Rimokatoličko – evangelstičko groblje je „mesto tišine i pijeteta, otvorena knjiga iz koje se čita deo istorije Novog Sada, te se u kulturološkom smislu očekuje da svako grobno mesto bude očišćeno i popravljeno“, piše Gordana Stojaković. Tekst u fokusu „Groblje, kultura sećanja“. Foto: autorka teksta
Volim da prođem kroz stara groblja u centru grada. Naročito kroz Rimokatoličko – evangeličko groblje. To je muzej na otvorenom, svedok istorije zapisane kroz porodična imena, kroz elegantne kamene skulpture ili jednostavna grobna mesta. Plemići, plemkinje, gradski uglednici i njihove žene, groshandleri (veletrgovci), zanatlije oba pola, učitelji, vojnici, baumajsteri, sveštenici, kunstleri (umetnici), abentajreri (pustolovi), beamteri (činovnici), viršofterke (žene koje vodi domaćinstvo), vlasnice lerova, notari, vuhereri (lihvari), kamerdineri, mašamode (modistkinje), pedinteri (sluge), primaši, profozi (poslužitelji), tancmajstori… počivaju jedni pored drugih ispod mermernih grobnica ili jednostavnih kamenih krstova u skladu sa ugledom i novcem koji su stekli. (objašnjenja u zagradi preuzeta su iz knjige Jakova Ignjatovića Odabrana dela II, Novi Sad, 1959).
Markantne porodične grobnice na nemačkom i mađarskom jeziku beleže imena nekoliko novosadskih generacija u rasponu od dva veka. To su koncizne porodične istorije, često i priče o multietničnosti grada, koja kao u slučaju porodica fon Isekuc (von Issekutz)i Fejt (Faith) započinje nemačkom, a završava srpskom ortografijom.Postoje i oni spomenici koji odabranom fotografijom bude emociju i ponekad otkivaju delić svakodnevnog života preminule osobe.
Emerik Feješ, svetski klasik naivne umetnosti
Samouki slikar Emerik Feješ (Fejes Emerik) nezainteresovan za fotografski objektiv upravo slika gradove u kojima nikad nije bio, a fotografija nepoznate devojčice u belom, na spomeniku nagriženom nemarom, pokazuje uzbuđenje posle krizmanja i nadu u srećne dane pred njom. Skulpture simboličnog značenja, kao što su žena koja plače ili anđeo sklopljenih krila, prikazuju okamenjenu žalost koja se nadvija nad grobom mlade osobe.
Grobnica porodice arhitekte Alojza Coceka (Czoczek) koja je u svakoj generaciji iznedrila po jednog graditelja Novog Sada
Groblje je i živo mesto. Uređene, održavane grobnice i spomenici otkrivaju da potomci neguju sećanje na pretke, a one koje su davno okovane bršljanom, korovom, ili su srušene nagoveštavaju tragove istorije, nestanak država, promenu demografije i ideologije.
Grob devojčice
Ovo je mesto tišine i pijeteta, otvorena knjiga iz koje se čita deo istorije Novog Sada, te se u kulturološkom smislu očekuje da svako grobno mesto bude očišćeno i popravljeno.Mnoga istorijska ili stara groblja evropskih metropola su u turističkim vodičima predstavljena kroz priče o svetski slavnim, znamenitim osobama, skulpturama visoke umetničke vrednosti, te su često mesta hodočašća i organizovanih turističkih obilazaka. Novi Sad ne pripada tom nizu.