Veronauka kao predmet u osnovnoj školi sama po sebi nije loša sem kada je postavljena kao dnevnopolitička akcija. Treba je osnažiti stavljanjem u kontekst. Kao i Građansko vaspitanje koje se ne bi trebalo smatrati nužnim zlom, već efikasnim sredstvom u borbi za tolerantnim, otvorenim i društvom okrenutom budućnošću kao šansi, a ne pretnji. Idemo dalje…
Kad čujemo da se smanjuje broj časova veronauke i građanskog u Srbiji
Šta je zajedničko najavljenoj zabraniti pušenja na javnim mestima i inicijativi ministra Verbića da se ograniči broj časova veronauke i građanskog vaspitanja? Stihija i nasumičnost. Pre svega odsustvo ikakve strategije, sistemskog pristupa ozbiljnom problemu uz moto lako ćemo. Čini se da su obe odluke posledica nepostojanja opšteg plana i estradnog danas ispada, danas ispada, danas ispada načina na koji se upravlja javnim poslovima. Međutim, ima tu još nečega lošijeg što pokazuje da obrazovanje ne shvatamo kao preduslov napretka društva, ako ne i glavnim uzrokom svega što nam se dešava.
Veronauka je u škole uvedena kao politički projekat sa nikad do kraja objašnjenim motivima. Građansko vaspitanje je ostalo kao nedonošče. Eto, da ne bude da su samo popovi ućarili. Kao dete iz verski mešovitog braka „pravi“ the big thing poklon dobijao sam na gregorijanski Božić, a onda bi na julijanski Božić dobio nešto tek simbolično – par čarapa, jer ne postoji jelka bez poklona. Tako je i građansko došlo na svet – redaradi.
Interes učenika, čini se, nije bio deo jednačine u kojoj se jedan centar moći udvarao drugom. Jednostavno, da se brinulo o maloletnim učenicima valjda bi – recimo – bili postavljeni izvesni reperi putem kojih bi se pratila učinkovitost celog projekta. Za godinu dana ovo je cilj, za tri ovo, za pet ovo… Ova institucija je zadužena za merenje, ova za korekcije… Ali jok! Nije se dogodilo.
Potom, koji je problem rešavalo uvođenje veronauke? Samo politički! Ali ni njega nije rešila nego je samo razbahatila one elemente koji su do tada mislili da su veći i jači od Života. Mislim na delove crkvene jerarhije i njihovu polit-ekonomsku orbitu. To je na kraju svih krajeva bilo klasično bacanje devica Minotauru pod firmom uvođenja veronauke.
Zato ni veronauka, ni ono jadno nedonošče građansko vaspitanje, nisu mogli da posluže nekom većem dobrobitu. Zato danas imamo politički radikalizovanu omladinu sa izrazito niskim pragom tolerancije za sve što je drugačije, sa izraženom etničkom i verskom distancom, sa jasnim prezirom prema slobodi, sa izraženim rasističkim stavovima, sa otvorenim idejama za opravdano nasilje nad ženama… Pritom prepuštenu političkim i religioznim fanaticima.
Dodajte tome stanje u kulturi, medijima i posebno obrazovanje neadekvatno potrebama 21. veka i biće jasno zašto deca i bukvalno kolju za 250 dinara kao što se (sva je prilika) nedavno desilo u Vršcu gde je zbog navedenog duga prerezan vrat detetu koje je rođeno 2000. godine.
Umesto da uvođenje veronauke i građanskog odgovori na pitanja kako postići veću empatiju u društvu, da li želimo krotke ili divlje građane, da li želimo da naš građanin kada vidi prosjaka odlomi pola svog hleba za njega, da li kad vidi starog čoveka pođe da mu pomogne, da li se ne izbacuje slepa ženu iz autobusa, da li iko na ulici priđe da uteši kada vidi uplakanog čoveka… odgovor nedostaje. Džaba smo krečili!?
Na kraju krajeva, mi smo i religiozno mešovito društvo. Da li u toj situaciji, kada su nam komšije i jedni i drugi i treći, ali i četvrti i peti i šesti, želimo da informisanjem i obrazovanjem sprečimo da naši građani budu podložni manipulacijama verskih fanatka? Da li želimo da se mladić ili devojka od 16-17-18 godina prvi put sretne sa religioznim tekstom u rukama ekstremiste ili da budu u stanju da prepoznaju izvrtanje i manipulaciju činjenicama? Da li želimo da zaziremo ili nešto još gore jer nam je komšinica zabrađena, a komšija ide u neku baptističku crkvu pa je sigurno sektaš?
Rešavanju ovih ali i drugih problema moglo bi pomoći odgovorno uvođenje veronauke i građanskog u osnovne škole. Pod odgovornim podrazumevam definisane ciljeve, repere za evaluaciju, primerenu obuku nastavnika, pažljivu izradu čuvenog kurikuluma.
Umesto da danas 15 godina nakon uvođenja ova dva predmeta koja (recimo) promovišu suživot na bazi poštovanja, a ne straha, i omogućavaju razumevanje za drugost, dobili smo jednog evnuha i jednu platformu idealnu za radikalizaciju omladine koju svaki od veroučitelja koristi ne u skladu sa opštom strategijom, nego u skladu sa sopstvenom političkom agendom umotanu u versku oblandu.
Ministar Verbić je stoga na pravom tragu kada želi da smanji broj časova navedena dva predmeta koji su danas uobrazovnom sistemu ono što su Železara ili RTB Bor u ekonomskom – tek skupi izvor naizglednog socijalnog mira koji u pozadini prave veću štetu nego korist. Ali ministra treba podržati da sada ne zastane, već da smanjenje broja časova bude samo jedna od stanica na putu ka efikasnom obrazovnom sistemu. Veronauka kao predmet nije sama po sebi loša. Loša je ovako postavljena, kao dnevnopolitički potez. Treba je osnažiti stavljanjem u kontekst. Ako joj se nađe mesto u široj strategiji, veronauka može biti veoma korisna. Kao i građansko ako se ne smatra kao nužno zlo, već kao efikasno sredstvo u borbi za tolerantno, otvoreno i društvo okrenuto budućnosti kao šansi, a ne pretnji.
PROČITAJTE I: tibor-jona-srbija-ne-pusi-u-2016, tibor-jona-ludo-i-nenormalno-u-2016, gasicstan-gasic-gasici