Knjiga “Slobodna – Odrastanje na kraju istorije”, čija je autorka albanskog porekla, spisateljica Lea Ipi, porodična je priča devojčice koja je stasavala u režimu Envera Hodže, zatim u vremenu demokratskih promena u Albaniji sve do napuštanja domovine (Geopoetika, 2023). Živi u Londonu. Britanski časopis “Prospekt” proglasio je Leu Ipi za deset vrhunskih svetskih mislilaca. Preveo sa engleskog Ivan Janković. Ilustracije: Improvizovana muzika Marine Džukljev u Galeriji Matice srpske, korzoportal
Lea Ipi je u knjizi Slobodna – Odrastanje na kraju istorije ispisala zgusnutu priču o jednoj zemlji iza gvozdene zavese i životu svoje nekada bogate porodice čija imovina je ekspropisana. Zatim sledi otvaranja Albanije, demokratske promene, tranzicija koja otvara nova pitanja i nove turbulencije u životu njene porodice. Glavni lik je baka Nini kojoj je posvetila knjigu. Uz obilje duhovitih opaski i živopisnih opisa članova porodice, približila je čitaocu život u tadašnjoj državi terra incognita za svet, koja je danas na pragu da bude članica Evropske unije.
“Retko koja knjiga sećanja pretočena u privatnu istoriju jedne zemlje i jedne porodice uspe da se jednako vešto obrati tzv. opštoj čitalačkoj publici kao i onoj stručnoj, ali i da bude kao stvorena za tinejdžere. Baš to je uspelo Lei Ipi, profesorki političke teorije na Londonskoj školi ekonomije (London School of Economics), poreklom iz Albanije, koja je detinjstvo, sve do srednje škole provela u Draču pred kraj socijalizma i u vreme postsocijalizma. Pradeda joj je bio premijer Albanije 20-ih godina 20. veka. Pisanje o odrastanju uz kult živog i neživog Envera Hodže portret je najzatvorenije države ‘na kraju’ Evrope, ali i građanskog dostojanstva koje opstaje i u nemogućim uslovima.” (Geopoetika)
Takoreći, dirljivi su opisi recimo, kada je otac nije odveo na grob Envera Hodže “… Grcala sam i rekla da moji roditelji očigledno ne vole čika Envera kao ja…”, kako su se poput relikvije čuvale konzerve koka kole “često tik uz fotografiju Envera Hodže”, kako pomeraju televizijske antene u pravcu Italije, Jugoslavije, posebno ka Skoplju koje im je najbliže da bi uhvatili vesti i zabavne programe, učiteljica je govorila “… Najviše se čuvajte turista koji nose žvakaću gumu…”, naznake feminizma su kod bake Nini “… Htela je da zapamtim njenu životnu putanju i da shvatim da je ona bila tvorac svog života: uprkos svim preprekama na koje je nailazila, zadržala je kontrolu nad sopstvenom sudbinom…”
A onda dolaze promene devedestih godina 20. veka kada se rukavica izvrnula naopačke. Osnovana je prva opoziciona stranka u Albaniji, počelo se govoriti otvoreno, kritički o prethodnom sistemu. “… I moji roditelji su objavili istinu, svoju istinu. Rekli su da je moja zemlja već skoro pola veka zatvor pod otvorenim nebom…” piše Lea Ipi u knjizi Slobodna – Odrastanje na kraju istorije.
Šta je zatim bilo pročitajte u knjizi u kojoj je Albaniju, kroz porodičnu istoriju, romaneskno opričala Lea Ipi, ne izbegavajući da kritički opservira demokratske promene i albansku tranziciju po evropskim pravilima – “… Evropa je bila kao dugačak tunel sa sjajno osvetljenim ulazom i trepćućim saobraćajnim znacima, ali mu je unutrašnjost mračna, na početku nevidljiva. Kada je putovanje otpočelo, nikome nije palo na pamet da pita gde tunel izlazi… Nikome nije palo na pamet da ponese baterijske lampe, ili da nacrta mapu, ili da pita da li je iko ikada izašao iz tunela, da li postoji samo jedan izlaz ili više njih i da li svi izlaze na istu stranu…”
Lea Ipi blagom skepsom, osenčenom osećajnošću kojom doživljava stvarnost donosi svežinu misli u 21. veku, neukalupljenu, otpornu na vladajuće trendove. Donosi nadu da slobodnom promišljanju premca nema!