Nastavljamo da objavljujemo poeziju za koju smatramo da nema tematske, vremenske, niti teritorijalne granice. Konstantinu Kavafiju i Dragani Mladenović pridružujemo Sinišu Tucića (1978, Novi Sad). Iza njega je nekoliko zbirki, pesme mu se nalaze i u antologijama.Tokom devedesetih godina prethodnog veka učestvovao je kao član umetničke grupe Magnet u performansima angažovanim protiv tadašnjeg režima. Bavi se scenskim izvođenjem i filmom. Piše.
Na fotografiji u sredini je Siniša Tucić
Jezik gradova
„Gradovi traže danak svoj u krvi,
i sve u njihov vreli tone dah,
U njinom grotlu zverinje se mrvi
i narodi sagaraju u prah“ ( Rajner Marija Rilke)
Putovao sam automobilom
sa ostalim putnicima
kroz planine, ravnice,
gradove
prelazili smo mostove
i ulazili u tunele
gledali kuće
i crkve.
Sve je bilo naizgled lepo
ali je brzo dosadilo.
Imali smo subjekt,
subjekt je bio volan
subjekt je znao kuda idemo
subjekt je voleo umetnost.
Putovali smo i nismo znali gde idemo
cilj se podrazumevao
cilj je bio more
cilj je bio poezija.
Na svakoj steni planine
dogodilo se po jedno silovanje
odvratno i neukusno.
Poezija je glupa
a vatra će sve uništiti.
Kamo sreće da je more bilo banalno
zaliv prepunjen turizmom
i nepodnošljivom količinom kiča.
Stigli smo do mora
dočekao nas je grad
sa rivom, kućama i barkama
dosadnim crkvama i grobljima.
Grad nas je izmasakrirao
i naše jadne udove
pobacao u slano more.
Bilo je puno krvi,
usput je bio požar.
Svaki grad je strašan
kao Anđeo kod Rilkea
jezik gradova
razumeo sam bolje nego poeziju
i na kraju sam nastradao.
Zbirka Metak, Fabrika knjiga, 2012
http://www.agoncasopis.com/Broj_21/prikazi/4_sinisa_tucic