Dragica Stojanović (Zrenjanin 1963) piše poeziju četrdeset godina, ne odustajući ni kada joj životne okolnosti nisu išle na ruku, kada je bila fabrička radnica u noćnoj smeni. Ona sama je pesma, i glasom, i stasom. Iza nje su zbirke poezije, nagrade i nova, Višnjićeva nagrada za književnost koja joj je uručena u septembru u Šidu. “Moja vera može da posluži nekoj mladoj pesnikinji koja tek počinje da piše”. Piše: Bojana Karavidić. Foto: lična arhiva D.S.
Na uručenju nagrade u Šidu
U okviru manifestacije „Višnjićevi dani“ koja je održana po 45. put u Šidu, Višnjićeva nagrada za književnost dodeljena je vama. Ovo je prvi put da nagradu dobije pesnikinja. Sa kakvim osećanjem ste je primili?
Dragica Stojanović: Višnjićevu nagradu primila sam sa osećanjem priznanja da muški i ženski glas mogu stajati u istoj postavi grla, ako se iz grla peva iskreno i snažno. Da tiho može biti glasno! Spremajući besedu o Filipu Višnjiću, ušla sam u čarobni svet gusala-pevanja, sagledavajući ga prirodno, očima žene i pesnikinje. Nervom treptaja, osetila sam da je snaga njegovog pevanja bila u tome što je čitav život, iako od Vilića, snagu nosio iz nadimka dobijenog po majci Višnji. Tako je majku nosio uz skute po svom lutajućem životu, kao što majčinu senu nosi svako od nas. Neosporno je i da je Filip Višnjić bio veliki pesnik jer je imao sve takve odlike. Bilo da smo pesme učili iz čitanki ili da nas tome uče savremenici.
Korzoportal: Poezija je vaš život četrdeset godina. Čime je bila popločana staza vašeg stvaralaštva, šta ste želeli da kažete, saopštite stihovima? Niste uvek bili zasipani lovorikama, ali niste odustajali.
Dragica Stojanović: Staza mog puta bila je puna ushita, radosti pisanja kao nasušne potrebe i vere, vere, te male pahulje, bez koje nema prave zime. Sve je bilo protiv te vere, na samom početku: od učiteljice koja me je oterala (pravi izraz) sa literarne sekcije, preko profesorki koje nisu slale moje radove na konkurse, do šalterske službenice na Filozofskom fakultetu koja prilikom upisa nije uzela moju Diplomu “Ðuro Daničić”. Uvek je bilo tih pahulja! Prozračnih, lakih, koje je Bog sipao po meni, kao što rekoh u jednoj pesmi. I kada mi se činilo da sam zalutala one su me belinom vodile. Kao svaki usamljeni čovek, možda sam tražila ljubav, tražila da me neko sretne, makar u jednom stihu. Nisam želela da moje pesme budu lični dnevnici. Moja vera može da posluži nekoj mladoj pesnikinji koja tek počinje da piše.
Korzoportal: Kada ste 2017. godine dobili nagradu “Milica Stojadinović Srpkinja” koju je ustanovio Zavod za kulturu Vojvodine, sada Kulturni centar “Miloš Crnjanski”, Radmila Lazić napisala je “Ona govori u prvom licu iz pozicije ženskog subjekta, onako kako su pre nje govorile Sapfo ili Dikinsonova”. Kako biste nam objasnili ove reči koje se odnose na vaše stvaralaštvo?
Dragica Stojanović: Drago mi je i zahvalna sam vam što ste pitanjem, stavili jedne kraj drugih, velike i srcu mom, mile pesnikinje. Zajednički imenitelj za sve stoji u izrazu, još jedne vrle i mile, Marine Cvetajeve: „samožensko“. „Samožensko“ kao prednost, koristile su sve navedene, dajući poeziji retki i osobeni ukras. Učena takvom lektirom usudila sam se da pokušam da ukrasu Poezija dam neku novu nit. Posve intimno, reći ću vam da mi je jedna od najvećih nagrada za to posveta Radmile Lazić – “Zrenjaninskoj Emili Dikinson”. Kako da se ovog trena ne setim velike Isidore koja kaze „Moje mesto i ne zna za mene“.
Korzoportal: Upkos nepovoljnim vetrovima za poeziju, a kada nije bilo tako, vi na ženskim plećima osvajate nove prostore Prva ste pesnikinja koja je u Zrenjaninu posle Drugog svetskog rata objavila autorsku zbirku “Teskoba” u izdanju Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin” 1984. Za pesmu “Od kad te ne volim“ nagrađeni ste književnom nagradom “Lenkin prsten” Doma kulture Srbobran. Koliko su nagrade važne da bi poezija postala vidljivija širem čitalačkom krugu?
Dragica Stojanović: Nagrade su važne da te, u trenu, obasjaju. Da bace svetlost na Tvoj put. Da iskoristiš taj tren i pokažeš skriveno, marljivo čuvano. Da pokažeš drugi plod. Posle svake nagrade znala sam da ne smem pisati pesme, samo Poeziju. I da mnoge biljke, pre nego ugledaju svetlost dana, moram zakopati u zemlju, da još rastu, jer nisu lepe dovoljno.
Korzoportal: Vaša poezija izrazito je lirska, emotivna. Stihove posvećujete pesnicima, pesnikinjama, piscima, ličnostima iz romana, opisujete život bez rukavica. U poslednjoj objavljenoj zbirci “Mala smrt” (Galaksijanis, Niš, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2024) je i pesma “Savet” – “Bila sam mlada/Stidljiva pesnikinja/Kada mi je/Duško Trifunović šapnuo:/O pesmama moraš brinuti/I kada odu od tebe…” Prate li vas vaše pesme i na javi i u snu?
Dragica Stojanović: I u snu i na javi! Kada smo divna pesnikinja Danica Vukićević i moja malenkost, imale tu čast da promovišemo Antologiju srpske ženske poezije „Ligera vuela la sombra“ u izboru Radmile Lazić i prevodu Dubravke Sužnjević, izdavačke kuće „Vaso Roto“ u Barseloni i Madridu, meni upućeno najčešće pitanje uz čuđenje, bilo je: kako to da su me pesme nalazile u fabrici, u noćnoj smeni?! Da, pesme su me i tamo pronalazile.
Korzoportal: Vaša poezija je sublimacija života žene na vetrometini, uz prateće nadanja, razočarenja, strepnje, strahove, ljubavi, rastanke, smrti. Čini se da nemate kočnicu, autocenzuru kad pišete? Ne stidite se ni jednog osećanja?
Dragica Stojanović: Kad pesme od mene odu imam samo jednu brigu: da li će stići u nečije grudi? Desetogodišnja stidljiva devojčica koja je poslala prvu pesmu a koju su objavile „Dečije novine“ izašla je iz stidljivosti, još tad. Kao vrlo mlada mnogo sam razmšljala o čitaocima, slušaocima. Da im nisu prejaka osećanja moja, da li će moći da ih prime? Odavno nemam tih strepnji. Znam sve što je prethodilo pesmi, duboko i bolno širilo je grudi. Trudim se da i tad ne rasplačem sebe. Takve pesme nisu dobre.