Akademska slikarka Mira Kovačević predstavila je slike ciklusa “Čudesni svet” u Galeriji letnjikovca Buća u Tivtu

 

529808_303144879811646_1990915875_n

Mira Kovačević                                                                     Foto: Anders Stohr

 

Šta ste predstavili u Galeriji u Tivtu i koliko vam znači ova izložba ?
Nekoliko meseci pripremala sam izložbu za Tivat. Iako nemam problem da iste slike pokažem na više izložbi, ovoga puta želela sam da svi radovi budu novi, sličnih formata i pričom povezani.
Svaka nova izložba je radost za mene! Bitno mi je da imam kontinuitet, da barem jednom godišnje izlažem. Povremeno prisustvo, po meni, nije dobro, mora postojati kontinuitet u izlaganju. Ja se toga držim. Prvi put izlažem u Crnoj Gori i beskrajno se radujem.

11401469_10205327297355218_7072403202683356510_nKatalog za izložbu u Tivtu                                                             Foto: Vojislav Vojo Kaluđerović

 

Koliko se vaš umetnički angažman promenio od kada ste se iz Šapca preselili u Pančevo. Oba grada imaju razvijenu umetničku i kulturnu scenu i kako ste se izborili za status u gradu u koji ste došli?

Šabac je grad u kome sam najduže živela i stvarala, svoje najznačajnije izložbe i radove stvorila sam tamo.Za taj grad me vezuju vrlo lepe uspomene, prijateljstva.
Pančevo je za mene novo mesto, grad i ljudi koje tek upoznajem i gde tek trebam da se predstavim. U Pančevu je umetnik poštovan, primećen i prepoznat i to je dobro, dopada mi se taj odnos.

Diplomirali ste u klasi Dušana Otasevića. Koliko je uticao na vaše formiranje i kako reagujete na činjenicu da je nedavno dobio poziv da izlaže u prestižnoj Tate Modern Gallery u Londonu?

Dušan Otašević je bio sjajan profesor, baš kakav je i umetnik. Nije mnogo govorio, nametao svoje mišljenje, stvarao svoje klonove da bi hranio ego, već je činio potpuno suprotno. Slušao je šta mi imamo da kažemo. Iz svakoga od nas izvukao je maksimum, usmerio nas da iz te poetike koju smo razvijali izvučemo najbolje, najsnažnije. Umeo je da bude i surov i možda nam sruši viziju o idiličnom životu slikara, govorio je da je najlakši deo naučiti crtati i slikati, ali treba znati šta posle s tim raditi, kako se predstaviti, biti dobar trgovac. To se ne uči na Akademiji. Od njega sam se naučila pedantnosti i predanosti radu. On je toliko drugačiji, poseban, mudar u svakom svom radu, aktuelan, te otuda ne čudi poziv da izlaže sa najvećim pop art imenima današnjice.

zelena

„Zelena“, slika M. Kovačević                                                       Foto: Vojislav Vojo Kaluđerović                                      

Koliko dugo vas okupira faza hiperkolorističnog pop art pristupa u umetničkom radu i koliko vas prepoznaju publika i likovna stručna javnost ?

Pre deset godina sam, zajedno sa kolegom u okviru Kulturnog centra u Bogatiću, rukovodila malim likovnim studijom u kome smo radili sa talentovanom dečicom iz Mačve. Rad sa decom na mene je ostavio jak uticaj, potpuno promenio moju poetiku i čini mi se zauvek odredio moj likovni pravac. Takvo veselo okruženje probudilo je dete u meni i slike koje danas stvaram nisu mašta, nisu fantazija, nego moja realnost. Život, ljude, događaje, svet oko sebe doživljavam upravo onako kako slikam. Svaka slika zapravo je autobiografska. Publika je uvek prepoznavala moju energiju, radost životu i brojne poruke ljubavi koje slike emituju.
Sa druge strane, nagrade i kritike me zaobilaze. Nadam se da će se to promeniti. Kada vidim ljude da iz galerije izađu osmehnuti to mi je najveće priznanje. Ako znate da ste nekoga barem na trenutak usrećili, otrgli ga od svakodnevnih problema i vratili osmeh na lice, onda znate da ste na dobrom putu.

 Prepoznatljivi ste i izvan konteksta slikarskog delovanja? Po čemu je vaš umetnički angažman još vidljiv. U kom pravcu ćete nastaviti da stvarate ?

Pored slikarastva bavim se i kostimografijom. Sarađivala sam na više pozorišnih predstava, najčešće dečijih, što je negde i logično za mene. Takođe, oslikala sam nekoliko vrtića u Šapcu, kao i dečije odeljenje tamošnje bolnice. U radu sa decom posebno bih istakla projekat Art terapija, koji sam realizovala u šabačkoj bolnici. Cilj projekta bio je da se deci pomogne da dani u bolnici ne ostanu samo ružna uspomena, da im se pritaji bol i pomogne da vreme brže prođe. Rad sa decom je nešto što će me okupirati i u narednom periodu.
Prepoznatljivost u mom radu postali su idilični pejzaži, po koja pop art predstava društva, ali u buduće bih želela da malo promenim pristup, da iz pejsaža uđem u enterijer, i tu smestam neke nove scene.

Snežana Baralić Bošnjak

PROČITAJTE OPŠIRNIJE NA:

http://www.slikari.rs

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *