Uglješa Colić (1989) je novosadski umetnik mlađe generacije koji iza sebe ima osamdeset samostalnih izložbi. Trenutno priprema izložbu velikih formata, interpretira ikonostas u savremenom slikarstvu. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Arhiva U.C. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Ako bih jednom rečju definisala karakterne osobine doktora likovne umetnosti Uglješe Colića izdvajam – upornost u radu. Profesor je na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu. Imao je osamdeset samostalnih i više od stodvadeset grupnih izložbi, učestvuje na likovnim kolonijama u zemlji i inostranstvu. Istražuje i eksperimentiše u tradicionalnim i novim medijima. Učestvuje na okruglim stolovima, likovnim radionicama i kao moderator. Pokretač je i glavni urednik časopisa „UPS – umetnost pre svega“.
Uglješa Colić o svom razvojnom putu na kome su glavne tačke grafika i slikarstvo – “Kao učenik novosadske Škole za dizajn ‘Bogdan Šuput’ 2006. godine učestvovao sam na radionici u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave koju je vodio akademski vajar Miša Perić koji je nas deset učesnika upoznao sa vajarskim tehnikama, tehnologijom izrade skulpture i sa upotrebom različitih alata koji smo prvi put koristili. Predmet vajanje nismo imali u školi, sve nam je bilo novo, otvorio nam se univerzum koji je, verujem, uticao na sve nas. Na Akademiji sam završio slikarstvo i master, nakon toga doktorske studije. U doktorskom radu sam obuhvatio crtež, sliku, grafiku i skulpturi ne bih li prošao kroz sve tehnike. Velike ljubavi su mi grafika i slikarstvo, a volim da kombijujem različlte tehnike, posebno visoku i duboku štampu.
Kada govori o inspiraciji, priseća se reči profesora “ne možete imati izložbu ako nemate radove” i nastavlja – “U septembru sam bio u Čačku na prvom Pozorišnom festivalu mladih amaterskih i profesionalnih autora – MAPA 032. U okviru programa bila je i likovna radionica čiji sam bio mentor, a takođe sam imao samostalnu izložbu koju sam nazvao ‘Pozorišne maske Talijom nadahnute’. U razgovoru sa jednim likovnim kritičarem dotakli smo se teme inspiracije. Pitao sam ga da li veruje u inspiraciju u smislu da dođe muza i onda s neba padne ideja. Ne verujem da stvari tako funkcionišu u stvaralaštvu. Moramo da radimo da bi se nešto desilo, ne može samo od sebe, moramo da pripomognemo. Kroz rad dolazi inspiracija. Neko za mesec dana uradi jednu sliku, neko deset a samo jednu oceni da je dobra.”
Posle osamdeset samostalnih izložbi i stodvadeset kolektivnih u raznim prostorima od muzejskih, galerijskih do alternativnih, kaže da uglavnom nema loših iskustava. Izdvaja dve – “ Bila je to mala galerija u Parizu u blizini Sakre Kera, samostalna izložba 2012. Bio sam uzbuđen, kao da sam osvojio svet. Onda sam u toku izložbe izneo štafelaj ispred galerije i slikao. Ljudi prolaze, pričaju sa mnom, gledaju, fotografišu se, uđu na izložbu. Prodao sam više slika nego u Srbiji za godinu dana (smeje se). Zatim to je multimedijalna izložba ‘Danteov pakao” u katakombama Petrovaradinske tvrđave. Izlagao sam seriju od devet velikih formata, odnosno mozaike koji su sačinjeni od devet malih formata. Bili su izloženi na devet nivoa, u devet krugova. Bila je to sinergija različitih umetnosti. Moj prijatelj je napisao tekst imitirajući Danteov stil, glumac je bio u liku Vergilija koji je publici tumačio slike. Na izložbi ‘Nebo nad Sremskim Karlovcima’ u Muzeju Vojvodine svirao je čelista, moj drug Igor Zarić. Bilo je fenomenalno! Volim na otvaranju izložbi muziku.”
Kada je reč o prostoru za izlaganje, Uglješa Colić rukovodi se rečima svoje profesorke istorije umetnosti – “Bio sam na master studijama i hteo da izlažem u kafe galeriji. Neke moje kolege na to su gledale neodobravajući. Tražio sam savet od profesorke. Pitala me je zašto želim da izlažem tamo. Rekao sam da mi se dopada konstrukcija prostora, da crveni zidovi odgovaraju mojim slikama. Tada je rekla da nikada ne treba juriti prostor kao referencu. Njen stav sam zadržao do danas. Više verujem u odnos radova sa prostorom, to je kao komponovanje u muzici, a mi slikari komponujemo vizuelno.”
Uglješa Colić već dve godine krokijima ovekovečuje glumce, glumice, scene, kostime, na predstavama Sterijinog pozorja – “Goran Ibrajter video me je jednom prilikom kako crtam u svoj blokčić na predstavi i predložio mi da to radim na Sterijinom pozorju, za sve predstave. Prihvatio sam rekavši da je to moj ‘lajf stajl’ (smeje se), jer kao što neko ujutru pije kafu, čita knjigu, ja crtam. To je moja rutina. I tako, na svakoj takmičarskoj predstavi uradim deset, do dvadeset krokija koji su sutradan izloženi u prostoru gde se održava Okrugli sto kritike. Ove godine je u Srpskom narodnom pozorištu bila izložba od oko pedeset crteža nastalih na Pozorju.”
Slikarstvo nije jedina ljubav Uglješe Colića. Godine 2020. pokrenuo je časopis „UPS – umetnost pre svega“ i njegov je glavni urednik. Ideja o časopisu nije od juče – „Maštao sam o časopisu od malih nogu. U osnovnoj škola bio sam kao ilustrator član reakcije našeg učeničkog časopisa. U srednjoj umetničkoj imao sam želju da napravimo časopis, ali nije bilo izvodljivo, na Akademiji smo se više fokusirali na studiranje, istraživanja. Stalno mi je izmicala ideja o časopisu. Ja trčim, ona beži (smeje se). U međuvremenu sakupljao sam kataloge, publikacije, beležio imena umetnika, događaje, sve što bi jednog dana moglo da bude u časopisu. Prvi broj štampan je 28. marta 2020. Uradio sam intervju sa Milošem Šobajićem, pozvao sam prijatelje da pišu, da ilustruju. Od tada do danas koncept se ne menja. To je mozaik koji obuhvata likovnu, dramsku, muzičku umetnost i književnost. Vremenom se iskristalisalo da svaki broj ima centralnu temu. Časopis je osmišljen da ne bude stručno naučni, već za široku publiku. Na izložbama uvek viđamo iste ljude, a ovo je možda način da privučemo novu publiku, u kojoj nisu samo umetnici, da na izložbe dolazi više mladih. Redakcija je otvorena, autori se menjaju, u desetom broju imamo sedam novih.”
Časopis „UPS – umetnost pre svega“ može se kupiti u knjižari Zenit i u Muzeju Vojvodine, a deo tiraža poklanja se školama i bibliotekama. Upornost Uglješe Colića ima rezultat u ovom uzdavačkom poduhvatu, kao i na umetničkom polju – ne odustaje od konkursa za izložbe, „prijavim se na deset, prođem na dva i idem dalje. Prepreke postoje, ali nikad ne pomislim „sad više ne mogu, već sada ću još više“.