Žana Poliakov je ime iza koga se krije osoba koja pre svega neprestano radi, iako kaže da najviše voli da gleda kako biljke rastu. Na beogradskom asfaltu medija krči put i osvaja neosvojivo. Njen entuzijazam razlog je što je gošća korzoportala.
Žana Poliakov
Za kratko vreme napisali ste nekoliko knjiga, niste odustajala od interneta i vizuelnih komunikacija, menjali ste poslove, grad zamenili prirodom, zaljublijvali ste se i odljubljivali, putovali. Kako ste sve postigli?
Možda se čini kao kratko vreme ali to je sve stalo u moju tridesetu dekadu, čini mi se, što je valjda taman bilo zgodno vreme da budem super produktivna. Probudila sam se u 33, Isusove godine, u pravo vreme. Prisutna sam u svemu što radim i čim osetim da mi dani ne izgledaju kao praznik, znam da je vreme za promenu. Ne opirem se promenama i volim da me vodi ono što me raduje. Što bi rekao Joseph Campbell – Follow your bliss. Well I do follow my bliss.
Kako biti srećan u nesrećnim vremenima? Kako je to ostvarila Žana Poliakov?
A ko kaže da su nesrećna vremena? Mediji, uglavnom. Pa oni žive od toga što emituju loše vesti, inače bi propali. No i to se menja. Vremena su takva kakva su, to kako ih mi doživljavamo je samo naša interpretacija. Sretni su oni koji slušaju neko svoje unutrašnje vođstvo, rade i govore ono što misle i u šta veruju. Happiness is a state of mind, nema veze sa spoljašnjim okolnostima, niti zemljom niti vremenima. Ako želiš instant način da budeš sretan – učini nekog drugog sretnim i ti ćeš biti momentalno, u tom trenutku.
Šta mislite, da li je ovo vreme kreacije ili ponavljanja već viđenog?
Živimo u vrlo uzbudljivom vremenu gde postoje neke stvari koje se vrte u krug ali isto tako otvaraju se i neke nove dimenzije gde se vrlo jasno vidi da danas ništa nije sigurno i da je sve podložno promenama. Priroda na svoj način balansira sve što mi zabrljamo u pokušajima da je kontrolišemo ili eksploatišemo, jasno se vidi da se nama najbolje stvari dešavaju kada se prepustimo životnom ili prirodnom toku. Kad plivamo uzvodno, samo se mučimo i stvaramo probleme. Ima ona budistička metafora da onaj ko plovi rekom u čamcu koristi vesla i svoju snagu, stigne nekako tamo gde je namerio, ali ne stigne da uživa u plovidbi jer ko šta radi samo vesla. Ide protiv struje i muči se. Ali onaj ko ume da koristi jedra i snagu vetra, taj zna tajnu magije, koristi prirodne resurse, plovi lako i uživa u jedrenju.
Da li i kako biti društveno angažovan?
Mi živimo u društvu te stoga, svako od nas je kap u okeanu, hteli mi to ili ne svi smo društveno angažovani. A to znači da budemo promena koju želimo da vidimo u svetu.
Ne bavite se politikom, aktuelnim dešavanjima. Zbog čega ste tako odlučili?
Politika je prevaziđena stvar. Koliko glupi možete da budete, ili slepi kod očiju da ne vidite da nam stalni izbori ništa ne donose, da izborom bilo koje političke opcije suštinske promene se ne dešavaju jer je demokratija, na žalost, vladavima većine, tj vladavina gluposti.Tako da više ni ne glasam. Uzela sam sebi za pravo da budem promena koju želim da vidim u svetu, ne samo zato što sam bila udata za Gandhija nego zato što bi svi da menjaju svet a niko neće da krene od sebe.
Foto: Jagoda Muzeka
Mnogi govore o otuđenosti savremenog čoveka, usamljenosti, strahu i beznadežnosti civilizacije u kojoj živimo. Kakvo je vaše mišljenje o našem vremenu?
Ljudi vide civilizaciju onako kako se oni sami osećaju. Ja vidim sretne ljude koji bez obzira na sve i dalje uživaju u životu, putuju, vole i inspiracija su u svakom smislu. Žive život koji žele i koji su sami izabrali. Sve što se dešava oko nas je samo naša projekcija, refleksija u ogledalu. Možda svako od nas i treba sada da prođe kroz stanje otđjenosti, straha i beznadežnosti da bi pronašao sebe. To jest da nikada i nije bio niti otuđen, niti odvojen, niti sam.
Kako biste ocenili dešavanja u kulturi u našoj zemljici, šta vam se dopada, šta ne?
Volim kad ljudi preuzmu stvar u svoje ruke i počnu da stvaraju, bez obzira na okolnosti, tako da je vrlo zanimljivo šta se zapravo sve dešava, čak i kad nam se čini da se ništa ne dešava. Naši ljudi su zaista pravi čarobnjaci, ni iz čega stvaraju a to je jedino i moguće, to je jedini način da budete kreativni.
Da li ste o sebi više učili u teškim trenucima ili srećnim periodima?
Naravno uči se kroz patnju, kroz izazove, u mraku oko počinje da vidi. Ali nova generacija ne mora više ni da se pati da bi učila, dolaze sa novim znanjima… Mada, svako ima neki svoj put i neku svoju školu života.
Ljubav, ljubav, ljubav neprestano pišete o ljubavi. Šta misli o ljubavi Žana Poliakov?
Pitanje od milion dolara, zar ne? Love says I am everything, wisdom says I am nothing – zapisao mi je jedan prijatelj tokom boravka u Indiji. I kad sam mu rekla da sam zaljubljena, prokomentarisao je: Ah, humans, they love…
U javnosti delite svoje važne, možda se može reći i intimne trenutke u životu. Zašto?
Nije li to normalno za svakog umetnika. Mogu da dam, samo ono što imam u sebi. Delim stvari koje otkrivam i kojima sam fascinirana pa moram da zapišem, koje su smešne, tužne ili najčešće bittersweet i groteskne. Ali to je sve zato što sam zapravo entertainer najboljih scena koje izrežira sam život . Ja samo zapišem. Pa podelim.
Kako je živeti u prirodi?
Božanstveno! Nisam ni bila svesna da mi je sve vreme priroda nedostajala.. U gradovima mi umišljamo da smo jako važni, u prirodi shvatiš kako si samo jedan mali deo, sastavni deo i da sve dođe kad mu je vreme, da nekada cvetaš a nekada se primiriš da bi se ponovo obnovio, da je život veći od svih nas. Da priroda jedina zna kako nas isceli i tu je uvek za nas. Strpljivo nas čeka i obožava.
Putovanja su sastavni deo vašeg života, delimo sa vama te radosne trenutke. Zbog čega su vam važna putovanja?
Zanimljivo je da ja u stvari uopšte ne volim da putujem J Meni se putovanja dešavaju, ne opirem se, kad treba negde da idem, sve se to nekako namesti samo od sebe i sa takvom lakoćom a prava putovanja su zapravo moja unutrašnja istraživanja, te ja to zapišem ponekada i podelim. U mojim knjigama ili kolumnama onda izgleda kako sam neki avanturista, ali nisam. U stvari najviše volim da se izležavam na plaži ili da gledam kako biljke rastu. I da ne radim ništa.
Ljiljana Sinđelić Nikolić