Beogradski scenarista na filmu, televiziji, u pozorištu, pisac Kosta Peševski, dobitnik nagrade “Slobodan Selenić”. Govoreći o svom stvaralaštvu kaže za korzportal – “Važno je imati cilj i da se osećate dobro u svojoj koži dok idete ka njemu, uprkos teškoćama koje nailaze”.
Kosta Peševski rođen je 1978. godine u Beogradu gde je završio Fakultet dramskih umetnosti, Odsek dramaturgije. Radio je više kratkih igranih filmova, televizijskih emisija.
Bio je koscenarista filma Beogradski fantom o urbanoj legendi – momku koji je ukrao beli porše i noćima ludom vožnjom po centru grada prkosio miliciji. Film je odlično kombinovao arhivske televizijske snimke, intervjue sa akterima i svedocima ovog događaja sa igranim sekvencama.
Scenarista je filma Gde je Nađa za koji su kritičari rekli da daje nadu optimistima bez straha i mane, te da je bolji svet u domenu srpskog filma ipak i dalje moguć.
Dramu Kaznena subota Kosta Peševski je napisao po motivima kultnog tinejdžerskog filma iz osamdesetih The Breakfast Club. Govori o mladima, potrazi za identitetom, delinkvenciji, odbačenosti ali i o odraslima i njihovom represivnom ponašanju, aroganciji, nezadovoljstvima koja prebacuju na mlade.
A onda stiže i predstava Smećarnik koja je pobednik pedesetog Festivala profesionalnih pozorišta Srbije Joakim Vujić (2014). Za ovaj tekst Kosta Peševski je dobio i nagradu Slobodan Selenić. Radnja se dešava u periodu posle serije protesta u Beogradu 1996/97. Naš mentalitet kroz crni humor oslikavaju policajac, prostitutka koja je i službenica BIA, kostimirani četnik učesnik demonstracija, tu je putnik bez vize, pijanac, pas.
Ova predstava koju je režirao Stevan Bodroža oduševljava publiku. Ono što se gledaocima posebno dopalo u Smećarniku je i taj opori humor. Da li je taj vaš crni humor jedino što preostaje kako bi se sačuvalo ljudsko dostojanstvo ili način da glasno kažete ono što mislite?
To je mehanizam mentalne zaštite. Humor vas štiti od mentalnog propadanja, što je crnji to bolje. Kao neka agresivna terapija. Zato je ovdašnji humor najcrnji mogući.
Koliko je nagrada doprinela daljem unapređenju karijere, dobijanju novih poslova, ugledu?
Ne mogu da kažem da je doprinela naročito. Ali ovde to tako funkcioniše. Ni jedan uspeh vas ne diže na novi nivo gde vam se vrata lakše otvraju. Uvek se iznova počinje od nule.
Govore još uvek o vama i vašoj generaciji kao mladima koji tek dolaze. Da li vas to nervira, da li su uopšte godine važne i da li nam zapravo te podele na mlade i stare, dobre i loše, domaće i strane, naše i njihove… unapred donose kvalifikacije?
Do pre 25 godina umetnici su ovde debitovali u svojim dvadesetim godinama, u tridesetim su bili već uveliko afirmisani a danas će većina svoj debi, ozbiljniju priliku doživeti tek posle tridesete. Pomerile su se starosne granice u tim stvarima. Danas ste s 35 godina mlad autor a oko pedesete stičete titulu afirmisan. Razlog je nedostatak novca i urušen sistem razvoja kulturne scene koja je nekada bila jaka, raznovrsna i bogata. Ako govorimo o podelama one su jedno od najupečatljivijih obeležja kod Srba i javljaju se u svemu i na svim nivoima. To je već jedan mnogo dublji, kolektivni mentalitetski problem. Što se tiče kvantiteta mislim da on nije presudan. Možete raditi godinama i ostati nezapaženi a može i jedno delo od vas da napravi lokalnu zvezdu.
Rasli ste u teškim vremenima kada je arogantna vlast krojila našu sudbinu, gde se agresija ispoljavala na svakom koraku, gde su nestašice svih vrsta određivale naše živote. Da li vas je to omeđilo kao stvaraoca ili se trudite da pronađete onu lepotu, koja će kako mnogi kažu, spasiti svet?
U tome, na žalost, još uvek crpim inspiraciju. Devedesete su najdekadentniji period u istoriji ovog naroda i smatram obavezom da se kroz stvari koje radim vraćam tom vremenu, da mi koji smo ga doživeli ne zaboravimo koliko je bilo ružno, ali i da mlađe generacije o tome imaju svest. Vući ćemo još dugo posledice te dekade a nećemo biti toga ni svesni. Ovih dana (avgust 2015) možemo da se uverimo koliko smo i dalje žrtve toga. Zato je bitno da se kroz film i pisanje ta svest održava podiže.
Šta danas karakteriše umetnost u Srbiji?
Ono što karakteriše i celu zemlju: borba za opstanak, partokratija, korupcija u svojim raznim oblicima i varijacijama i nedostatak kvalitetnih ljudi.
Može li se u Srbiji živeti od umetnosti?
Jedan mali procenat umetnika može uz mnogo sreće i mnogo truda. Većina se izgubi negde usput. Odustane ili pobegne iz zemlje.
Pišete, ni gluma vam nije strana, šta je ono što vas određuje i čini srećnim?
Glumom sam se bavio amaterski pre nego što sam upisao dramturgiju. Pisanje je ono što me trenutno najviše određuje a da li će tako biti i u budućnosti to ne mogu da tvrdim. Možda će me povući nešto potpuno deseto. Važno je da imate trenutni cilj i da se osećate dobro u svojoj koži dok idete ka njemu, uprkos teškoćama koje nailaze.
Setimo se bombardovanja kada su pozorišta bila puna, pa nedavnih redova ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta da bi se kupile jeftine karte. Možemo li zaključiti da šund ipak nije ubio kulturu?
Ne bih ja pravio front između tog šunda koji je negde tamo s druge strane i pozorišta koje je bedem kulture. Ima i u pozorištu raznoraznog šunda koji je ništa manje loš nego taj šund u vidu pojedinih televizija, štampe, knjiga s trafike. Mislim da je akcija JDP-a s prodajom jeftinih karata bio prilično problematičan potez i nisam siguran koliko je doprinela kulturi tom diskont rasprodajom.
Šta su vam sada preokupacije, na čemu radite?
Radim na scenariju za jednu TV seriju kao i na scenariju za jedan svoj dugometražni film.
Posle svega što ste rekli, sledi i logično pitanje zašto još uvek niste napustili Srbiju?
Radim na tome.
Ljiljana Sinđelić Nikolić
POGLEDAJTE VIŠE NA:
http://www.teatar.rs/index.php/repertoar/velika-scena-1/item/689