Tibor Jona: Anti-grad na vodi
Hepening upriličen protiv postavljanja kamena temeljca za projekat Beograd na vodi, ma šta to danas značio, pokazao je da naše društvo i dalje ima značajan kapacitet za delovanje protiv onih tokova u kojima se razvija (ipak naša) evropska civilizacija.
Kada bi u srednjem veku veliko naselje sakupilo dovoljno novca da Kruni plati svoju slobodu ili kada bi na kakav drugi način zadužili monarha, dobijali bi od njega gradsku povelju. Ovaj dokument bi im garantovao između ostalog i slobodu od samovolje lokalnog feudalnog gospodara, ali i pravo da život unutar svojih zidina (a često i pravo da podignu zid) urede svojim zakonima. Tako je grad postao mesto izvesnih sloboda u odnosu na prostor koji ga okružuje.
Srednjevekovni grad se jasno kao prostor filozofski, politički, ekonomski i pravno odvojio od ostatka države i vremenom postao jedan od glavnih i nezamenjivih pokretača razvoja naše evropske civilizacije. Na osnovama tih privilegija, ali i konstantne borbe da se one prošire, odnosno smanje, između ostalog nikla je moderna Evropa, a grad je tako postao sinonim za određeno i uređeno.
Vekovi su bili potrebni da se slobode rezervisane za gradove preliju i na sve ostale stanovnike Evrope to jest da Evropa postane civilizacija ekonomski i politički jednakih, najpre pojedinaca, a potom i pojedinki. I stoga je značaj grada kao katalizatora demokratizacije i pluralizacije naše civilizacije – gotovo nemerljiv.
Hepening upriličen protiv postavljanja kamena temeljca za projekat Beograd na vodi, ma šta danas značio, pokazao je da naše društvo i dalje ima značajan kapacitet za delovanje protiv onih tokova u kojima se razvija (ipak naša) evropska civilizacija. Postavljanjem policijskih kordona na prilazima ovoj manifestaciji Srbiji je ponuđen redak prozorčić u stvarnu ideologiju trenutne vlasti.
Plasirana je jedna suštinski anticivilizacijska ideja. Ideja grada koji više nije prostor osvojene ili kupljene slobode, već zabran za vladajuću elitu iz kojeg će slobode biti ograničavane. Ponuđen je i naputak ko sve može postati delom te nove elite za koju je grad namenjen.
Ko tu elitu čini? Čine je članovi jedne partije (članska karta te partije bila propusnica kroz gradske zidine sačinjene od policijskog kordona u čudesnu zemlju Narniju u kojoj važe posebna pravila i zakonitosti). Tu elitu čine i poslovni partneri te političke partije. U tu elitu su,saznali smo, dobrodošli još i pojedini Dobitnici Tranzicije.
To jest, oni koji imaju hiljadu evra za bacanje. Ovoliko, navodno, košta rezervacija stana u BG na vodi. To je u isto vreme novac koji ne dobijate nazad ukoliko kasnije ne potpišete ugovor o kupovini. Ugovor koji još ne postoji. Što čitavu stvar čini zanimljivom kockom, za one koji si je mogu priuštiti.
Za ostale nema mesta i oni su van zidina, prepušteni feudalnoj samovolji.
Projekat Beograd na vodi otkriva i druge tendencije koje značajem prelaze zidine belog grada i indikativne su za čitavo društvo. Suprotno civilizacijskoj tekovini da se u planiranje daljeg razvoja grada, posebno u ovako kapitalnim situacijama, uključi što više građana, projekat je razvijen iza zatvorenih vrata i izgleda da je napravljen po potrebama isključivo investitora. Dakle, stalna demokratizacija procesa odlučivanja, koja karakteriše razvoj grada u okvirima evropske civilizacije, vraćena je vekovima unazad – u ruke jednog čoveka i onih koji mu mogu prići i šapnuti reč-dve.
Time je zapravo ponuđena i ideja grada u Srbiji, zemlji kandidatu za članstvo u EU, kao Zabranjenog grada – to jest, prostora rezervisanog za vladara i elitu koju je on sebi sabrao i odabrao. Nudi se, nesvesno, objašnjenje i ko će ta elita biti. Poslušni, sa članskim karticama, a potom i oni sposobni da steknu bogatstvo – mada bi u našim uslovima ispravnije bilo reći – prigrabe.
Poruka ima još – u Srbiji je znanje danas nepotrebno i beskorisno. Možete biti 1000 puta arhitekta ili urbanista, vaše znanje nema vrednost pred očima prosvećene vlasti. Bitno je ono što elita želi. Ako pogledamo stanje u školama i posebno na Univerzitetu, i procese njihove devalvacije, uvidećemo da ovo nije incident nego jedan širi fenomen koji iz dana u dan oplemenjuje naše društvo.
Zabavno je još nešto. Uprkos tome što im je u planovima obećano nešto drugo, građanima naselja Stepa Stepanović u Beogradu ovih dana biće izgrađen verski objekat. Ovakvog objekta ni u jednom od planova, mapa i maketa Beograda na vodi jednostavno nema. Da li to znači da nova elita, za raziku od tranzicionih gubitnika iz Stepe neće imati potrebu za duhovnim životom? Bog će ga znati…
Spektakl će naravno nastati kada investitori namirišu ukus naše nove elite, pa gradovi koji budu pravljeni za njih počnu da izgledom zadovoljavaju njen jedinstveni ukus. Lažni mesing, lažni mermer i lažni pliš? Stil Simpo XIV? Gipsani grifoni na ulazu i gipsani orlovi na balkonu? Strpljeni, spašeni – videćemo!
POGLEDAJTE I: beograd-na-vodi, dunavski-dijalozi