Roža Jodal, Jódal Rózsa (Sečanj, 1939) živi u Novom Sadu u starinskoj kući ispred koje je cvetna bašta. Prvi put se srećemo radi ovog intervjua. Ova uglađena, živahna gospođa čitavog života čita i piše. Opus obuhvata novele, priče i romane za decu i odrasle, zatim radio bajke, radio drame i monodrame za odrasle, parodije, pozorišne kritike. Ima devet objavljenih knjiga, izdavač je uvek “Forum”. Sada dva puta mesečno piše književnu kritiku za Program na mađarskom jeziku Radio Novog Sada, i, naravno priče. Okružena je hiljadama knjiga. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Kada sam ušla u sobu u kojoj stvara Roža Jodal spoljašnji svet prestao je da postoji. Tiha ulica u kojoj stanuje postala je još tiša. Ispred mene je sedela gospođa na koju me je uputila Gordana Stojaković a prevodi njene priče sa mađarskog na srpski jezik. “Videćeš – rekla mi je Gordana – ovo je srednjeevropski svet, ovo je takva porodica.” Posle dvočasovnog razgovora, shvatila sam njenu opasku.
Miris knjiga kakav se oseća u bibliotekama širi se u sobi u kojoj je sve podređeno čitanju i pisanju. Računar pored prozora, Roža Jodal barata ovom spravom, dokazujući da pozne godine nisu prepreka kada se nešto voli, a ona voli reči koje niže sada i u radio književne kritike koje sugestivno isčitava nevidljivom slušaocu, i piše priče.
Roža Jodal o pisanju i svojim pričama – “Oduvek me je interesovalo. Pratim savremenu književnost koliko mogu, jer mi je vid oslabio. Nemam favorite, ali sam odlučila da pišem samo o knjigama koje mi se dopadaju. Pišem o mađarskim piscima iz Vojvodine i srpskim piscima odavde koji su prevedeni na mađarski, o mađarskim piscima iz Mađarske, ali i svetskim. A moje priče su mračne. Kažu mi ‘ti si živahna, vesela, a tvoje priče su tužne’. Nisam uvek tako pisala, prve priče bile su ljubavne i kako sam doživljavala svoje prijatelje, ali sam pisala i o prošlosti, društvenim problemima… Nije bilo mnogo radosti u mojim pričama. Znate, sada skuvam za dva dana, da bih imala vremena po danu da čitam i pišem. Pišem o osobama koje me okružuju, poznanicima, ali treba da pazim da se ne prepoznaju (smeje se).”
Nije bila sklona da visoko ceni svoj rad. Ipak, jedne godine na konkurs za roman koji je raspisala izdavačka kuća Forum Roža Jodal rešila je da se prijavi i dobila je otkupnu nagradu, odnosno objavljen je njen roman – “Posle mnogo godina jedan od članova žirija rekao mi je da im je bio čudan moj roman pisan u formi drame i da mu je do danas žao što nisam dobila bar jednu nagradu, ako ne i prvu. A ja sam uočila da je i Hajnrih Bel tako pisao. ‘Žene u rajskim vrtovima’ (na srpskom preveden kao ‘Žene u pejsažu sa rekom’, prim. korzoportal) je roman-drama u četiri poglavlja. Tada je to moje bilo drugačije, posle je postalo uobičajeno”. Osmehuje se prihvatajući sud vremena bez gneva.
Bila je novinarka i urednica književne rubrike u dečjem listu na mađarskom jeziku Jo Pajtaš (Jó Pajtás) od 1960. do 1980. godine, zatim dramaturškinja u petojezičnom Govorno umetničkom programu Radio Novog Sada do penzionisanja 1994. U tom dečijem listu 28 godina imala je rubriku pod pseudonimom Hadaró Jutke (Brbljiva Jutka, prim. korzoportal) u kojoj se “pretvorila” u devojčicu koja piše o raznim događajima. Odmah je dobila povratnu informaciju od roditelja i učiteljica da deca to rado čitaju misleći da je Jutka njihova vršnjakinja – „ Onda sam izmislila celu porodicu, razne likove, njihove želje, probleme. Na primer, jedna devojčica volela je da jede i borila se sa kilama, druga je stalno zbijala šale. Deca su počela da pišu pisma Jutki, da je pitaju u koji razred ide, kako se igra, ko su joj drugarice, da li se zaljubila, savetovale joj da promeni frizuru jer konjski rep nije više moderan, pa smo objavili konkurs za novu Jutkinu frizuru, onda konkurs za novu Jutkinu odeću. Stiglo je nebrojeno predloga. Jutka se i zaljubljivala, deca joj pišu da ostavi dečka o kome je pisala da ga je videla sa drugom devojčicom. Uvek je bila nekad dramska radnja, a tekst je pratila ilustracija Petra Kubičela. Bio je to roman u nastavcima”. O Jutki je potom napisala omladinski roman „Figyellek, világ! „(Hadaró Jutka) objavljen 2007. godine u izdanju novosadskog „Foruma“, koji je napisala pod svojim imenom na jednoj književnoj rezidenciji u Mađarskoj.
Književno veče u Subotici, na fotografiji R. Jodal i njena majka, književnica
Majka Rože Jodal, književnica Eržebet Berček (Börcsök Erzsébet), bila je profesorka mađarskog jezika i književnosti u Vršcu, napisala je sedam knjiga, sin Kalman takođe je književnik, Bela je novinar. “Majka mi nikada nije govorila kao treba pisati, ali sam videla kako radi. Prvo bi napisala skicu, pa je ispravljala, dodavala, a onda sam ja to prekucavala. Nekada me je i častila. I tata je mnogo čitao, na više jezika, kod mog sina sve je zatrpano knjigama, ima ih i ispod stola. Moja drugarica u šali kaže ‘vi ste dinastija pisaca”.
O svakodnevici i nagradama – “Nisam usamljena. Velika mi je olakšica što imam kompjuter, za čas mogu nešto da dodam, izbiršem. Sada mi je objavljena jedna priča u Segedinu. Nagrađivana sam još u osnovnoj škola i posle. Svi vole nagrade, ali neki ne priznaju. Jednom sam u osnovnoj škola dobila drugu nagradu. Kad sam pitala zašto ne prvu rekli su mi ‘mama ti je poznata književnica, sigurno ti je ona napisala’. Eto, mama je pokvarila (smeje se). Imam devet objavljenih knjiga, na srpskom ni jednu, jer nemam dovoljno prevedenih. Treba još da pišem, toliko je materijala oko mene, iako moj rođak kaže da će to biti dosadno mladima, a stari ne čitaju, jer ne vide dobro. Umiru mi prijatelji. Danima sam zvala telefonom drugaricu, ona se ne javlja. Baš sam se uplašila. Onda sam nazvala njenog unuka, a on kaže ‘baka je gluva kao top’. Sa drugaricom iz Sombora se svaki dan dopisujem mejlom. Ona sada piše roman i šalje mi odlomke.”
Podne je odavno otkucalo. Razgovor je završen. Predamnom je tacnica za kolače, čaša za sok, odbila sam ponuda “nebiste li neki aperitiv?”, na kauču niz knjiga koje je izvadila iz biblioteke da ih fotografišem. Prati me do kapije sitnim koracima, ispraća me pogledom punim života osmehnuta gospođa Roža Jodal. Da, Gordana je bila u pravu, u ovoj kući stanuje provetiteljska Srednja Evropa imuna na turobni bat koraka s početka 21. veka.