Sanja Homa autorka je (svoje) prve knjige “Nekabije” (Nova poetika, Beograd – Borča, 2024) čija promocija je održana u novosadskoj knjižari Bulevar Books, uz izvrsno, nestereotipno književno moderiranje Tamare Srijemac (12. jun 2025). Za korzoportal odgovorila je na nekoliko pitanja. Foto: korzoportal
Sanja Homa, Tamara Srijemac
Među koricama nevelike knjige Nekabije Sanje Homa nalazi se koncentrat autorkinog životnog perioda koji bi se mogao podeliti u tri celine: detinjstvo u Sanskom Mostu, rat u Bosni i Hercegovini, izbeglištvo u Srbiji/Vojvodini gde danas živi i radi kao novinarka. Ovo je dokumentarni roman prepun živopisnih slika kao sa požutelih fotografija koje pronalizimo u bakinom ormanu uspomena, a koje dočarava bogatim jezikom lišenim patetike, prepunom ljubavi prema ljudima i životu (uprkos okolnostima).
Kako o knjizi piše Snežana Miletić to je “priča o ratu viđenom očima devojčice, neka vrsta nevine dekonstrukcije i anatomije zapečaćenog ratnog sećanja na detinjstvo. Napisana je ćopićevskom nežnošću, kao sećanje na komad života u kojem se verovalo da je zajedništvo drugačijosti moguće…”
Mini intervju
Objasnite nam naslov vašeg prvenca, knjige “Nekabije”.
Sanja Homa: “Nekabije” je igra koju smo mi kao deca igrali ispred zgrade u ulici Narodnog fronta u Sanskom mostu. Nisam tada shvatala ni naziv te igre ni šta on zapravo znači. Kad si mali, jednostavno izgovaraš neke reči bez mnogo razmišljanja.Dve kao jednu. Važno je da znaš pravila igre i to je sve. S obzirom na to da svako poglavlje u knjizi počinje nazivom i pravilima određene igre koju smo igrali, Nekabije je bila najadekvatnija za naslov. Ona suštinska reč koja nas je pratila i kad je igra prestala. Svako poglavlje se i završava tim rečima „Neka bije“…mama, učenik, ko još bio nije, k’o da nikad dosta nije…Dve reči koje su posle mnogo godina zvučale potpuno drugačije.
Kako je nastajala knjiga? Zbog čega ste se odlučili da podelite vaša sećanja i osećanja sa čitaocima? Kako se dogodio trenutak “sad ću da pišem knjigu”?
Sanja Homa: Još na fakultetu sam pisala monodramu “Sanski Most – Federacija” kao svoj diplomski rad. Tema je bila ista kao u knjizi. Posle sam nastavila da dopisujem delove. Da ih ne zaboravim. Uplašila sam se da ću prestati da se sećam svog detinjstva i da ću ga tako izgubiti. Ovo je za mene bio jedini način da ga sačuvam i dokle god ga se sećam ono će postojati. Nemam fotografije iz detinjstva, ni jednu sačuvanu stvar... Nije bilo vremena da se bilo šta, osim sopstvenog života ponese iz tog grada i te ulice. Nisam htela da pišem knjigu, nego samo jedan jednostavan zapis koji bih podelila sa decom iz Fronta… Tako i piše u posveti na početku…Tek kasnije, kada sam je završila, pomislila sam da bih je i objavila. Nije ovo samo naša priča…. nažalost. Zato sam je podelila u ime svih koji su ćutali. Dala sam im glas.
U vašem romanu dečje igre su fon na kojima se odigrava život odraslih. Kako ste došli do te strukture?
Sanja Homa: Sasvim slučajno, kroz sećanja, kroz ono što nas je sve povezivalo, a to je igra. Igra je bila najvažnija i trajala je od jutra do mraka. Sve dok nije došao onaj Mrak kad je igra stala. Igre su svakako i pečat jednog vremena, običaja jednog naroda. Kroz nju se uspostavljalo zajedništvo, učila strategija…U igri su svi učestvovali i bili jednaki bez obzira na nacionalni i verski identitet. Za igru je bilo potrebno puno dece, a na kraju nas nije bilo dovoljno ni za jednu od njih. To je bio naš poraz. Nazivi igara i pravila istih su na jedan metaforičan i asocijativan način ispričala priču realnosti našeg odrastanja.
Koliko je roman fikcija, koliko je zasnovan na dokumentarnoj građi? Sudbina vašeg oca je stvarna?
Sanja Homa: Knjiga je u celosti zasnovana na dokumentarnoj građi. U njoj su pisma, svedočenja, izjave, sećanja… Pronašla sam jedan dokument, jednu izjavu koju je moj otac dao u Srajevu nakon izlaska iz zarobljeništva. On o tome nikada nije govorio. I njemu sam dala glas.
Vaša priča je o detinjstvu protkanom igrama koje prekida rat. Izbegli ste stereotipe i o jednom i o drugom. Knjiga ima svojevrsnu auru blagosti, nežnosti, tuge koja navodi i da se zaplače. Ali uvek iskrsne nada. Imate blagotvorne “ružičaste” naočare, da me ne shvatite pogrešno?
Sanja Homa: Pa znate kako… kad vas nešto stalno bije… ojačate. A bije vazda nešto… a ja sam ipak, dete sa fronta, Narodnog fronta. (Ulica u kojoj je živela u Sanskom Mostu zvala se Narodnog fronta, prim. korzoportal)
Iz knjige Nekabije – „…Imamo dve prodavnice: samoposlugu i Alfu. Kafića ima više: Ronhil, Božur, San i Adidas. Lejla me ponekad odvede u jedan od njih na šoljicu šlaga.
Svaka zgrada ima ime. Preko puta moje je teta Munibina zgrada. Iza je od Aide Smajlović. Ona dijagonalna je Davorova. Kod Ronhila je Nešina i Alenova. Moja je Moja zgrada. Iako je važno da znaš reći gde živiš, čiji si i koji ti je broj telefona. Ja sam od profesora Đuge iz Narodnog fronta 11 kroz 4, telefon 85-683.
Preko puta moje zgrade je škola oivičena drvoredom jako visokih topola. Stoje k’o neki stražari. I ona se zove ‘Narodni front’, k’o naselje. Od vrtića je deli mali park pun borića na koje obožavam da se penjem. Zato što je lako i možeš da odeš visoko k’o avion. Sa te pozicije, kroz visoku, crvenu žičanu ogradu, vrtić izgleda jako lepo. U dvorištu su dva tobogana. Onaj veći ima rupu gore na vrhu. Neko bi mogao propasti kroz nju. Klackalice su jedna do druge…“