Novosađanin Relja Dražić dobitnik je najvišeg državnog odlikovanja Austrije za prevode austrijske književnosti na srpski jezik. Dugačak je niz prevedenih knjiga. Prevođenje nije jedino polje njegovog uspešnog rada. Na širem prostoru prepoznat je kao osnivač izdavačke kuće Нојзац koja je malim, ali sigurnim koracima sticala renome izvrsnosti. U radu, na bilo kom od ova dva polju, ne odstupa od najviših estetskih i kulturnih kriterijuma. Piše: Bojana Karavidić. Foto koncept: Kaća Lazukić Ljubinković
Korzoportal: Povod za razgovor je relativno friška vest da si dobio najviše državno odlikovanje Austrije namenjeno onima koji prevode austrijsku književnost. Ti je prevodiš na srpski jezik. Otkuda i od kada interes za ovu literaturu?
Relja Dražić: Sviđa mi to relativno friška. Takve vesti traju kao leti piletina van frižidera. Ali eto, vest je došla pred početak zime, pa se piletina još nije sasvim usmrđela. Dakle, otkud i otkad! Taj interes je početno možda bio proizvod puke slučajnosti. Prvi književni tekstovi koje sam preveo pre nekih 45 godina bile su dve stvari Huga fon Hofmanstala, gromade austrijske književnosti: Konjička priča i Bajka 672. noći. U to vreme sam bio asistent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (grupa za marksizam, prim. B.K), kao, za naučni rad, ali zapravo i u nastavi. (1. klasična nemačka filozofija i 2. savremena filozofija, prim. B.K) Nisam bio srećan, trebalo je da pišem magistarski rad, ali mi se nije dalo, očajnički sam tražio prilike da radim nešto drugo. Privlačila me je književnost, tekstove sam mogao objavljivati u Poljima, u Delu, u Gledištima. A moglo se i prevoditi. U kućnoj biblioteci sam imao izbor Hofmanstalovih priča, Suhrkampovo izdanje koje sam kupio u čuvenoj knjižari Mladinske u beogradskom SKC-u. I eto… Od nauke sam u nekom trenutku i zvanično digao ruke, a i društveno-politički kontekst je u tome odigrao svoju ulogu. Počeo sam da radim nešto sasvim treće, zbog toga ni za književno prevođenje više nije ostalo vremena, a verovatno pod okolnostima ni afiniteta. Trebalo je da prođe bezmalo 20 godina da mu se ponovo vratim. A kad se to desilo, čini mi se 2007, bila je to, gle slučajnosti, opet književnost iz Austrije. Pitanje koje si mi postavila redovno mi postavljaju i drugi, edicija u kojoj objavljujem svoje prevode (Нојзац) dugo je bila na odgovarajući način fokusirana, pa se ono i nameće. To me je vrlo rano navelo da potražim i druge uzroke sem slučajnosti. Možda se uplela, da tako kažem, metafizika? U smislu, nismo uvek mi oni koji biraju, nego katkad budemo i odabrani… Lepa fantazmagorija, koja je zbog profesionalnog skepticizma morala biti odbačena. Šta preostaje? Lični afinitet? On nije sporan. U pitanju je velika književnost, jedna od najvećih, meni svakako bitnija i bliža od nemačke. Možda kulturni kontekst, koji se jednom Novosađaninu i vizuelno uliva u Nesvesno. Otprilike kad i ti, i ja sam deset godina kroz prozor svoje sobe gledao u austrijsku tvrđavu Peterwardein. A tvrđava nije jedina građevina, ostavljena nam iz nasleđa Dunavske monarhije. Uticaj arhitekture i za formiranje književnog ukusa ne može biti sporan. Uostalom, zar i ti danas ne stanuješ u tom nasleđu iz 18. veka? Ta privlačnost stare Austrije ima naravno u sebi nečega od protesta protiv bedne večite nedovršenosti državnih tvorevina u kojima smo proveli život. Koliko ih je bilo? 3? 4? 5? U jugoslovenskoj književnosti taj žal za čestitom upravom prvi put je došao s jedne sasvim neočekivane strane. Iz pera (razočaranog) komuniste koji će na kraju odabrati Freitod u mutnoj vodi Save. Pogodićeš da mislim na pisca Bašte sljezove boje, koji je taj žal izrazio kroz glavni lik romana, svoga đeda Rada. Naravno, u jugoslovenskoj književnosti je u odnosu prema staroj Austriji dominirala (krležijanska) invektiva, koja je međutim u slučaju Miroslava Krleže bila pod ogromnim uticajem upravo jednog Austrijanca, Karla Krausa koji je po svoj prilici rodno mesto sklonosti austrijske literature da se kritički suoči s anomalijama domovine. To je drugi veliki razlog zašto se ja od te književnosti ne odvajam. Tajna njene gravitacije za mene je od početka bila njena hrabrost i vanredno estetski moćna sposobnost da se produktivno suoči s mitom o sebi kao „Hitlerovoj žrtvi“. Otuda, prevodeći dela Hermana Broha, Tomasa Bernharda, Gerharda Friča, Hansa Leberta i Roberta Šindla pokušavam, verovatno uzaludno, da i naše pisce podstaknem da se uhvate u koštac sa strahotama za koje smo danas kolektivno odgovorni kad nismo bili kadri da iz svoje sredine istrebimo zlo seme koje se u međuvremeno opredelilo za vlast i ne namerava da je ispusti. Ali, živi bili, pa videli, ispustiće je!
Korzoportal: Tvoj jedinstven, prepoznatljiv prevodilački dar nije „knjiški”, tako da kažem, radi se o bogatstvu, finesama srpskog jezika koji prostireš pred čitaoce. Žiri ovog najvišeg austrijskog odlikovanja istakao je tvoje prevodilaštvo kao “sposobnost da prenese ritam, ton i suštinu originala”. Koja je to mera kao prevodioca da ne ugroziš verodostojnost originala?
Relja Dražić: Kao prevodilac ja sam autodidakt. Što samo po sebi ne mora biti tako loše – dok nije došlo ovo vreme „književnih radionica“ svi pisci su bili samouci. Učio sam se na našim velikanima prevodilačke struke. Pomenuću samo Stanislava Vinavera, Miloša Đurića, Branimira Živojinovića, ali uči se od nebrojenih. U svakom slučaju, moram to reći, germanista nisam, bilo bi bolje da sam dobio temeljniju jezičku obuku. Ovako sam prečesto morao da se služim intuicijom. E sad, o tim „finesama“. Prevod u apsolutnom smislu, dakle 1:1, nemoguća je misija. To je činjenica, što međutim ne znači da je zbog toga „sve dozvoljeno“. Prevod mora da pogodi ton, da reprodukuje slojeve, da ostavi očuvano ono „između reči“ što čini samu srž književnosti, da očuva ritam. I konačno, ali nipošto ne na poslednjem mestu, da se drži originalne sintakse kao pijan plota, sve dok to ne remeti logiku jezika na koji se prevodi. Prema tome, prevodilac pre svega mora perfektno razumeti tekst koji prevodi. On mora da misli, a ne da opsesivno prevrće rečnik u potrazi za rečima. „Finese“ dolaze u obzir samo ako ih ima i u originalu. A obično ih bude! Kad prevodim (naročito teška mesta), ja ne „prepričavam“, strogo se držim originala (potrudi se, bato). To je ta mera. Sve drugo je difamacija i glupo samoreklamiranje. Ako hoćeš da kažeš nešto lepše i dublje od pisca koga prevodiš, sedi braco pa piši sam!
Korzoportal: Da li si imao priliku da sretneš neke od pisaca koji si prevodio? Da li si kao “novo čitanje” prevodio već prevedena književna dela?
Relja Dražić: U kontaktu sam sa dve austrijske književnice koje sam objavio u Nojzacu. Jednu sam sam prevodio, a drugu je prevodila grupa novosadskih studenata germanistike pod nadzorom austrijskog lektora Paula Grubera i dveju profesorki. U pitanju je Karin Peška i njen roman Watschenmann, naslov kome je bila potrebna moja prevodilačka „finesa“ da bi se na srpskom zvao Gegavac. To je dakle bio eksperiment koji je izvanredno uspeo. Bio je posle nekoliko godina sličan pokušaj sa beogradskim studentima, koji nije baš bio zadovoljavajući, praktično sam morao iznova da prevedem ceo roman Norberta Gštrajna, Zime na jugu. Druga autorka, ona koju sam sam prevodio, je Ljuba Arnautović. Dve njene knjige sam već preveo, treću upravo prevodim. U pitanju je autofikcija, jedna porodična trilogija napisana u tri kratka romana od kojih se svaki može čitati i sam za sebe. I Karin i Ljuba su bile gošće Nojzaca u Novom Sadu.
Što se tiče „osvežavanja“ starih prevoda, što je inače osobito u Francuskoj postalo sasvim uobičajeno, počeo sam s tim pre par godina. Prvi poduhvat bio je Mefisto Klausa Mana u hrvatskom prevodu Radomira Jankovića iz 1958. To je inače odličan prevod i bilo mu je manje-više potrebno samo posrbljivanje i nešto osavremenjivanja. Sledeći je bio Hermelin u Černopolu Gregora fon Recorija u prevodu Slavka Grbešića iz 1961. Taj prevod se nažalost nije pokazao tako dobar kao Jankovićev prevod Mefista, tako da se morao kompletno prevesti iznova. Sad se zbog toga i zove malo drugačije, naime Hermelin u Černopolju i izaći će, nadam se početkom februara. Čekam dizajn korica od moje stare saradnice koja danas, gle čuda, radi u Austriji.
Međutim, moram da pomenem i reizdanje jednog prevoda u koji prevodilački nisam morao nimalo da se mešam (Možda je trebalo da se malo više umešam urednički, jer je posle digitalizacije skeniranog teksta ostalo malo grešaka koje program nije tačno interpretirao, a meni u čitanju promaklo). U pitanju je divan prevod Olge Bekić Rotovog Radecki-marša. Taj prevod nije uopšte trebalo osvežavati. Olga je inače bila supruga univerzitetskog profesora Tomislava Bekića, našeg cenjenog germaniste i vrsnog prevodioca. Naknadno sam utvrdio da postoji jedan njegov prevod Rotovog Levijatana za koji ja nisam znao, pa sam ga preveo, ali ne smem da uporedim ta dva prevoda. Možda bi to tebi bilo zanimljivo, ti si bila prijateljica sa Bekićima?
Korzoportal: Po obrazovanju si filozof, gde si učio nemački jezik koji je brat filozofiji?
Relja Dražić: Nemački sam učio u školi ali sam ga naučio tek na fakultetu kod Ružice Primorac. Ona je pri tom insistirala na konstrukcijama s kojima ćemo se sretati kod filozofa, te konstrukcije nisu uvek lake, to je pomoglo. Bio sam i tri meseca na stipendiji Gete instituta u Nemačkoj, a pre 15 godina sam hteo da popravim svoj aktivni nemački, pa sam pohađao B-kurs i išao u Gete institut u Beogradu da položim za sertifikat. (Položio sam.)
Korzoportal: Moglo bi se reći da si uspešan preduzetnik na književnom polju. Osnovao si izdavačku radionicu „Futura publikacije” 1991. godine, a 2008. pokrećeš ediciju “Нојзац”. Šta je bio opus prvog, a šta je danas u programu Nojzaca?
Relja Dražić: Futura publikacije je u stvari bila štamparija. Nalazila se na Filozofskom fakultetu, a u sklopu nje je bila i univerzitetska knjižara Velikoškolska koju je vodila Silvia (Dražić, prim. B.K). Uz tek nekoliko desetina pravih izdavačkih poduhvata, FP je zapravo bila uslužna izdavačko-štamparska radionica. Izdavali smo onima kojima smo štampali, ako nisu imali izdavača, a nisu želeli samizdat. Mahom je to bila udžbenička literatura, ali bilo je i prave poezije i proze. Prema evidenciji Biblioteka Matice srpke, FP-izdanja je bilo više od 350.
Kad sam posle bombardovanja digao ruke od štamparije (hvalim te bože!) još nekoliko godina sam ostao u tom limbu (u to vreme smo i nas dvoje sarađivali, sećaš se «Petrovaradinskog komuniteta» i drugih publikacija) i onda je u nekom trenutku pokrenuta edicija Nojzac. Najpre moj prevodilačko-izdavački poduhvat, da bi kasnije fokus na austrijsku književnost ipak dobio i malo offa tako da se danas u ediciji nađu i domaći pisci, kao i francuski i nizozemski (dakle holandski i belgijski). Nojzac je dobio i neku vrstu podedicije po imenu Kontrateg, u kojoj objavljujem teoriju i esejistiku.
Korzoportal: Postao si vidljiv širom Srbije kada je „Нојзац” izdao knjigu Danice Vukićević „Unutrašnje more” koja je dobila Ninovu nagradu za roman 2022. Da li ti je ta nagrada dovela nove pisce koji žele da im objaviš knjigu? Nagrade ipak doprinose vidljivosti, zar ne?
Relja Dražić: Sigurno. Prvi pisac koji se našao u Nojzacu posle D.Vukićević bio je Slobodan Tišma. Doduše, Tišma je prvi tom trilogije Astal tiš riba friš objavio u Nojzacu i pre nego što je Unutrašnje more dobilo Ninovu nagradu. Nenad Milošević, životi sapatnik Danice Vukićević, zamerio mi je da mu se čini da sam se više nadao nagradi za Slobodana nego za Danicu, možda nije baš sasvim omanuo. Ali nije isključeno da je upravo prisustvo Tišme u Nojzacu, jer i on je „Ninovac“, privuklo nove pisce. Pomenuću samo dva romanopisca: Vladana Jovanovića i Dušana Radakovića. Obojici su knjige ulazile u onih 16 za NIN-ovu nagradu. Vladanu je sad i drugi roman objavljen u Nojzacu prošao prvu selekciju. Uostalom, to i jeste uloga malih izdavača: da ga lansiraju, pa da ga onda preuzmu veliki gde će od pisanja videti i neku vajdu koja nije samo slava. Moram da pomenem i dve autorke: Ivanu Maksić čija je knjiga kratke proze imala lep odjek kod kritike, i pesnikinju Juliu Kapornjai, čija je knjiga poezije Opsada granica nedavno objavljena i već nailazi na sjajan odziv kod publike.
Korzoportal: U tvom izdavačko/prevodilačkom opusu značajno mesto zauzimaju rukopisi koji se bave feminizmom. Sarađivao si sa novosadskom univezitetskom profesorkom Svenkom Savić koja se bavila i rodnim studijama. Kako je počela ta saradnja?
Relja Dražić: Sa Svenkom zapravo i dalje sarađujem. Ona je i u dubokoj penziji radije aktivna (umalo ne rekoh radioaktivna), Gospođinčani se ne gase tako lako, jer Svenka je rodom iz Gospođinaca, pa još sad gospođa koja je u bolja vremena bila i drugarica. Doduše, Ženske studije su formalno preseljene u Suboticu, program sad vodi i papire potpisuje Margareta Bašaragin, ali Svenka je ipak zadržala ulogu savetodavke i redaktorke, njeno je iskustvo svakako dragoceno. Saradnja Futura publikacija i Ženskih studija i dalje funkcioniše kao i svih 30 godina u nazad. Započeta je još u onim godinama kada je FP bila štamparsko-izdavačka radionica. Svenku sam inače upoznao na nekom od fakultetskih tela na kojem smo zajedno sedeli, a prvi put smo razgovarali kad nam je palo u deo da u Piroš Čizmi (nekadašnji restoran u zgradi Agrarije, kulturno dobro koje njaci sad hoće da ruše – reč “njaci” Dražićeva je, prim B.K) pravimo društvo filozofu Nenadu Miščeviću koji se tad bavio filozofijom jezika, kao i ja pomalo, dok je Svenka, jelda, bila lingvista.
E sad, što se tiče feminizma: kad živiš u domaćinstvu s feministkinjom šta muškarcu drugo preostaje nego da nauči da kuva (naučio sam, štaviše ubedio sam sebe da u tome uživam, a ponekad i drugi uživaju). Sve što je u vezi s feminizmom izašlo u Nojzac/Kontrategu ima veze sa Silviom, jedno vreme je to bila i njena platforma, ali kako sad ona i Vera Kopicl imaju NVO Rekonekcija, feminizam se iz Kontrateg/Nojzaca preselio tamo. Moja uloga, ukoliko je i dalje ima, sada je samo tehničke prirode.
Korzoportal: Otkrio si, na primer, našem čitateljstvu dela Marlen Haushofer (1920-1970), jedne od najvećih austrijskih književnica svog vremena, koja je postala svojevrstan simbol za prava žena, a priznanje je dobila posle smrti. Moja omiljena knjiga je “Mansarda”. Kako teče tvoj istraživački rad u otkrivanju novih knjiga, odnosno, književnika i književnica? Postoje li osobe sa kojima se konsultuješ?
Relja Dražić: Mansarda je prva knjiga koja je izašla u Nojzacu, ali to je druga priča. Pitaš me kako otkrivam/biram naslove. U početku je bilo drugačije nego sad kad ipak imam relativno dobar pregled. Sad se više i ne konsultujem ni s kim osim sa sobom. U svakom slučaju za orijentaciju su mi najviše značile knjige Klaudija Magrisa (Habzburški mit u austrijskoj književnosti) i W.G. Zebalda koji je doktirirao na austrijskoj književnosti (zapravo dve Zebaldove knjige: Die Beschreibung des Unglücks. Zur österreichischen Literatur von Stifter bis Handke i Unheimliche Heimat. Essays zur österreichischen Literatur.) U suštini jedna pročitana i prevedena knjiga, i ponešto pročitano u vezi s njom, otvara novi vidik i novi naslovi dođu sami od sebe. Dobar primer je bila knjiga Reka. Jedna drugačija dunavska antologija, koja je dala neke dragocene putokaze.
Korzoportal: Šta imaš u izdavačko/prevodilačkom planu, šta je već spremno ili se krčka, ako nije poslovna tajna?
Relja Dražić: Pomenuo sam već Hermelina u Černopolju, u radu mi je roman Ljube Arnautović, Prve ćerke, a u fioci dva velika romana Hansa Leberta: Vučja koža i Vatreni krug. Nadam se da ću uskoro rešiti pitanje kopirajta za njih. U fioci je i prevod dve kratke prozne knjige Gerhada Amanshauzera: Knjiga s mansarde i Knjiga s terase.
Korzoportal: Sada već prošlu godinu završio si uspešno kao izdavač u “Izboru ‘Politike’: najbolje u 2025”. Roman “Agrum” Valeri Mrežen uvršten je u prvih deset knjiga strane proze. Kaži nam više o autorki i romanu.
Relja Dražić: Agrum je uvrstila u taj izbor (mada to možda i nije bila ona, nisam siguran, ja sam ga video na nekom drugom mestu, ne u Politici) naša najmarljivija i pritom izvanredno kompetentna kritičarka Vladislava Gordić Petković, tako da nije mala stvar kad ti se jedna knjiga nađe u njenom fokusu. Skrenuo sam ti pažnju na izvanredan tekst o ovoj knjizi koji je u Književnom magazinu objavila Ivana Z.Tanasijević. Tu se može pročitati nešto što uopšte nisam znao, tj da Valeri Mrežen nije samo književnica nego i vizuelna umetnica, filmska i pozorišna rediteljka. U svakom slučaju Agrum je njeno najpoznatije književno ostvarenje, u Francuskoj je taj mali roman doživeo više od 20 izdanja. To što je u skromnom tiražu izašao i u Nojzacu plod je moje sada već stalne saradnje s Bojanom Savićem Ostojićem koji mi je ponudio prevod. Pošto je knjiga dobila ovakav publicitet, moglo bi se desiti da izvrši značajan uticaj na domaću spisateljsku scenu. Jer taj roman ima u sebi taj kapacitet, apsolutno inovativan stil koji bi mogao da unese malo promaje u aktuelno „srpsko pismo“. Pozvaću se na I.Z.Tanasijević: „Разбијен и флуидни дискурс, какав јесте Агрум, по природи ствари не рачуна на строгу формалну класификацију, будући да такав наратив не тежи успостављању жанровског облика у традиционалном смислу. Зато, иако се фабуларно заокружена структура чита као роман, њена сажетост, фрагментарност, расутост, одсуство хронологије и узрочно-последничне везе између појединачних одељака, теже жанровској отворености.” I tako se Agrum ipak čita kao roman, roman sa dva lika, umalo ljubavni. Umalo, zato što muški lik, Bruno, nema u sebi dovoljno supstancije. On koji je sebi dao ime-nadimak Agrum, dakle citrus, koji obećava kiselu sočnost ploda u kome navodno ima više fruktoze nego u pomorandži, na kraju se pokazuje kao voćka bez soka. Na prednjoj korici je zato obećavajući zdravi limun, a na zadnoj, isti taj, ali buđav i osušen.
Korzoportal: Zamalo da zaboravim. „Нојзац” ima prepoznatljiv dizajn. Ko je odgovoran za taj deo posla?
Relja Dražić: O da, od prvog izdanja, dakle Mansarde Marlene Haushofer, to je Tanja Dukić, u međuvremenu i Počuč. Doduše tu i tamo se i ja sam umešam u taj posao, jer Tanja više ne može da stigne da se posveti svim izdanjima. Na primer, za korice Agruma zadužio sam samog sebe, mada je tipski dizajn Dž-Nojzaca u kome je objavljen Agrum, takođe postavila Tanja. Korice za Unutrašnje more je po želji D.Vukićević uradio Prota (Škart), a za druge dve knjige Tišmine trilogije Minja Smajić. Život pesnika, prva sveska trilogije, takođe je Tanjino delo. Možda nije čudo što se Život pesnika prodavao bolje od naredne dve sveske.