O najnovijim poplavama u Srbiji. Tibor Jona ima svoj ugao!
Subjektivni osećaj kad vidimo da je počela da pada kiša u Srbiji
Ako se u nekoj oblasti ogleda sva tragedija našeg društva onda je to vrlo verovatno baš u oblasti odbrane od poplava. Na jednoj strani tu je država, sada već tragično nesposobna da nađe novac za preventivu, ali večno sposobna da pronađe novac za obnovu. Mada je i maloumnom jasno da se ulaganjem u prevenciju štede godišnje stotine miliona evra, prevencija se ne slika lepo koliko humanitarna pomoć. Neko je nedavno pitao zašto Srbija nema para za lečenje svoje dece – nije tačno da para nema, ima ih, samo se ona rasipaju bahato.
Pritom, prevencija nije samo nasip ili regulacija toka – to je i dugoročno ulaganje u komunalni red i disciplinu, ulaganje u ljude koji bi se prevencijom bavili, opremanje, podizanje svesti o ulozi svakog pojedinca u sistemu… A kako gde je korist od dugoročnog razmisljanja u zemlji kojoj čitava budućnost doseže tek do sledećih izbora, koji su, gle zgode, uvek, spremno, baš tu, iza ugla.
Glupo je očekivati da će se građanin kojem je npr. dozvoljeno da bespravno gradi šta i kako hoće, građanin koji je podvrgnut urbanističkom i mentalnom haosu biti disciplinovan samo u slučaju bacanja otpada u reku. Pa zašto bi samo tu proradio njegov smisao za odgovornost prema drugima? Niti će ga ko kazniti, niti mu država daje bolji primer, niti se na to ukazuje kao na negativnu pojavu. Nećeš valjda da čekaš kao budala prvu subotu u mesecu da izneses svoju mašinu za veš ko neki nemački pederčić?! Budi najpametniji. Rkni u Jablancu! Em lako, em besplatno.
Isti građani pokazuju zabrinjavajuću količinu nemara za same sebe i na drugim mestima. Teško je objasniti aktivno odbijanje građana da osiguraju svoju imovinu ili useve kod osiguravajućih zavoda i pored očigledne činjenice da žive u područijima koja se gotovo svake godine plave i urušavaju na klizištima. Otkud tolika potreba za hazarderstvom, posebno kada država retko ispuni do kraja sve ono što velikodušno obeća, nije jasno.
A kada građani požele da sami preuzmu stvar u svoje ruke i obezbede svoje domove, nalaze na administrativni lavirint iz kojeg ni sam Tezej ne bi izašao živ. Država se tad oseti moćnom i kreće da se ponaša kao nadrogirana, u magnovenju da je najmanje Švajcarska. Daj ovaj dokument, daj onaj dokument. Nemože to tako kako ste vi zapeli. Tu su paragrafi! Ehej!
Tako Predsednik Mesne zajednice Grdica u opštini Kraljevo priča kako su dve godine vodili pravu bitku sa državom Srbijom da urade njen posao i zaštite se, da se u dokumentima unesu potrebne izmene koje bi im omogućile da se legalno obezbede od poplava. Izmenu su jedva dočekali nažalost i ove godine potopljeni. Prijo moja kako ćemo, prijatelju lako ćemo. Ni administracijine kuće u Grdici, ni administracijini usevi oko Grdice. Nervoze bez.
Osim što je nesposobna da se bavi prevencijom, za šta redovno uzima novac i tera na robiju one koji joj ne daju, država naravno ostaje trajno nesposobna i da identifikuje i kazni krivca. U slučaju Grdice to je onaj u Državnoj upravi koji je dve godine sprečavao da se na mapi vodotoka povuče (i bukvalno!) jedna linija olovkom. Odbijanjem država jasno poručuje, po ko zna koji put, da se javašluk i ugrožavanje života i imovine u Srbiji ne kažnjavaju. Da je najbitnije izaći sa posla u 14:50h.
Za to vreme njihovi politički predstavnici koriste haos i optužuju ni manje ni više nego Boga za poplave. Ne sopstveni nemar, ne sopstveno nečinjenje nego baš Boga. A jednom je to uradio, što ne bi opet? Bog mislim. Čak i da je ta logika optuživanja Boga bila tačna, tek bi tada trebalo da ljubimo Boga što nas ovako nesposobne nije postavio pored većih reka poput Eufrata, Nila ili Žute reke. Pa nestalo bi nas još 2014. godine.
Zabrinjavajuća je već sad ozbiljno i nemogućnost građana da brigu za poplave pretoče u politički zahtev i postave ga pred one koji plediraju da ih predstavljaju – na lokalnom ili republičkom nivou. Kako objasniti to da građani, recimo Lučana, i pored toga što su dva puta plavljeni u poslednjih tri godine i dalje stoje spremni da glasaju sve one političke partije čijim je nemarom u rukovođenju društvom sva njihova imovina ili uništena ili dovedena u pitanje? Kada su nedavno propisi EU pretili da oslabe male proizvođače mesa u Poljskoj gospoda poljski farmeri su se pokupili i otišli ispred zgrade EU Komisije i tamo roštiljali sve dok ih se nije saslušalo i uvažilo zahteve. Zašto je ovaj vid sindikalnog delovanja nemoguć u Srbiji i zašto su naši građani nesposobni da svoje zahteve politički artikulišu? Zašto su građani nezainteresovani za odgovornost? Vrlo verovatno jer je dele. Pa onda nastupi omerta…
Da li je zadatak nevladinog sektora da siđe sa asfalta i uputiti se u sela i da opismenjava selo za delovanje u jednom suštinski nepravičnom i bespravičnom društvu, da uči selo kako da zahteva od države ono što joj je pošteno platio – a da to nije uvek i jedino blokada puteva. Mislim, možda bi i u gradu to mogli, ne kažem. Da li nas, pojedince, naše nepoverenje prema najbližim komšijama sprečava da sa njima skupa delujemo, identifikujemo zajednički interes i borimo se za njegovu realizaciju, posebno kada je to pitanje fizičkog opstanka? Čiji bi bio posao da pokrene jednu takvu priču? Ili bi radije da večno igramo žrtve? Kada će neko odgovarati za poplave, makar onda kada se one pojave treći put na istom mestu? Koliko će koštati ova obnova, a koliko bi koštala prevencija? Koliko je to škola ili laserskih skalpela u razlici samo?
Delimične odgovore na ova pitanja videćemo već koliko kad krene topljenje snega sa planina ili nas plakne prva kiša u aprilu. Do tada, da čujemo malo bitnim pitanjima o žutom Bujketu, žutoj Olji, o mezoterapiji poslanika, preambuli, NATO paktu, ruskom humanitarnom centru… Nešto od tih najbitnijih tema, dok tonemo, makar da svira fensi muzikica. Kao na Titaniku. Neuništiva zemlja koju, mada joj je nikad bolje, redovno potapa Čemernica.