­pe de­voj­ke po ime­nu Eni­sa. Ona je Al­ban­ka i do­bi­la je slu­žbu poš­to je na istom tom punk­tu kao iz­be­gli­ca pro­ve­la pet go­di­na, za ko­je vre­me je na­u­či­la per­fekt­no ma­đar­ski. Sva­ko od nas dr­ži u ru­ci ku­ti­ji­cu za uzorak sto­li­ce i pla­stič­nu te­gli­cu za mo­kra­ću. Ma­ro­ka­nac se di­že, ras­kop­ča ka­iš na pan­ta­lo­na­ma i ma­lo ga ot­pu­sti da bo­lje upa­še svo­ju cr­ve­nu ma­ji­cu, po­tom smeš­nim po­kre­tom po­no­vo za­te­že ka­iš. Utom Ni­ge­ri­jac Džejms iza­đe iz le­kar­ske or­di­na­ci­je ushićeno pri­te­žu­ći uč­kur na svo­jim krat­kim pan­ta­lo­na­ma sa sun­cem kao da iz­la­zi od pro­sti­tut­ke. Eni­sa nam skre­te pa­žnju da će bolničar­ka sva­ko­ga ča­sa do­ći da po­ku­pi uzor­ke sto­li­ce i mo­kra­će i po­že­le nam da na­la­zi svi­ma bu­du do­bri. Bez ika­kvog uvo­da is­pri­ča nam šta se do­go­di­lo s gru­pom pre nas.

To se zbi­lo pre me­sec da­na. Ka­že, sti­gla su de­se­to­ri­ca mla­di­ća So­ma­li­ja­ca i s nji­ma je­dan deč­kić. Je­dan iz gru­pe po­ku­pio je posu­di­ce za gov­no i sve ih on sam na­pu­nio, dok su osta­li na­pu­ni­li sa­mo po­su­di­ce za pi­šać­ku. Na­rav­no, u la­bo­ra­to­ri­ji su la­ko primetili da su uzor­ci sto­li­ce u svim po­su­da­ma od iste oso­be. Kad su to pre­do­či­li So­ma­lij­ci­ma, oni su se bra­ni­li da u en­gle­skom klo­ze­tu ni­su ni­ka­ko mo­gli da odvo­je uzo­rak jer vo­da ob­li­va gov­no i od­no­si ga, za­to je je­dan od njih pre­u­zeo za­da­tak na se­be: posrao se na pod to­a­le­ta i on­da očas po­sla na­pu­nio po­su­di­ce svi­ma, ra­ču­na­ju­ći i onog de­ča­ka.

Ja i Adil Se­lim sti­gli smo tri da­na po­sle osta­lih. Na br­zi­nu su nas is­pi­ta­li u voj­noj po­sta­ji na gra­ni­ci i su­tra­dan uju­tru upu­ti­li nas na punkt za pri­hvat iz­be­gli­ca u jed­nom po­gra­nič­nom gra­du. Ne znam ku­da su od­ne­li Av­gan­čev leš. Re­kli su nam da će nas o nje­go­voj smr­ti po­nov­no i po­drob­no is­pi­ti­va­ti u po­li­ci­ji i Imi­gra­ci­o­noj upra­vi poš­to nam stig­nu re­zul­ta­ti zdrav­stve­nih ana­li­za. Od­ve­li su nas u ka­ran­tin pri cen­tru za pri­hvat iz­be­gli­ca, jed­nu ma­lu zgra­du pri­slo­nje­nu uz glav­nu zgra­du u ko­joj su smeš­te­ne osta­le pri­doš­li­ce. Ma­đa­ri na­zi­va­ju ka­ran­tin slič­no kao mi u Ira­ku – ka­ran­ti­na. Tu je bi­lo od­vrat­no pr­lja­vo i vla­da­la je gu­žva: Aganci, Ara­pi, Kur­di, Pa­ki­stan­ci, Su­dan­ci, Ban­gla­de­šan­ci, Afri­kan­ci i ne­ko­li­ci­na Al­ba­na­ca. Na re­zul­ta­te me­di­cin­skih ana­li­za čeka se me­sec da­na. Sve no­vaj­li­je hva­ta pa­ni­ka od ka­ran­ti­na za­to što ana­li­ze po­ka­žu kad ne­ko ima tu­ber­ku­lo­zu ili šu­gu, a ta­kve pre­ba­cu­ju u pra­vu ka­ran­tin­sku bol­ni­cu na pe­ri­fe­ri­ji gra­da i ne puš­ta­ju ih odan­de dok se ne iz­le­če. To­ga se ve­ći­na naj­vi­še pla­ši, ne od sa­me bo­le­sti već od du­ži­ne pe­ri­o­da le­če­nja ko­ji mo­že po­tra­ja­ti i pre­ko go­di­nu i po da­na. Ira­ča­ni i Iran­ci isme­ja­va­li su to s tu­ber­ku­lo­zom i šu­gom, sma­tra­ju­ći da te bo­le­sti po­ga­đa­ju sa­mo Ban­gla­de­šan­ce, Pa­ki­stan­ce, Av­gan­cei Afri­kan­ce. U stva­ri, na­la­zi su to do­ne­kle i po­tvr­đi­va­li, jer su Ira­ča­ni, Iran­ci i Kur­di uglav­nom bo­lo­va­li od ve­ne­rič­nih bo­le­sti, naj­češ­će od ka­pav­ca, ko­ji   ­se lečio tu, u sa­mom pri­hvat­nom cen­tru.

Pre­ko ru­mun­sko-ma­đar­ske gra­ni­ce tre­ba­lo je da pre­đe­mo uz po­moć pro­fe­si­o­nal­nog vo­di­ča, švercera lju­di. On nam je u zo­ru saopštio da se spuš­ta sve guš­ća ma­gla, pa da se dr­ži­mo je­dan dru­go­me za po­jas dok ne stig­ne­mo do re­ke i ne pre­đe­mo pre­ko nje na ma­đar­sku te­ri­to­ri­ju. Re­kao je da on ni­je du­žan da če­ka ni­ko­ga ko sta­ne u ho­du i da tre­ba da ide­mo bez zastajkivanja  sve dok se ma­gla ne dig­ne. Tru­di­li smo se iz pet­nih ži­la da dr­ži­mo ko­rak s vo­di­čem. Za­kleo sam se isledicima da je Av­ga­nac na­stra­dao to­kom pre­la­ska pre­ko re­ke, bio je pot­pu­no ma­lak­sao i uto­pio se ta­ko br­zo da ni­smo sti­gli da ga spa­se­mo. Ali iz­veš­taj pa­to­lo­ga po­ka­zao je da je on umro od davljenja ru­ka­ma, a ne od uta­pa­nja u vo­di. Ta­da sam im iskre­no i poš­te­no is­pri­čao pri­ču ona­k ­kako se za­i­sta do­go­di­la to­ga ma­gle­nog ju­tra.

Vo­dič je bio za­lu­tao – bar ta­ko nam je sam re­kao – pa nam je na­re­dio da za­no­ći­mo u šu­mi. Zavukli smo se u svo­je vre­će za spavanje i tre­sli se u nji­ma od stu­de­ni – mo­že­te pi­ta­ti Džem­sa, Nigerijca, ili Ma­ro­kan­ca, ili sta­rog Kur­da, oni su preš­li pre nas  ­i ispri­ča­li su nam sve šta je bi­lo kad smo se po­nov­no sa­sta­li u po­gra­nič­nom ka­ran­ti­nu. Bio je to po­dli plan, vo­dič je znao da je do re­ke osta­lo još sa­mo ki­lo­me­tar kroz šu­mu, ali ča­mac ko­ji je za nas osta­vio je­dan od nje­go­vih pomoć­ni­ka iz ne­kog ru­mun­skog sela uz gra­ni­cu bio je do­vo­ljan sa­mo za pet lju­di. Za­to je vo­dič mo­rao da se ota­ra­si tro­ji­ce. Si­gu­ran sam da je od­ra­ni­je znao za pro­blem s čam­cem, i pre ne­go što smo se iz Bu­ku­reš­ta za­pu­ti­li ova­mo. Sa­če­kao je ne­kih po­la sa­ta da se ušuš­ka­mo u vre­će za spavanje, a on­da je kre­nuo od jed­no­ga do dru­gog, sva­kog bi la­ko kvrc­nuo no­gom i taj si­stem je upa­lio – ja, Adil Se­lim i Av­ga­nac bi­li smo već učvr­sti­li san, dok su osta­li ili još bi­li u po­lu­snu, ili uopšte ni­su uspe­va­li za­spa­ti od hlad­no­će. I ta­ko su nas osta­vi­li u šu­mi da spa­va­mo. Kad smo se pro­bu­di­li, shva­ti­li smo da smo pre­va­re­ni. Po­đo­smo da tra­ži­mo re­ku ne bi­smo li sa­mi preš­li u Mađarsku, ali bog sta­de raz­du­va­va­ti još guš­ću ma­glu – iz­gle­da­lo je kao da to či­ni na­mer­no. Tre­ba­lo nam je ne­ko­li­ko sa­ti dok smo sti­gli do re­ke. Stu­den be­še Av­gan­cu is­cr­pla svu sna­gu, ni­je bio u sta­nju ni da ho­da i tre­sla ga je stra­ho­vi­ta gro­zni­ca. Ja i Adil, ko­ji je bio baš za­vo­leo tog Av­gan­ca, za­jed­no smo ga no­si­li. Jad­nik, ni­je se odva­jao od nas i stal­no smo se dru­ži­li i ta­ko­re­ći zbra­ti­mi­li još ot­ka­ko smo ga sre­li to­kom pre­la­ska pla­ni­na na iran­sko-tur­skoj gra­ni­ci. Adil mi re­če da ja pr­vi pre­đem reku i, kad osmo­trim i is­pi­tam stvar, da ja­vim nji­ma dvo­ji­ci na nji­ho­vu stra­nu i po­ka­žem gde da pre­pli­va­ju da ne bi za­lu­ta­li u ma­gli. Adil je re­kao da će sam po­mo­ći Av­gan­cu i ja, kad bejah na su­prot­noj stra­ni, cep­te­ći od zi­me, sta­doh do­vi­ki­va­ti Adi­la. Čuo sam ga ka­ko uska­če u vo­du zajedno s Av­gan­cem. Vi­kao sam na­sto­je­ći da ih vo­dim, ma­lo po­tom za­čuh ka­ko se ba­tr­ga­ju u vodi, Adil po­vi­ka da se Av­ga­nac uta­pa, ja na­da­doh dre­ku pre­kli­nju­ći da ga ne osta­vlja… Bu­ka od nji­ho­vog le­pe­ta­nja po vo­di naj­pre se po­ja­ča­va­la, onda se od­jed­nom sve uti­ša­lo. Ja sa­mo što ni­sam iznova usko­čio u re­ku da im po­mog­nem, ali ta­da ugle­dah Adi­la ka­ko se pro­ma­lja iz ma­gle vu­ku­ći za so­bom mr­tvog Av­gan­ca. Adil Se­lim bri­znu u plač, a ja od­lu­čih da ne osta­vlja­mo Av­gan­če­vo te­lo, ia­ko je Adil u po­čet­ku bio pro­tiv to­ga.

Od tog do­ga­đa­ja proš­le su tri go­di­ne. Ja sa­da ra­dim u iz­be­glič­kom kam­pu ume­sto one Al­ban­ke Eni­se, ko­ja se vra­ti­la u svo­ju ze­mlju. Za­po­slen sam kao pre­vo­di­lac pri Imi­gra­ci­o­noj upra­vi i svakog ju­tra pra­tim no­ve sta­na­re ka­ran­ti­na do bol­ni­ce. Niš­ta se uz­bu­dlji­vo ne do­ga­đa u mom životu, isti pro­ble­mi s uzor­ci­ma go­va­na i pi­šać­ke i s ne­ki­ma od imi­gra­na­ta ko­ji od­bi­ja­ju da se skinu go­li pred dok­tor­kom. Na­sto­jim da za­bo­ra­vim na ro­đa­ke u mo­joj ze­mlji, da uskla­dim ri­tam svog ži­vo­ta sa spo­rim rit­mom u ovom po­gra­nič­nom gra­du. S vre­me­na na vre­me odem na grob Av­gan­cu, kog su sa­hra­ni­li ov­de, na grad­skom gro­blju, ne­da­le­ko od iz­be­glič­kog cen­tra. Nje­gov je grob je­di­ni bez kr­sta. Lju­di ko­ji obi­la­ze gro­bo­ve svo­jih ro­đa­ka ba­ca­ju ra­do­zna­le po­gle­de na ­njega zbog ukle­sa­nog ku­ran­skog sti­ha na spo­me­ni­ku. Sva­ke ve­če­ri iz­la­zim u ka­fa­nu na pi­će, imam jed­nu že­nu ko­ja ra­di u cve­ća­ri i s ko­jom spa­vam,a ko­ja me stvar­no vo­li. Či­tam no­vi­ne na in­ter­ne­tu, ko­ji put po ce­lu noć pla­čem. Ali se du­go ni­sam usu­đi­vao da odem u po­se­tu u bu­dim­peš­tan­ski za­tvor, gde bo­ra­vi Adil Se­lim. Sve dok, jed­no­ga da­na, ni­sam pre­lo­mio i oti­šao da ga obiđem.

Mo­ja po­se­ta po­tra­ja­la je sa­mo ne­ko­li­ko ča­sa­ka. Re­či su mi zvu­ča­le kon­fu­zno s ove stra­ne re­še­ta­ka:

„Do­bro, Adi­le, ne znam šta si ti mi­slio, ali zaš­to si ga uda­vio? Ovo što go­vo­rim mo­žda je su­lu­do, ali – zaš­to ga ni­si pro­sto pu­stio da se sam uto­pi!“

Po­sle krat­kog ću­ta­nja on mi s mr­žnjom od­vra­ti:

„Ti si je­dan kur­vin sin i pre­va­rant! Zo­veš se Ha­san Bla­sim, a svu­da pri­čaš da ti je ime Sa­lim Hu­sein! Do­šao si ova­mo da mi dr­žiš lek­ci­je, je li? Je­bi se, dr­ka­dži­jo je­dan!“

Ot­puh­nuo je pu­nim plu­ći­ma dim od ci­ga­re­te i vra­tio se u svo­ju će­li­ju.

U po­vrat­ku vo­zom bio sam ne­ka­ko une­zve­ren i u usti­ma sam ose­ćao gor­či­nu. Že­leo sam da od­spa­vam, ali u mo­zgu mi je klju­ča­lo. Po­ku­ša­vao sam da sre­dim do­ga­đa­je iz svog ži­vo­ta, ali mno­gi su bi­li iz­ble­de­li i po­to­nu­li u am­bis za­bo­ra­va: moj pr­vi su­sret s Adi­lom Se­li­mom na ju­gu ze­mlje, naš plan da be­ži­mo iz voj­nog za­tvo­ra, iran­ski gra­ni­ča­ri ko­ji su nas uhap­si­li, mu­če­nje elek­trič­nim ži­ca­ma, su­sret s Av­gan­cem… re­ka, Ha­san Bla­sim, gra­ni­ca… Voz sta­de na ne­koj sta­ni­ci. Po­žu­rih do to­a­le­ta, a kad sam se vra­tio, ne­ki de­belj­ko be­še za­u­zeo jed­no me­sto u ku­peu. Na se­diš­tu do sebe dr­žao je ma­li ka­vez u ko­jem je bio je­dan be­li miš. Podigao je po­gled s no­vi­na, ja sam ga po­zdra­vio i on klim­nu gla­vom u ot­po­zdrav, pa se vra­ti svo­jim no­vi­na­ma.

Voz kre­te, čo­vek is­pru­ži ru­ku pre­ma me­ni na po­zdrav i re­če:

„Ja se zo­vem Sa­ro. Že­na mi je po­klo­ni­la ovog kra­snog mi­ša za pe­de­se­ti ro­đen­dan.“

„Sa­lim Hu­sein“, od­vra­tih i ru­ko­va­smo se.

„Čud­no“, na to će čo­vek za­gle­da­ju­ći me u li­ce. „Ja sam či­tao mno­ge va­še pri­če; vi ste pi­sac!“

„To mo­ra da je ne­ko dru­gi“, od­go­vo­rih. „Ja ne­mam ni­ka­kve ve­ze s pi­sa­njem. Ra­dim kao pre­vo­dilac u Imi­gra­ci­o­noj upra­vi. Doduše, kao gim­na­zi­ja­lac sam na­pi­sao ne­ko­li­ko pe­sa­ma, ali ni­kad niš­ta dru­go.“

„Mo­žda… mo­žda će­te na­pi­sa­ti neš­to u bu­duć­no­sti“, re­če čo­vek.

Sa­vio je no­vi­ne i do­dao:

„Ja sam ro­đen u go­di­ni Mi­ša!“

Po­če da mi pri­ča o ki­ne­skim zo­di­jač­kim zna­ci­ma, re­kav­ši i da lju­di ro­đe­ni u go­di­ni Mi­ša vo­le da pri­ča­ju o se­bi i o to­me ka­ko žive. Oni su vr­lo pred­u­sre­tlji­vi, ali i vr­lo am­bi­ci­o­zni i teš­ko im je da se slo­že s lju­di­ma ro­đe­nim u dru­gim ho­ro­skop­skim znacima. Vo­le da se ras­pra­vlja­ju i naj­ve­ći im je pro­blem nji­ho­va se­bič­nost. Ja za­klju­čih da je oda­brao znak Mi­ša jer se to­li­ko zanimao za mi­še­ve, a ne pre­ma stvar­noj go­di­ni svo­ga ro­đe­nja. Opi­si­vao je mi­ša kao ne­žno i fa­sci­nant­no stvo­re­nje i mi pređosmo na ća­ska­nje o mi­še­vi­ma i nji­ho­vim svoj­stvi­ma, bu­du­ći da je taj čo­va imao ši­ro­ko zna­nje o sve­mu što se od­no­si na miševe. Raz­go­vor me od­ve­de do to­ga da iz­lo­žim štoš­ta o svom lič­nom ži­vo­tu i o to­me šta se do­go­di­lo s Adi­lom Se­li­mom i onim Av­gan­cem. Da bih pa­ri­rao nje­go­voj stra­sti pre­ma mi­še­vi­ma, is­pri­čah jed­nu pri­ču ko­je sam se se­tio.

To­kom mog de­tinj­stva sta­no­va­li smo u kra­ju po­zna­tom pod ime­nom Trg rat­ne avi­ja­ci­je, ne­da­le­ko od jed­nog voj­nog ae­ro­dro­ma. Bio je to pr­ljav kraj, gde je vr­ve­lo od mi­še­va, bu­baš­va­ba i mu­va. Svi smo na­sto­ja­li da se ra­to­si­lja­mo mi­še­va, ali uza­man. Mo­ja sta­ri­ja se­stra, kao i osta­lo žen­ski­nje, po­sta­vlja­la je u ku­hi­nji ma­le dr­ve­ne mi­šo­lov­ke i, kad bi se miš ulo­vio, za­vr­šio bi ošu­ren, jer bi mo­ja se­stra uz­va­ri­la vo­du i po­li­la je po mi­šu – bio je to spe­ci­jal­ni na­čin po­gu­blje­nja. Bi­la je to, sva­ka­ko, gro­zna smrt, a vonj ošu­re­nog mi­ša ši­rio se dvo­riš­tem i po dan-dva. Moj de­da je imao svoj sop­stve­ni me­tod – imao je je­dan du­ga­čak štap na vrh ko­jeg je uku­cao ne­ko­li­ko ek­se­ra, pa bi hi­trim za­ma­hom po­go­dio mi­ša na šta bi ovaj po­čeo da kr­va­ri i da je­zi­vo ci­ju­če. Se­stra ni­ka­da ni­je usvo­ji­la taj me­tod, jer je osta­vljao mr­lje od kr­vi po po­du i, po­put osta­lih že­na iz kom­ši­lu­ka, i ona je u od­no­su na mi­še­ve ko­ji kr­va­re pre­fe­ri­ra­la ošu­re­ne mi­še­ve.

„Do­pu­sti­te mi da vam ka­žem da la­že­te. To ni­su va­še uspo­me­ne; zar to što ste upra­vo ispričali ni­je iz pri­če ko­ja no­si na­slov Zadnjica mo­je že­ne?“

„Ali mo­lim vas, gos’n Sa­ro!“, re­koh na­meš­ta­ju­ći se bo­lje na svom se­diš­tu.

Čo­vek me mir­no po­gle­da i re­če:

„Slu­šaj­te me, mla­di čo­ve­če; mo­že­te li da mi, na pri­mer, ka­že­te ko je na­pi­sao pri­čuUbi­ce i bu­so­la? Onu o Pa­ki­stan­cu ko­ji je imao sve­ti kom­pas, i ka­ko ga je on po­sle od­neo iz Pa­ki­sta­na u Iran, i ka­ko su ga ta­mo si­lo­va­li. Vaš pri­ja­telj Adil Se­lim ubio je Av­gan­ca da bi do­šao u po­sed tog kom­pa­sa, a ka­ko je Av­ga­nac do­šao do nje­ga, ne znam. Sve to zvu­či kao ne­ka pi­ta­li­ca ili ba­nal­na de­tektivska pri­ča. Si­gu­ran sam da će­te tu stvar raz­ja­sni­ti u ne­koj na­red­noj pri­či. I zaš­to ne na­pi­šete ro­man, ume­sto što pri­ča­te o svim tim li­ko­vi­ma – Ara­pi­ma, Kur­di­ma, Pa­ki­stan­ci­ma, Su­dan­cima, Ban­gla­de­šan­ci­ma, i Afri­kan­ci­ma? Sva­ki od njih no­si u se­bi ne­ku taj­nu, sva­ki je zreo za klasičnu ro­ma­nesk­nu pri­ču. Zaš­to tr­pa­te sva ta ime­na u jed­nu krat­ku pri­ču? Ne­ka isti­na iza­đe na videlo dana u svo­joj jed­no­stav­no­sti! Zaš­to ne uži­va­te u ži­vo­tu?“

„Go­spo­di­ne Sa­ro, ne raz­u­mem o če­mu go­vo­ri­te. Uz­gred, vi go­vo­ri­te o isti­ni, a ja u star­tu mr­zim sva­ko­ga ko iz­go­va­ra tu reč kao da je ka­kav pro­rok ili bo­žan­stvo. Mo­žda ste ču­li za Dže­laludina el Ru­mi­ja, islam­skog mi­sti­ča­ra, su­fi­ju, ko­ji je umro 1273. Ru­mi ka­že: ’Isti­na je po­put velikog ogledala ko­je je pa­lo s ne­be­sa, raz­bi­lo se i ra­su­lo u hi­lja­du ko­ma­di­ća. Svak ima ma­le­šan ko­ma­dić tog ogle­da­la, a opet svak ve­ru­je da po­se­du­je ce­lu isti­nu!’“

Sa­ro će na to:

„Ja znam za va­šeg pri­ja­te­lja Ru­mi­ja, ali još ni­sam čuo da je to re­kao. Čuj­te, mi­še­vi su sle­pi za bo­je, ali su u sta­nju da ra­za­zna­ju tam­ni­je i sve­tli­je to­no­ve, od cr­nog do be­log, a to je sa­svim do­volj­no za pred­sta­vu o ka­kvoj-ta­kvoj re­al­no­sti.“

Tu Sa­ro za­ću­ta, osta­vlja­ju­ći me sa­mog sa so­bom. Iz­va­di iz tor­be ko­lut si­ra i po­če ga sec­ka­ti i ubacivati ko­ma­di­će u ka­vez mi­šu.

„Gos’n Sa­ro, i vi ste iz­gle­da stra­nac ov­de, kao i ja?“, upi­tah ga.

„Tač­no, ja sam iz Tur­ske“, od­go­vo­ri on sve vre­me pi­lje­ći u svog mi­ša.

„To je le­pa ze­mlja“, re­koh.

„Za­i­sta?“

„O, sa­svim si­gur­no!“

„Ali pro­kli­nja­li ste da­ne pro­ve­de­ne ta­mo. U Istam­bu­lu ste je­li gov­na, ka­ko ste se sa­mi izrazili. Di­rin­dži­li ste kao ma­ga­rac po restoranima i fa­bri­ka­ma za bed­nu pla­tu“, izgovori Sa­ro.

Za­gle­dah mu se u li­ce ne bih li mu pro­nik­nuo u lič­nost, a on na­sta­vi:

„Nas dvo­ji­ca se ni­smo sre­li tek ta­ko ka­ko vi za­miš­lja­te. Sve već po­sto­ji u pri­ča­ma.“

„Opet se vra­ća­mo na te­mu pi­sa­nja?“

„Zaš­to da ne? To je jed­na uz­bu­dlji­va ljud­ska de­lat­nost“, re­če Sa­ro.

„Daj­te da vas upi­tam, go­spo­di­ne Sa­ro, da li vas za­ni­ma knji­žev­nost? Da li vi pi­še­te?“

„Ne. Je­di­no što me za­ni­ma je ži­vot mi­še­va“, od­vra­ti on.

Voz po­no­vo sta­de. Go­spo­din Sa­ro na­vu­če ka­put, uze svog mi­ša i ode.

On­da se vra­ti, pro­tu­ri gla­vu kroz vra­ta ku­pea i upi­ta:

„Zaš­to u ovoj pri­či ne na­vo­di­te svo­je pra­vo ime? Vaš pri­ja­telj Ru­mi ve­li ’Na sve­tu ne­ma ni­če­ga iz­maš­ta­nog, a bez ima­lo isti­ne.’“

Od­go­va­ra­ju­ći, že­leo sam da ga za­mo­lim da ne od­la­zi i ne osta­vlja me sa­mog:

„Ru­mi ta­ko­đe ka­že: ’Vi­de­li ste sli­ku, ali vam je zna­če­nje pro­ma­klo.’“

Sa­rov od­go­vor bioje:

„Uz­gred, ja mr­zim mi­še­ve…“

Voz kre­te. Je­dan kut­njak me je bo­leo. Po­pih aspi­rin i po­ku­šah da se opu­stim. Ne­za­in­te­re­so­va­no sam pre­li­sta­vao no­vi­ne. Na zad­njoj stra­ni bi­la je vest o ne­kom slu­ča­ju tro­va­nja:U ne­de­lju jed­na Bel­gi­jan­ka je is­plo­vi­la na iz­let svo­jim bro­di­ćem. Po­ve­la je psa i po­ne­la ne­ko­li­ko li­men­ki ko­ka-ko­le, svog omi­lje­nog na­pit­ka. Poš­to je slo­ži­la li­men­ke u fri­ži­der, upu­sti­la se u igru s psom ta­ko što mu je tr­lja­la pe­nis. Sle­de­ćeg da­na že­na je pre­ne­ta u bol­ni­cu i sta­vlje­na na ode­lje­nje in­ten­ziv­ne ne­ge, da bi tri da­na ka­sni­je pre­mi­nu­la. Pas je pre­dat u azil za pse lu­ta­li­ce, a po oba­vlje­noj au­top­si­ji že­ni­nog le­ša utvr­đe­no je da je uzroč­nik bi­la pa­cov­ska mo­kra­ća na kon­zer­va­ma ko­ka-ko­le, od ko­je se že­na za­ra­zi­la jed­nom bo­leš­ću ko­ju iza­zi­va bak­te­ri­ja spi­ro­he­ta. U cilju is­tra­ge, po­li­ci­ja i zdrav­stve­ni rad­ni­ci obiš­li su sa­mo­u­slu­gu u ko­joj je do­tič­na Bel­gi­jan­ka ku­pi­la kon­zer­ve ko­ka-ko­le. Za pa­co­vom se i da­lje tra­ga.

S arapskog preveo i pri­re­dio Srp­ko Leš­ta­rić

Irački Hristos, Geopoetika, Beograd, 2016.

PROČITAJTE I PRIČE DRUGIH AUTORA: uspomena-na-paulinu, simon-i-pola, portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani, cista-dusa, anarhija,ljubav-rad-gubitak, prica-sta-sve-hocu, 28-jul-1976, vegetarijanski-cili, taslih, dete, preljubnik, porodicne-veze, jedenje-ribe-u-osami, limbo-u-letnje-periodu, o-pijenju, ludo-drvo