Otklon od prošlosti je nemoguć, prošlost je željena i voljena uprkos neprikladnim pratećim okolnostima, o tome piše Georgi Gospodinov u romanu “Vremensko sklonište” (Geopoetika, 2023). Sa bugarskog prevela: Jasmina Jovanović. Foto: Rita Kinka. korzoportal
Prošlost je prašuma uspomena, poznatih mirisa, slika, likova i događaja koje prenosimo koračajući kroz sadašnjost ka budućnosti. Georgi Gospodinov, autor romana “Vremensko sklonište” u prošlosti pronalazi svoju Itaku – “Sve češće se vraćam Odiseji. Uvek smo je čitali kao avanturustičku knjigu. Kasnije shvatimo da je to knjiga u traganju za ocem. I, naravno, knjiga o povratku u prošlost. Itaka je prošlost. Penelopa je prošlost, dom koji si napustio je prošlost. Nostalgija je vetar koji puni Odisejeva jedra. Prošlost uopšte nije apstraktna, načinjena je od mnogo konkretnih malih stvari. Kada mu je posle sedam godina zajedničkog života nimfa Kalipso ponudila besmrtnost, ako zauvek ostane sa njom, Odisej je ipak odbio. Pitao sam se šta bih ja – hajde da budemo pošteni i kažemo da li bismo odbili takav predlog. Na jednom tasu vage imaš besmrtnost, večito mladu ženu, sve radosti sveta, a na drugoj – povratak tamo gde te se jedva sećaju, starost koja ti se približava, dom koji su okupirali razbojnici i suprugu koja stari. Koji ćeš tas izabrati? Odisej je odabrao ovo drugo…”
Georgi Gospodinov u romanu “Vremensko sklonište” preplićući prošlost i sadašnjost kroz likove Gastona i pisca (sebe) postavlja pitanje da li se prošlost može reciklirati. Na toj zapitanosti osnivaju Kliniku za prošlost koja neočekivano ima sve više pacijenata koji žele da se leče od sadašnjosti, istovremeno se pojavljuju i oni koji žele da se sećaju svojih neostvarenih želja iz prošlosti. Gaston i pisac opremaju prostor artefaktima koji pripadaju godini u koju pacijent želi da utone, odećom, pronalaze muziku tog vremena. Vraćaju prošlost u obliku koji pacijent želi, a čitalac plovi morima rečenica u kojima pronalazi sekvence iz sopstvenog života pod krovom geopolitičkih promena u Evropi, koje je za roman “Vremensko sklonište” Georgi Gospodinov temeljno istražio i uneo u svoju fikciju.
U izvesnom smislu roman “Vremensko sklonište” je koncept, jer pisac svoje misli smešta u sadašnje vreme, smenu sistema, najezdu liberalnog kapitalizma – “… Jer socijalizam je moj kakav god da je, a i ja znam caku pa me može prevariti jednom, ali ću i ja njega dva puta, i nekako ćemo se nagoditi. A ovo novo vreme te opljačka čim te pogleda. Pregazi te kao brzi voz, fijuuu i nema više, već si u gaćama, niko te ne ferma ni za suvu šljivu…”
Roman “Vremensko sklonište” Georgi Gospodinova je nimalo sentimentalna analiza političkih sistema evropskih država danas – Francuske, Španije, Portugalije, Češke, Poljske, Rumunije, Nemačke, Švajcarske, Italije kojoj je naklonjen. Zasijaju rečenice nežnosti, nostalgije, kojih itekako ima na stranicama knjige – “… Tada otkrivaš jednu pjacu, sa malom fontanom i crkvom na ćošku. I sa malim društvancetom, nekoliko mladića i devojaka, što su izašli da progovore koju na ponoćnoj hladovini… Biti spokojan kad društvo zaćuti, a potom prasne u smeh, ne želeti ništa više i ništa manje od sveta sem da sačuva taj ritam smenjivanja tišine i smeha… O takvoj Evropi smo maštali Gustin i ja, čini mi se. O malim raspričanim trgovima. Sa austrougarskim jutrima i italijanskim noćima. Sa bugarskom dušom i teretom…”