„Beogradska kapija“, zbirka „Priče iz Gradića“, Ivica Bezenšek (Samizdat, 2005, Novi Sad). Iz njegovog uvoda – „… Nije meni namera da ikoga prikazujem u dobrom ili lošem svetlu, namera mi je da prikažem Gradić, a Gradić čine ljudi koji u njemu žive, a ne tamo nekakve mrtve građevine iz doba, opet tamo nekakvih, minulih careva i carica…“. Knjigu prate grafike fenomenalnog Zorana Grmaša (1970 – 2017).
Beograd je grad koji se nalazi na ušću Save u Dunav i do njega se, iz Gradića, stiže putem koji prolazi kroz Beogradsku kapiju. Isto tako, stanem li tako, stavim prst na čelo i malo bolje porazmislim, isto tako se i iz Beograda stiže u Gradić, opet kroz Beogradsku kapiju. I Beograđani, kao i mi u Gradiću, imaju jednu utvrdu. Njihova se utvrda zove Kalemegdanska tvrđava i podignuta je, svojevremeno, isto kao i ova naša utvrda, Petrovaradinska tvrđava, zbog toga da se neki ne bi mnogo šetali između Carigrada i Beča. Nema šetnje između Carigrada i Beča! Sme da se šeta između Moskve i Vladivostoka, ali između Carigrada i Beča ne sme da se šeta, to jest… sada već i sme, ali nekada se nije smelo.
Do Beogradske kapije se stiže Beogradskom ulicom, kroz Gradić, od mosta i Dunava, i ja sam juče upravo tom ulicom prošao. Išao sam, naime, na šišanje, ima tu, u Beogradskoj ulici, s desne strane kada se ide od mosta i Dunava prema Kapiji, jedan frizeraj, u njemu radi jedna komšinica koja šiša. A sve je to bilo ovako, to sa tim mojim odlaskom na šišanje, naglašavam i to da sam se pre toga rodio i u školu išao:
Sedim ja kod svoje kuće i pišem nešto na računaru, kad odjednom, nestade struje i sve ono što sam tog dana napisao ode bestraga, tako se meni u tom trenutku bar činilo. I, budući da je ionako sve otišlo bestraga, rekoh sebi: „Idem ja kod komšinice na šišanje, pa nek’ me komšinica, lepo, ošiša! Šišaj komšinice!”
I tako, izađem iz Balske sale, u koju sam se uselio nakon što sam se rodio i u školu išao, na Beogradsku ulicu, krenem prema Beogradskoj kapiji, skrenem desno, u frizeraj, kod komšinice, i kažem komšinici:
– Komšinice, kod mene je nestalo struje.
-Nije meni do struje – odgovori komšinica – meni je do vode, voda mi je važna a ne struja, nestane li vode ja ne mogu da šišam, bez struje mogu.
Ne zanima moju komšinicu to što je kod mene nestalo struje, što je sve otišlo bestraga, komšinica razmišlja o vodi i o tome kako da me ošiša!
I ošišala me je.
Pre toga sam se rodio i u školu išao.
Posle toga sam se odšetao do kafane kod Vladimiroviča, u „Dublin“, na pivo, utom eto i Bore i Miše iz Beograda, stigoše kroz Beogradsku kapiju. Zatim sam otišao kući i legao da spavam, a kad sam se probudio bilo je struje, i vidi čuda, ništa nije bilo izbrisano od onoga što sam bio prethodnog dana napisao na računaru i za šta sam mislio da je otišlo bestraga. A Bojana, naš harambaša, lepo mi je rekla da se ništa neće izbrisati, da se ne brinem, da će sve popamtiti, ali joj nisam verovao. Izvini Bojana.
Evo sviće novi dan, ja ošišan, a tu je i Beogradska kapija, stanem li tako, stavim li prst na čelo i malo bolje porazmislim, do koje se stiže Beogradskom ulicom od mosta i Dunava, nekadašnjeg Istera, a može i iz Beograda.